Ljubomora

Ljubomoru izaziva nesigurnost.
Nedostatak poverenja u vezi.
Očigledno o sebi imate nisko mišljenje čim se plašite da će partner naći nekog boljeg i otići sa tom drugom osobom.

Nema ljubomora veze sa njim, nego sa tobom.

Zašto mislite da niste dovoljno dobri za njega/nju?
Očigledno vidite da nešto u toj vezi ne štima.
Pa popravite to, trudite se više da osoba koja je pored vas ne može zamisliti svoj život a da vi niste deo njega.

Budi Ljubav.

Ulepšaj mu svaki dan svojim prisustvom.
Budi mu podrška.
Uživaj u osećaju koji imaš.
Jer ljubav jeste predivna. Ne razmišljaj šta on misli...jednostavno voli.
Nije veza partija šaha, da razmišljaš o potezu, niti je partner protivnik. Veza je kad dvoje ljudi postaju jedno.
Ako mu sa ljubavlju spremaš ručak i u tome uživaš, onda su ti sve misli na uživanju a ne da li te on doživljava kao kućnu pomoćnicu.
Usudi se i voli istinski.
Usudi se i otvori se toj osobi. Pobogu, pa nema on kristalnu kuglu pa da zna kad ti je šta u glavi.

Ako znaš da si bila ljubav, ako znaš da si dala sve od sebe da to bude TO, da si osoba kakvu bi svaki partner poželeo, a on i dalje provodi više vremena negde drugde nego pored tebe, znači da te nije zaslužio.
Niti te voli, niti te ceni.
Zašto biraš da radije zeleniš od ljubomore, da se iskradaš noću dok on spava i pretražuješ mu po mobilnom?

Pusti ga neka ide.

Ti nastavi svojim putem.
Jednostavno nije vrednan tvog vremena.

Nesigurni su oni koji ne vole sebe, pre svega. Oni koji su sebe ubedili da bez te druge osobe ne znaju da postoje, da bi bili izgubljeni u vremenu i prostoru, pa zato ostaju i spuštaju se na džepiranje i špijunažu.
Ne bih vam bila u glavi tad, zaista.
Mogu da zamislim samo koliko je to mučenje. Ljubomora izjeda poput najgore bolesti.
Ne da mira, kida...izaziva nesanicu. Sve te silne misli...gde je, sa kim je, šta radi?
Zar zaista misliš da je to ljubav?

Uvek dobijamo ono što mislimo da zaslužujemo.

Kad sebe vidiš kao nekog ko voli da se daje, ko je vredan poštovanja i ljubavi, tek tad ćeš i privući takvu osobu.
Ono što odašilješ, to ti se i vraća.

Ljubomora iliti zavist

Smatraš da drugi imaju ono što bi trebalo biti tvoje?
Ne raduješ se tuđem uspehu?
Tuđa žena je lepša, tuđa kuća je veća, tuđi posao je bolji, tuđi život je lakši?

Pričam danas sa jednom poznanicom, kuka kako joj je teško u životu, kako se bori a opet ništa nema. Kaže, jesi čula onu izreku, "Rodi me majko sretnog pa me ako hoćeš i na đubre baci".
Kažem joj da nikad nisam čula za to i da je moje mišljenje da smo svi rođeni pod istom zvezdom.
Međutim, naravno da me ne ferma i da fura kako je sreća presudna stvar, ovom je tata pomogao da kupi ovo...onom ono. Eto, ona se sama bori kroz život.

Zašto nam je lakše da mislimo da je drugima sve palo sa neba?
Zašto je lakše sve svaliti na "sreću"?

Ajde pogledajte malo te ljude koji u životu nešto imaju?
Nije važno da li im je neko pomogao sa početnim kapitalom ili ne.
Ja ne znam ni jednog koji spava do deset, ne znam ni jednog kom konstantno ne zvrlji mobilni.
Svi oni koje poznajem, znam da su davno doneli neke hrabre odluke u životu. Tad su svi govorili da su ludi i budale....a danas su sve to zaboravili i kažu "tata mu pomogao", "rodio se srećan".

Znam i dosta onih kojima su tate pomagale pa su danas kockari ili narkomani.

Pokušajte malo da cenite tuđi trud.
Juče se povela polemika na stranici Ane Bučević o ceni njenih seminara.
Cena je 65 eura.
Iznesem svoje misljenje da oni kojima je to skupo rade na sebi 15-20 godina, pročitaju tonu knjiga, ulože poprilično novca u svoju edukaciju...pa neka ostatku sveta to sažvaću za 5 eura.
Dobro me nisu linčovali!
Pritom, žena skoro svakodnevno izbacuje videa na YT, potpuno besplatno deli svoje znanje.
Ali ne...zašto seminar nije 20 eura? Ipak to ne vredi tolikog novca, precenila se.
 Žena treba da plati put do Srbije, smeštaj i zakup sale. Pri tom od svog govorništva živi, tako zarađuje, pa valjda joj nešto treba ostati u džepu?
Komentar je....pa zašto mora baš tu najskuplju salu da iznajmi, mogla bi nešto jeftinije.
Eto, seminar je izgleda samo za privilegovane, a one bi baš želele da idu.
Ne znam baš da li sam ja privilegovana, obzirom da sam u vreme njenog prvog seminara imala 100 dinara u džepu, ali sam prvi put u životu prelomila i pozajmila pare da bih mogla otići da je slušam.
Zato što sam verovala da mi to može pomoći da promenim svoja pogrešna uverenja koja nisam mogla promeniti sama.
I da, to je najbolje uložen novac u mom životu.

Kad god ulažemo u sebe, to je najbolji i jedini pravi put.

Tačno vidiš da ih mrzi da žive i da nemaju pametnija posla nego da kukaju.
Naravno, zašto bi cenili njen rad, ona ima...njoj je sve lako, pa neka prica "za male pare".
A da ih pitaš da rade za pola svoje plate, e to nema šanse!
Svoj rad cene.
Naravno da su zaboravile kako je ta ista Ana počela, koliko puta joj je bila isključena struja, koliko puta se pitala, šta da skuvam detetu sa praznim novčanikom.
Naravno, sav rad druge osobe se prebrzo zaboravi kad zavist obuzme...

Dok god ne cenite druge i način na koji su stigli tamo gde jesu, teško da ćete ikad biti na tom mestu.

Meni na novcu ne zavide ( još uvek), ali me izluđuju izjave tipa, ma tebi sve super da mi je da sam u tvojoj glavi.
Nikad neću zaboraviti 2009 godinu, luilo godina.
Početkom te godine sam dobila adeno virus, punih 8 meseci sam imala temperaturu, bez prestanka, brak mi se raspadao.
Obe bake su mi umre u roku od sedam dana ( po jednoj ovaj blog i nosi ime)
Čekala sam da se virus smiri kako bih mogla otići na operaciju jajnika koja se stalno odlagala.
( a ovi naši divni doktori sve nazivaju tumorom...znaćemo šta je tačno nakon operacije)
Par dana posle druge sahrane, otišla sam u radnju i srela komšinicu...krenemo u neku neobaveznu priču, ja naočare za sunce ne skidam ni u radnji jer su oči otečene od suza.
Na kraju razgovora, kaže ona meni
Što bih ja volela bar sedam dana da menjam svoj život sa tobom, ti ni brige ni pameti.

E draga moja....
Ne, nisam se ja ovakva rodila, ja sam ovaka posle svih bitki, jer sam se za to izborila.
Padala sam, ali sam i ustajala.
A vi slobodno nastavite da sedite i da kmečite.
Svojom ljubomorom ne izjedate one kojima ste zavidni, nego sami sebe.
Gucnite još malo otrova i uživajte i propadanju.

"Ljudi će vas tretirati samo na jedan način. Onako kako ste dopustili da vas tretiraju"

Ljubav

Ta veličanstvena, divna, ljubav!
Pokretač svega.
Lek za sve.
Ali i uzrok patnje.

Zašto mnogi kažu, ako ne boli to nije ljubav?
Ko li je njih ubedio da ljubav treba da boli?
Ljubav treba da osnažuje, da daje krila.

Zastanite i razmislite šta sve volite?
 Decu, roditelje,određenu hranu, neki klub, izlaske, vožnju morotom na prvom prolećnom suncu, šetanje pored mora, jutarnju kafu, skijanje...
Da li vas ljubav prema tome boli? Naravno da ne.
Zašto onda mislimo da je normalno da  partnerska ljubav boli i da što više boli to je jača?
Stvar je vrlo prosta, onaj ko te voli će te poštovati i čuvati kao da si nešto najvrednije na svetu, jer za tu osobu i trebamo biti najvredniji.
Onaj ko te voli će uživati u davanju sebe tebi.
Uživaće u tvom osmehu, a još više u činjenici da je baš on odgovoran za taj osmeh.
Ne, neće ti nanositi bol, ni psihički ni fizički.

Jako je teško prihvatiti kad se nekom u potpunosti daš da te ta osoba ne voli, pa onda pravdaš njeno ponašanje stresom, trenutnom životnom situacijom...
Da li ti, koja voliš, bez obzira na sav svoj stres istresaš besne gliste na njemu?
Ne, jer ga voliš.

Prihvati, ne voli te.

Još mi je bolje, volim te na neki svoj način.
Koji je to način?
Zar uopsše postoji toliko vrsta i načina da volimo?
Volim te dok si tu, dok ispunjavaš moje želje i prohteve.
Lako je "voleti" sa punim novčanikom. Ljubav pokazuje svoju punoću kad u novčaniku nemaš ništa.
Kad ne možeš "kupiti dokaz ljubavi", kad ga moraš osmisliti, kad moraš sebe dati.

Pre neki dan me drugarica pita:
Zašto uporno volimo onog ko nas neće?
Zato što umislimo da nam od njega zavisi sreća i čekamo ga.
Sve vreme razmišljamo kako nešto propuštamo i kako sreća nije potpuna bez te osobe.
Tako će biti dok ne shvatiš da  ustvari  on propušta divnu osobu.

Da, uzrok svakog bola vezanog za ljubav je to što prvenstveno ne volimo sami sebe.
Mnogo bolje se ponašamo prema ljudima u okolini nego prema sebi.
(Biramo ulogu žrtve)
A možemo li istinski bilo koga voleti ako ne volimo sebe?
Ne
"Voli bližnjeg svog kao samog sebe"
Kako onda voliš mene ako ne voliš ni sebe dovoljno?
Tu nastaju te imitacije, "volim te na neki svoj način".
Zato pristajemo ljubavlju zvati ono što ljubav nije.

Ako odbacite ulogu žrtve ( Ja sam dobra osoba i vise volim da sam na usluzi drugima), razmislite kakvog partnera zaslužujete.
Kako bi se ta osoba trebala ponašati, kakav bi trebala karakter imati?
E takvu osobu i zaslužujete.
A sad razmislite da li ste vi sami takva osoba?
Ako niste, nećete na takvog ni naleteti dok i vi ne budete Ljubav.

Stvar je vrlo prosta, ako ne voliš i poštuješ sebe i drugi će se tako prema tebi ponašati.
Ako si bahat sa ljudima, samo to ćeš i dobijati za uzvrat.

Loše veze iz prošlosti su bile tu da shvatiš šta želiš.
A od tebe zavisi da li ćeš pristajati i dalje na imitacije ili ne.

Moje mišljenje je da bezuslovno možemo voleti samo našu decu.
Dete ću voleti i ostajati uz njega bez obzira na sve, bez obzira kojim putem u životu krenuo.

Nedavno sam vodila diskusiju sa D. o izborima naše dece.
Šta ako nam u nekom periodu svog života kažu da su homoseksualci.
Moj stav je da ga podržavam u svemu u životu što ga čini srećnim, pa i u tom slučaju.
Ja sam ga takvog rodila, zar treba da ga odbacim zbog toga?
Moj prijatelj se sa tim stavom nije složio pa me upitao:
Treba li baš po svaku cenu u životu biti srećan?
Da, naravno da treba.
Zar treba zbog ne prihvatanja roditelja ceo život da živi u laži kao "normalan", da provede život pored osobe koju ne voli, koja ga ne ispunjava? Možda treba da izabere samoću?
Zašto hetero populacija ima pravo da bira partnera koji mu ulepšava život, zasto si ti izabrao baš tu ženu sa kojom živiš? Zašto ne živiš sa nekim koga ne voliš?
Zašto nisi izabrao samoću? Da nemaš sa kim da podeliš ni tugu ni radost?

Ako zaista živimo ljubav, shvatićemo i tuđe izbore i podržati ih da imaju ono što imamo i mi sami.

Da, ljubav jeste davanje
Ali mora biti i primanja, inače teško da će funkcionisati.
Dakle, opet je ključan balans između davanja i primanja.

"Bez poštovanja nema istinske ljubavi"- Kant

Sreća

Ovih dana često pričam sa prijateljima o ovoj temi.
Šta je sreća ustvari?
Šta nas čini srećnima?
Od koga/čega zavisi naša sreća?

Pre jedno godinu dana videh status Nade Bučević
"Probudili ste se jutros loše raspoloženi? Ne brinite, samo ste nezahvalni"

U prvom momentu uopšte nisam razumela ovu rečenicu.
Kakve veze zahvalnost ima sa tim? Zahvalnost kome?
I vremenom počinjem da shvatam na sta misli i vremenom sam počela sve više o tome da razmišljam.
Šta sve imam u svom životu što me čini srećnom, na čemu sam zaista zahvalna Bogu, ali  ipak  sve to uzimam zdravo za gotovo?
Daleko od toga da na tome, kad bolje razmislim, nisam zahvalna...ali to imam pa imam.
A šta bi bilo da bez toga ostanem?
Da li bih to opet uzimala zdravo za gotovo, nemam pa nemam, ili bih urlala na sav glas?
Znam da većina prevrne očima kad im kažem, imaš vid.
Probajte da se "oslepite" samo na par sati. Vežite si oči maramom pa da vidimo kako ćete kolutati.
Rešite da jedan dan ne ustajete iz kreveta, da ne koristite noge.
Da ne pričamo o banalnijim stvarima...kosa.
Žene moje drage, koliko vremena i truda ulažemo da ona bude lepa i nikad nismo zadovoljne.
Ovu lekciju sam naučila na onkologiji.
Trideset godina imam "metlu" na glavi, bar jednom dnevno sam pomišljala ili izgovarala "kako me nervira ova kosa, svaka dlaka svoju pesmu peva". Dva sata se feniram i izađem napolje na vlažno vreme i izgledam kao da mi je neko ubacio petardu ispod kape.
Za par meseci skoro svakodnevnih odlazaka na onkologiju sa ocem sam shvatila kako sam neverovatno srećna što uopšte imam kosu!
Gledajući prvo svog oca koji je bio ponosan na svoju gustu, kovrdžavu grivu, bez koje je ostao u roku od sedam dana.
 Gledajući one žene koje nose perike, marame....
Verujte da sam im u očima videla kako gledaju moju "metlu" i misle "blago njoj".
Tad sam shvatila da sam debil na kvadrat!
Bukvalno sam uzela svoju kosu u ruke i u sebi rekla " Kosice moja, koliko ja tebe volim". Od tad to vrlo često govorim...i da, zaista sam zahvalna na njoj.
Ono što je najblesavije, ja se od tad uopšete ne feniram a moja kosa nije nikad lepsa bila.
Od jednom dlake pevaju u horu!
Tad sam shvatila značenje onog, kad si zahvalan dobijaš još više razloga za zahvalnost, dobijaš uvek ono na čemu ti je fokus.

Zdravlje...niko o mjemu ne razmišlja sa zahvalnošću dok se zaista ne razboli!
Okrenite se oko sebe, koliko poznajete ljudi koji boluju od neke teške bolesti,a opet ne osećamo svako jutro zahvalnost što imamo sreću da ne spadamo u tu grupu ljudi.
Zdravi smo pa smo zdravi...moš` misliti.

Pre tri dana me Dečak pita šta me čini srećnom i ja krenem da nabrajam:

Zagrljaj mog sina
Svako njegovo "volim te"
Jutarnja i večernja kafa u miru i tišini
Glupiranje i nestašluci sa M
Kafa sa  mojim  "Kokoškama"
Svako sedanje u moju Puntolinu ( da, moj auto ima ime)
Sloboda da budem ono što jesam

Shvatim da me zaista usrećuju jednostavne, svakodnevne stvari. Da tad zaista osećam mir, spokoj i sreću.
Na moje pitanje, a šta tebe čini srećnim, dobijem odgovor
Ne znam
Kako ne znas??
Ja čak mislim da ni ne znam šta je sreća
A?? Kako sa toliko godina ne znaš šta je sreća??

Kako je moguće da doguramo do tridesete i da pojma nemamo šta nas zaista čini srećnima?
Možda zato što ceo život živimo da ispoštujemo tuđa očekivanja.
Možda zato što ceo život tražimo sreću tamo negde, izvan nas.
Očekujemo da će nas usrećiti određeni auto. Silno ga želimo a ne možemo ga priuštiti.
Da, nezadovoljan sam jer želim taj auto, kad ga dobijem znaću da sam uspeo, to će me usrećiti.
No, nažalost kad dođemo do njega ta sreća traje jako kratko.
Shvatimo da sreća nije u tom autu, pa vrlo brzo poželimo još skuplji.
Nesrećni smo jer smo zaljubljeni a ljubav nam nije uzvraćena.
Da, biću srećan pored nje, ona je moja sreća, ona će me usrećiti.
Iskijaš dok je ne zavdeš...srećan si mesec dana i sve se vraća na staro. Krećeš da maštaš o još nedostupnijoj, jer je sigurno tamo sreća, čim je do nje teško doći.
Ne, nije.

Tvoja sreća je u tebi, moja sreća je u meni.
Ti možeš samo nadograditi moju sreću, a ako nemaš šta da nadogradiš, ne možeš me ni usrećiti.
Niti moja sreća zavisi od tebe, niti tvoja od mene.

Verovali ili ne, biti srećan je stvar izbora!

Isto kao kad uđeš u radnju pa biraš koje pivo ćeš kupiti.
Jedno ti je lepse, više uživaš dok ga piješ, drugo je gorče i ne dopada ti se.
Da li bi ušli u radnju i platili pivo koje vam se ne dopada?
Zašto onda donosite izbore koji vam se ne sviđaju?

E to što vam je palo na pamet se zove IZGOVOR!

Izgovori potiču iz straha.
O strahovima smo već pričali. Strah je misao, kako je došao, tako može i da ode.
Pre svega se zapitati iz kog uverenja koje imam potiče ovaj strah?
Da li mislim:
Nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno uporan, prelako odustajem, mene je teško voleti....

Pinki je silno želela da ode iz Srbije, smatrala je da ovde ne može biti srećna, da tamo ima veću dostupnost za sreću.
Tad sam joj rekla, gde god ideš nosiš sebe sa sobom.Nosis svoje misli, emocije, strahove...
Nećeš tamo postati neka druga Pinki. Da, možda imaš više šanse za boljom platom, ali da li će te to zaista usrećiti?
Pinki se vratila posle tri meseca i danas, pet godina kasnije, veoma je srećna u Srbiji.
Shvatila je šta je njena sreća, šta je raduje i ispunjava.
Pinki, ponosna sam  na tebe...na put koji si prešla i na ono što lagano postaješ.

Zašto živite život da bi se dopali drugima, okolini?
Zašto živite nešto što niste?
Zašto ne radite stvari koje volite?
Samo da drugi ne bi imali šta da kažu?
Zašto čekate da vas drugi prihvate da bi mislili da imate dobar život?

Ja ne želim da me nazivaju "normalnom", jer ti "normalni" prvo gledaju šta svi ostali rade i vode se primerom većine.
Hvala vam na svakom komplimentu "ti nisi normalna, šta izvodiš?", zaista mi znači, zaista ne želim da vam budem slična.

Ja imam muda da budem drugačija, a gde su vaša?
Ostala sa svim izgovorima da budete pajaci, da vam tapšu po ramenu i kažu "bravo"...isti takvi koji misle da sreća nije nešto šta sami biramo nego zavisi od horoskopa, datuma rodjenja i porekla.

Usudite se da svaki dan uradite bar jednu stvar za sebe.
Probajte bar, pa tek onda ludacima nazivajte one što se po ceo dan smeju.

Kažete, ti imaš ružičaste naočare, to su gluposti, svet ne funkcioniše tako.
Kako možete da tvrdite da ne funkcioniše nešto što niste ni probali?
Da li kad pogledate jelo u tanjiru znate da je ono dovoljno slano dok ga ne probate?
Usudite se...

"Istina je da ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo, ali je istina i da ne znamo šta nam je nedostajalo dok to ne nađemo.

Sanjajte šta želite sanjati, idite kuda želite ići i budite ono što želite biti, jer samo je jedan život i jedna prilika da učinite sve ono što želite učiniti."

Lenjost ili strah od neuspeha?



Rekla bih i jedno i drugo, u kombinaciji.
Čega se ustvari plašimo?
Zašto nam je teško pokrenuti se?

Ako sam žedna, treba da ustanem i da sipam vodu, zar ne?
A bez obzira koliko mi se u tom trenutku ne da ustajati ipak ću na kraju otići u kuhinju i napiti se vode.
Jednostavno, zar ne?
A zašto onda ne radimo sve one druge stvari koje kroz život želimo kad je sve tako jednostavno?

Zato što sa najvećom sigurnošću znamo gde je kuhinja, gde je čaša i slavina.
To našu potrebu i želju za vodom čini jednostavnom, ali ne i mnoge druge stvari i zato najčešće ni ne pokušamo jer ne znamo kojim putem ići i kako stići do cilja.
Apsolutno verujemo u sebe kad krećemo do kuhinje, u toj meri da o tome ni ne razmišljamo, nego je to jednostavno...normalno.
A šta se dešava kada poželimo nešto "veliko", kad imamo sjajnu ideju ili kad konačno shvatimo šta želimo u životu?
Prvo ushićenje...euforija....a onda sumnje.
U stanju smo da navedemo bar pet "logičnih" razloga zašto to neće uspeti i odustajemo i pre nego što smo se upustili u avanturu.

Čuli smo svi one čuvene, "Fakultet ne završavaju pametni nego uporni", "Ne j... lep nego uporan"
Znači, nije bitno ni da li si inteligentan li lep, bitno je da si uporan.

Koliko inteligentnih ljudi znate a da od svog života nisu napravili ništa?
Koliko lepih momaka znate a da su večito sami?
Zato što su nesigurni, odustaju posle prvog-drugog odbijanja.

A da li znate da su autorku knjiga o Hariju Poteru, koja je tada bila samohrana majka kojoj je zaista trebao novac, izdavačke kuće odbile preko 100 puta?
Zamisli da te neko odbije sto puta a ti pokušavaš i sto prvi!
Danas je bogatija od kraljice Elizabete II

Majkl Džordan je u srednjoj školi izbačen iz košarkaškog tima i kako kaže, otišao kući, zaključao se i plakao.
Da je nastavio da plače i da se sažaljeva, da je verovao više onom ko mu je rekao da nema talenta  nego samom sebi, danas ne bi bio ono što jeste.
Opra je u mladosti dobila otkaz "jer nije za televiziju".
Bitlsima su govorili da nemaju budućnost.

Uspeh nikom nije pao sa neba!
Svi smo rođeni pod srećnom zvezdom ako se dovoljno trudimo!

No, nama je jednostavnije da ne mrdnemo dupetom i da zavidimo drugima, jer su se drugima problemi rešavali sami od sebe.
Da se razumemo, ne pričamo ovde o materijalnom, pričamo o osećaju ispunjenosti, sreće i ponosa na samog sebe...jer to je poenta, zar ne?
Al i tu imamo onu čuvenu, kako da budem srećan kad sam bez para?
Prijatelju, nećeš ti biti srećan ni sa parama, jer sreća nije u parama nego u tebi.

Meni se strah od neuspeha najčešće skrivao iza osećaja odgovornosti.
Ne mogu to da uradim jer ako to ne uspe, biću neodgovorna, bolje da odustanem.
Kada odustanem i prođe neko vreme, ja i dalje želim to...i dalje mi je želja prisutna...pa opet ona "odgovornost" prevlada.
Međutim, kad sam prvi put sela i krenula da skidam slojeve "odgovornosti" shvatila sam da je problem u onom delu rečenice "ako ne uspem".
Retko ko je ustvari svestan da se plaši neuspeha, ne želimo sebi to da priznamo.
Ko još sebi želi da kaže da je kukavica?

Pitanje je, želite li vi to nešto zaista ili ne?

Najveći problem je što kada i pokušamo, samo čekamo da dođemo do cilja.
Zaboravino da na tom putu treba da uživamo.
A šta bi bilo da to doživimo kao igru, da se zabavljamo usput?
Naprimer, krenuli smo autom do grada na kafu sa prijateljicom.
Ako ćutimo u vožnji i čekamo da dođemo do kafića da bi poceli da se zabavljamo i usput naiđemo na radove na putu zbog kojih ne možemo nastaviti dalje već se moramo vratiti kući, reći ćemo da nam je put bio neuspešan.
 A ako usput slusamo muziku, pričamo sa njom, komentarisemo ono što usput vidimo...i moramo se vratiti, reći ćemo da smo se super družile ali nismo stigle do kafića.
Gde je u ovom drugom scenariju neuspeh?
A u oba slučaja nismo stigli tamo gde smo hteli.

Neuspeh je samo u našoj glavi, plod misli.
Ko još želi da bira takve misli?

Ako i ne dođemo do željenog cilja, usput ćemo sigurno nešto naučiti.
Naravno, pod uslovom da ne upadnemo u samosažaljenje.
Jadan ja, zašto drugi mogu a ja ne?
Pa verovatno zato što onaj koji je uspeo nije razmišljao kao ti, nego je posle pada skupio snage da ustane i da se opet zaleti, a ovaj put je znao i kojim putem ne treba da ide.

Nismo naučili ni da hodamo iz prvog pokušaja, ali su nas svi bodrili da učimo korake.
Naravno da je lakše kad pored sebe imamo nekog ko nas "gura".
Nil Donald Volš je dve godine bio beskućnik, živeo na ulici. A danas inspiriše živote milion ljudi.
Ko je njega gurao da ne odustane?
Niko.
Samo je znao da ne želi da živi kao beskućnik i išao ka svom cilju.
Dve godine pokušaja, nije to mali period.
Koliko njih je odustalo i jednostavno se pomirilo sa "sudbinom"?

Sudbinu biramo sami.

"Tragedija života nije ne dosegnuti svoj cilj, tragedija je nemati san za kojim biste išli"

Imaginarni Ja

To divno prostranstvo interneta daje nam priliku da budemo šta god poželimo.

Debeli postaju zgodni, žabe se peretvaraju u prinčeve, dosadni i bledi životi odjednom postaju puni pustolovina za divljenje.

Sedeći na fotelji izigravamo šta god želimo na pozornici zvanoj "internet život".

Evo, ja se ufuravam da sam Keri Bredšo i baš mi je sjajno. Umesto koktela pijem česmušu, ali mogu vam reći, što se više ufuravam sve više osetim ukus alkohola u čaši. Možda će me čak u nekom momentu i opiti pa  podelim sa vama i ono što ne bih želela.

I ovaj moj raspali računar sve više počinje da liči na fensi laptop.

Sjajna je ova iluzija mogu vam reći.

A šta će biti kad ugasim svoj raspali računar i krenem da ostavim čašu u kuhinju?

Hoće li iluzija mog sjajnog, nestvarnog, života trajati i dalje ili će me istina oplesti po glavi?

Pa...verovatno ću imati sve veću potrebu sedeti za računarom i što duže to bude trajalo, sve ću se teže vraćati u stvarnost...verovatno bih uskoro i prijatelje počela ubeđivati u taj svoj nestvarni život dok me ne smeste u neku lepu ustanovu u kojoj bi brinuli o meni.

Ah....ta divna laž.

Kako joj je lako pribeći.

Ni oni koji lažu ni oni koji su slagani ne mogu da shvate da onaj koji laže, laže isključivo sam sebe.

Lažovi, ne zaboravite, kada lažete, vi tako ne menjate istinu, nego samo lažete.

Moja "internet iskustva" su zaista blesava.

Prva "online osoba" koju sam upoznala bio je Fazan.

Na Krstarici ako se ne varam.

 Iskreno, ja se uopste ni ne sećam odkud ja tamo, davno je bilo.

Obzirom da sam upoznala divnu osobu, koja je iz virtuelnog prešla u moj svakodnevni život, upala sam u startu u zamku, misleći da su svi kao on i ja.

Nasuprot Fazana, koji je deo mog života, evo već 11 godina, sretoh svakave ljude.

Ja sam se u tom periodu života poprilično tražila.

Iako sam veći deo života provela u ovom gradu, nikad se u potpunosti nisam uklopila, osim onih par ljudi koji su mi zaista prijali....osećala sam se kao burek u svemiru.

Obzirom da je A. bila jedina osoba pored koje sam se osećala shvaćeno, koja je razumela da ne želim da živim u kutiji, jer je i sama bila takva, krenula sam u istrazivanja po internetu.

Postala sam "član" raznih foruma i prosto uzivala u diskusijama, od razvijanja pite do politike.

Još uvek poprilično naivna kada je "online život" u pitanju, zaista sam verovala da su ljudi onakvi kakvim se predstavljaju.

Uskoro se jedna mala grupica ljudi poprilično zbližila i zaista sam ih doživljavala veoma stvarno i nije mi bilo bitno što je to "virtuelno druženje". Svaki dan smo se nalazili u određeno vreme, svako sebi skuva kafu i opleti po zaje*anciji.

Tu sam upoznala neverovatnog Dž.

Hvala ti što si mi otvorio vrata filozofije. Nadam se da će nam se putevi nekad opet ukrsiti.

Taj čovek je možda i najviše uticao na moje duhovno sazrevanje.

D., eh...ona je priča za sebe, vatra je možda najbolje opisuje.

Znam da ćeš biti ponosna na mene ako ovo ikad dodje do tebe.

L., vidimo se na ćevapima, kad-tad.

A sve ostalo, ludo, ljudi moji...ludo!

Čovek isfrustriran svojim brakom, izigrava velikog šarmera.

Pritom ima dva profila, iz jednog piše kao nežni emotivac, tužan jer ga niko ne razume a u drugom se pretvara u opasnog momka koji napada sve one koji nisu baš fini prema onom emotivcu.

Izuzetno debela devojka koja zavodi po forumu šaljući tuđe fotografije koje krade po internetu i hrani ego komplimentima za koje zna da nisu namenjeni njoj.

Nafurani adolescent koji kopira wikipediju i ufurava se da je to njegovo znanje koje je stekao godinama.

Čoveče, kad si već kliknuo na nju, mogao si to i pročitati a ne samo kopirati.

Mlitavko koji se loži valjda sam na sebe dok piše o teretani, mišićima i tegovima a u životu ništa teže od tastature nije podigao.

Neverovatno je kako život uvek udesi da istina ispliva.

Rekla bih da su bili ubeđeni da su sigurni i ušuškani u svom imaginarnom životu. Šta više, bili su sigurni da je to-to, da napokon žive život kakav žele.

Zašto očekujete da će vas drugi voleti kada ni vi sami ne volite sebe?

Toliko se mrzite da odbijate da priznate da postojite kao takvi. 

A šta se zaista dešava kad moraš da se odvojiš od računara i odeš na posao kao mlitavko, kad "nabildovani ja" ostane u svetu u kom pripada?

Šta se dešava kada mlitavko stane pred ogledalo posle tuširanja?

Ne bih im tad bila u koži.

Verujem da tada isplivava svo nezadovoljstvo, tuga, mržnja, bes....

Zašto je lakše sesti pred računar nego otići u teretanu?

Zašto je lakše sesti pred računar nego početi rešavati ono što te muči i što te čini nezadovoljnim?

Lenjost?

Strah od neuspeha?

Verovatno i jedno i drugo.

Niste zadovoljni svojim životom, želite da budete nešto drugo?

PA BUDITE!

Ali ne na iternetu, nego u životu!

Ne menjate ništa u svom životu a očekujete promenu!

Kako? Kako se nešto može promeniti ako ništa ne preduzimate?

Jeste, mašta je predivna, ali ona nije "stvorena" za beg od stvarnosti nego za stvaranje stvarnosti.

Čega se plašite, pa ionako ste na dnu, šta možete izgubiti?

Želiš da budeš bolji? Pa postani bolji pa ćeš i biti bolji!

Želiš da budeš lepša? Pa počni da brineš o svom izgledu pa ćeš biti lepša!

Nisi zadovoljan odnosima u svom životu? Pa kreni da ih rešavaš pa će biti bolji!

Sledeći put malo više o strahu od neuspeha....

"Raditi stalno jedno te isto a očekivati drugačiji ishod, definicija je gluposti"

Biti roditelj

Imam tu neverovatnu sreću da imam najdivnije roditelje na svetu, a u isto vreme i najbolje moguće učitelje na svetu.

Naravno da to nisam razumela kada sam bila dete i da sam to počela shvatati tek kad sam i sama postala majka.
 Ono što moje roditelje čini neverovatnim roditeljima je nedostatak potrebe da me kontrolišu.
Nedostatak potrebe da me previše zaštite, svest o tome da neke stvari moram naučiti sama kroz život.

Smatram da je jako malo roditelja sposobno ovo učiniti za svoju decu, ne zato što ih ne vole dovoljno već naprotiv, zato što ih jako vole
.
Ovo je nešto sa čim se i ja sama borim skoro svakodnevno.

Kako ne nametnuti detetu svoje mišljenje šta je najbolje za njega, jer Bože moj, ja sam mu majka...ja znam najbolje šta je dobro za njega. Naravno i činjenica da sam ja odrasla osoba a on "samo" dete.

Mnoge odluke koje sam ja u životu donosila se mojim roditeljima nisu dopadale, toga sam tek danas svesna.
Oni su ustvari uvek na suptilan način pokazivali da se njima moj izbor ne dopada, no ovde je ključna reč SUPTILNO. Nikada se nisu bunili ili govorili da ta odluka nije dobra i koja bi bila bolja, nego su me uvek pitali da li si ti sigurna da je to to?

Nekada su češće pokretali tu temu ako su iz svog ugla bili ubeđeni da grešim, ali uvek sa pitanjima, nikad sa konstatacijama ili zaključcima.

Sada sa 33 godine mogu da kažem,

            woooow, naklon do poda dragi moji roditelji, svaka vam čast!

Hvala vam što ste mi priuštili svaku moju grešku u životu, beskrajno vam hvala na tome!

Upravo sam iz tih grešaka naučila najveće znanje u životu, spoznala svoju snagu i diplomirala u životnoj školi.
Hvala vam što ste me pustili da grešim i stičem svoje znanje. Sve ono što ste me učili je bilo vaše, za mene samo pozajmljeno a sada imam svoje sopstveno znanje.

Svaki dan molim Boga da budem takav roditelj. Nisam sigurna da li ću uspeti svaki put da se izborim sa prevelikom potrebom da zaštitim svoje dete od grešaka, bola...ali znam da ću se svim silama truditi, a ovo svakako ostaje kao podsetnik.

Zaista smatram da nije bit roditeljstva pružiti detetu sve materijalno, pa čak ni samo ljubav i toplinu već dati detetu SLOBODU.

Naravno, svaki put kada bih bila razočarana i povređena zbog "pogrešnih" odluka i "krivih" izbora, bili su tu da mi pruže ruku da ustanem. Opet bez kritike i pametovanja, samo bi izneli stav zašto od početka nisu smatrali da treba da idem tim putem.
Svaki put su mi sa puno ljubavi krpili rane i puštali me opet da poletim.

Danas sam ovo što jesam upravo zbog svega toga, a smatram se jakom i hrabrom ženom.
Naučila sam iz prve ruke da ono što te ne ubije te ojača trostruko, da ne greši samo onaj koji nije ni pokušavao i da je svakako bolje  kajati se za učinjenim nego za propuštenim.

Nema ništa gore nego pitati se šta bi bilo kad bi bilo.

Svi "neuspesi" su me učinili mnogo hrabrijom , jer sam iz svakog nešto naučila, svaki me je ojačao.
Shvatila sam da neuspeh ne postoji, jer ako i ne dođem do željenog cilja doći ću do nove lekcije iz koje ću izaći snažnija i mudrija.

"Hrabrost nije odsustvo straha, hrabrost je delovanje uprkos strahu"

Bol

Onaj koji razdire, koji ti ne da da se pomeriš sa mesta, isti je kao i strah jer u osnovi i proističe iz straha.
Izadjemo iz sadašnjeg trenutka i razmišljamo o budućnosti, kako ću se ja sutra nositi sa tom odlukom, dešavanjem, gubitkom...
Treba ostati u "sada" i sagledati zašto boli.
Ako smo doneli odluku, doneli smo je sa razlogom da sebi olaksamo život, uskladiti se sa njom i biti svestan toga uvek kad strah krene da burgija po mozgu.
Ako bol prouzrokuje ljubav, pitajmo se da li ljubav zaista treba da boli?
Ne treba, zar ne?
Ako zaista tako  boli, nema sanse da je to ljubav, to je patnja.
Zar nismo svi u osnovi stvoreni da uzivamo u ovom zivotu, da ga živimo punim plućima iz dana u dan?
Da, ja čvrsto verujem da jesmo.
A zašto onda pristajemo na ljubavi koje bole i još sa ponosom mnogi izgovaraju "Nema ljubavi bez bola".
Verovatno se tako tešimo kad nemamo snage da uzmemo makaze i presečemo vrpcu koja nas vezuje.
Ma koliko bolelo, na tu bol smo navikli, znamo kako izgleda a pojma nemamo šta nas očekuje "sa druge strane" odluke. Po nekoj navici koja proističe iz kukavičluka uvek mislimo da će boleti još više.
A zašto ne mislimo da se boreći za sebe ustvari borimo za sreću a ne tugu?
I ja, koja čvrsto verujem da se sve u životu dešava sa nekim razlogom i da nam bradonja od gore nikad ne daje bitke za koje nismo spremni, sam često u životu bila kukavica.
Naravno da nije lako presecati veze i odlaziti tek tako od ljudi koji su bili bitan deo naših života.
Medjutim, mislim da najveći pakao nastaje kada u momentu odlaska poželimo sebi da olakšamo mržnjom.
E tu nastaje istinski bol, jer je to kao da svakodnevno pijemo otrov od kog očekujemo da će toj drugoj osobi biti loše. Želimo osvetu, "oko za oko-zub za zub".
A da li to zaista i malo pomaže?
Ne
Ko se budi sa odvratnim osećajem mržnje?
Mi
Dok ta druga osoba verovatno uživa u jutarnjoj kafi totalno nesvesna da mi sebi u tom trenutku čupamo kosu sa glave. A realno, nije ni kriva za naš bol jer smo mi svesno birali da ostajemo.

      "Kada bi prošlost druge osobe bila vaša prošlost,njihove emocije vaše emocije, njihov nivo    svesti vaš nivo svesti, njihov bol vaš bol, tada biste bili, razmišljali i delovali baš poput njih.
              Ovu spoznaju prati opraštanje, saosećanje i mir"  

Kad zaista razmislite o tome, shvatite da ste bili u njihovoj glavi, verovatno biste uradili to isto.
Lako je pametovati iz nase glave, sa naseg nivoa svesti i znanja.
Opraštanjem dajete sebi šansu za lepšim sutra, ne osobi koja vam je zadala bol. Ljudi često iz inata ne žele da oproste jer misle da tako skidaju krivicu sa onog na koga su ljuti.
Ako je tako, živeli, gucnite malo tog otrova i uživajte u njegovom dejsvu još veće tuge i bola.
Ovo se možda još nekako i shvati, ali kako oprostiti sebi?
Isto kao i drugom, tada ste mislili da je ono što radite dobro za vas, da će vas vaše odluke odvesti do sreće.
Grešili ste, pa šta? Svi svakodnevno donosimo pogrešne odluke.
Nije bitno šta smo bili juče, bitno je šta smo iz toga naučili i šta ćemo iz svega toga postati danas.
Ljutite se na sebe zbog prošlosti?
Odlično, sada znate šta ne treba da radite!
Ponekad moramo prvo shvatiti šta ne želimo da bismo znali šta nas zaista usrećuje.
Svaki novi dan je početak novog života a samo vi imate magičnu olovku u ruci sa kojim ispisujete stranice knjige koja će ostati iza vas.Upišite ono što zaista želite da živite, ono što ćete biti danas...sutra, a ne ono što ste bili juče.