Lenjost ili strah od neuspeha?
Rekla bih i jedno i drugo, u kombinaciji.
Čega se ustvari plašimo?
Zašto nam je teško pokrenuti se?
Ako sam žedna, treba da ustanem i da sipam vodu, zar ne?
A bez obzira koliko mi se u tom trenutku ne da ustajati ipak ću na kraju otići u kuhinju i napiti se vode.
Jednostavno, zar ne?
A zašto onda ne radimo sve one druge stvari koje kroz život želimo kad je sve tako jednostavno?
Zato što sa najvećom sigurnošću znamo gde je kuhinja, gde je čaša i slavina.
To našu potrebu i želju za vodom čini jednostavnom, ali ne i mnoge druge stvari i zato najčešće ni ne pokušamo jer ne znamo kojim putem ići i kako stići do cilja.
Apsolutno verujemo u sebe kad krećemo do kuhinje, u toj meri da o tome ni ne razmišljamo, nego je to jednostavno...normalno.
A šta se dešava kada poželimo nešto "veliko", kad imamo sjajnu ideju ili kad konačno shvatimo šta želimo u životu?
Prvo ushićenje...euforija....a onda sumnje.
U stanju smo da navedemo bar pet "logičnih" razloga zašto to neće uspeti i odustajemo i pre nego što smo se upustili u avanturu.
Čuli smo svi one čuvene, "Fakultet ne završavaju pametni nego uporni", "Ne j... lep nego uporan"
Znači, nije bitno ni da li si inteligentan li lep, bitno je da si uporan.
Koliko inteligentnih ljudi znate a da od svog života nisu napravili ništa?
Koliko lepih momaka znate a da su večito sami?
Zato što su nesigurni, odustaju posle prvog-drugog odbijanja.
A da li znate da su autorku knjiga o Hariju Poteru, koja je tada bila samohrana majka kojoj je zaista trebao novac, izdavačke kuće odbile preko 100 puta?
Zamisli da te neko odbije sto puta a ti pokušavaš i sto prvi!
Danas je bogatija od kraljice Elizabete II
Majkl Džordan je u srednjoj školi izbačen iz košarkaškog tima i kako kaže, otišao kući, zaključao se i plakao.
Da je nastavio da plače i da se sažaljeva, da je verovao više onom ko mu je rekao da nema talenta nego samom sebi, danas ne bi bio ono što jeste.
Opra je u mladosti dobila otkaz "jer nije za televiziju".
Bitlsima su govorili da nemaju budućnost.
Uspeh nikom nije pao sa neba!
Svi smo rođeni pod srećnom zvezdom ako se dovoljno trudimo!
No, nama je jednostavnije da ne mrdnemo dupetom i da zavidimo drugima, jer su se drugima problemi rešavali sami od sebe.
Da se razumemo, ne pričamo ovde o materijalnom, pričamo o osećaju ispunjenosti, sreće i ponosa na samog sebe...jer to je poenta, zar ne?
Al i tu imamo onu čuvenu, kako da budem srećan kad sam bez para?
Prijatelju, nećeš ti biti srećan ni sa parama, jer sreća nije u parama nego u tebi.
Meni se strah od neuspeha najčešće skrivao iza osećaja odgovornosti.
Ne mogu to da uradim jer ako to ne uspe, biću neodgovorna, bolje da odustanem.
Kada odustanem i prođe neko vreme, ja i dalje želim to...i dalje mi je želja prisutna...pa opet ona "odgovornost" prevlada.
Međutim, kad sam prvi put sela i krenula da skidam slojeve "odgovornosti" shvatila sam da je problem u onom delu rečenice "ako ne uspem".
Retko ko je ustvari svestan da se plaši neuspeha, ne želimo sebi to da priznamo.
Ko još sebi želi da kaže da je kukavica?
Pitanje je, želite li vi to nešto zaista ili ne?
Najveći problem je što kada i pokušamo, samo čekamo da dođemo do cilja.
Zaboravino da na tom putu treba da uživamo.
A šta bi bilo da to doživimo kao igru, da se zabavljamo usput?
Naprimer, krenuli smo autom do grada na kafu sa prijateljicom.
Ako ćutimo u vožnji i čekamo da dođemo do kafića da bi poceli da se zabavljamo i usput naiđemo na radove na putu zbog kojih ne možemo nastaviti dalje već se moramo vratiti kući, reći ćemo da nam je put bio neuspešan.
A ako usput slusamo muziku, pričamo sa njom, komentarisemo ono što usput vidimo...i moramo se vratiti, reći ćemo da smo se super družile ali nismo stigle do kafića.
Gde je u ovom drugom scenariju neuspeh?
A u oba slučaja nismo stigli tamo gde smo hteli.
Neuspeh je samo u našoj glavi, plod misli.
Ko još želi da bira takve misli?
Ako i ne dođemo do željenog cilja, usput ćemo sigurno nešto naučiti.
Naravno, pod uslovom da ne upadnemo u samosažaljenje.
Jadan ja, zašto drugi mogu a ja ne?
Pa verovatno zato što onaj koji je uspeo nije razmišljao kao ti, nego je posle pada skupio snage da ustane i da se opet zaleti, a ovaj put je znao i kojim putem ne treba da ide.
Nismo naučili ni da hodamo iz prvog pokušaja, ali su nas svi bodrili da učimo korake.
Naravno da je lakše kad pored sebe imamo nekog ko nas "gura".
Nil Donald Volš je dve godine bio beskućnik, živeo na ulici. A danas inspiriše živote milion ljudi.
Ko je njega gurao da ne odustane?
Niko.
Samo je znao da ne želi da živi kao beskućnik i išao ka svom cilju.
Dve godine pokušaja, nije to mali period.
Koliko njih je odustalo i jednostavno se pomirilo sa "sudbinom"?
Sudbinu biramo sami.
Rekla bih i jedno i drugo, u kombinaciji.
Čega se ustvari plašimo?
Zašto nam je teško pokrenuti se?
Ako sam žedna, treba da ustanem i da sipam vodu, zar ne?
A bez obzira koliko mi se u tom trenutku ne da ustajati ipak ću na kraju otići u kuhinju i napiti se vode.
Jednostavno, zar ne?
A zašto onda ne radimo sve one druge stvari koje kroz život želimo kad je sve tako jednostavno?
Zato što sa najvećom sigurnošću znamo gde je kuhinja, gde je čaša i slavina.
To našu potrebu i želju za vodom čini jednostavnom, ali ne i mnoge druge stvari i zato najčešće ni ne pokušamo jer ne znamo kojim putem ići i kako stići do cilja.
Apsolutno verujemo u sebe kad krećemo do kuhinje, u toj meri da o tome ni ne razmišljamo, nego je to jednostavno...normalno.
A šta se dešava kada poželimo nešto "veliko", kad imamo sjajnu ideju ili kad konačno shvatimo šta želimo u životu?
Prvo ushićenje...euforija....a onda sumnje.
U stanju smo da navedemo bar pet "logičnih" razloga zašto to neće uspeti i odustajemo i pre nego što smo se upustili u avanturu.
Čuli smo svi one čuvene, "Fakultet ne završavaju pametni nego uporni", "Ne j... lep nego uporan"
Znači, nije bitno ni da li si inteligentan li lep, bitno je da si uporan.
Koliko inteligentnih ljudi znate a da od svog života nisu napravili ništa?
Koliko lepih momaka znate a da su večito sami?
Zato što su nesigurni, odustaju posle prvog-drugog odbijanja.
A da li znate da su autorku knjiga o Hariju Poteru, koja je tada bila samohrana majka kojoj je zaista trebao novac, izdavačke kuće odbile preko 100 puta?
Zamisli da te neko odbije sto puta a ti pokušavaš i sto prvi!
Danas je bogatija od kraljice Elizabete II
Majkl Džordan je u srednjoj školi izbačen iz košarkaškog tima i kako kaže, otišao kući, zaključao se i plakao.
Da je nastavio da plače i da se sažaljeva, da je verovao više onom ko mu je rekao da nema talenta nego samom sebi, danas ne bi bio ono što jeste.
Opra je u mladosti dobila otkaz "jer nije za televiziju".
Bitlsima su govorili da nemaju budućnost.
Uspeh nikom nije pao sa neba!
Svi smo rođeni pod srećnom zvezdom ako se dovoljno trudimo!
No, nama je jednostavnije da ne mrdnemo dupetom i da zavidimo drugima, jer su se drugima problemi rešavali sami od sebe.
Da se razumemo, ne pričamo ovde o materijalnom, pričamo o osećaju ispunjenosti, sreće i ponosa na samog sebe...jer to je poenta, zar ne?
Al i tu imamo onu čuvenu, kako da budem srećan kad sam bez para?
Prijatelju, nećeš ti biti srećan ni sa parama, jer sreća nije u parama nego u tebi.
Meni se strah od neuspeha najčešće skrivao iza osećaja odgovornosti.
Ne mogu to da uradim jer ako to ne uspe, biću neodgovorna, bolje da odustanem.
Kada odustanem i prođe neko vreme, ja i dalje želim to...i dalje mi je želja prisutna...pa opet ona "odgovornost" prevlada.
Međutim, kad sam prvi put sela i krenula da skidam slojeve "odgovornosti" shvatila sam da je problem u onom delu rečenice "ako ne uspem".
Retko ko je ustvari svestan da se plaši neuspeha, ne želimo sebi to da priznamo.
Ko još sebi želi da kaže da je kukavica?
Pitanje je, želite li vi to nešto zaista ili ne?
Najveći problem je što kada i pokušamo, samo čekamo da dođemo do cilja.
Zaboravino da na tom putu treba da uživamo.
A šta bi bilo da to doživimo kao igru, da se zabavljamo usput?
Naprimer, krenuli smo autom do grada na kafu sa prijateljicom.
Ako ćutimo u vožnji i čekamo da dođemo do kafića da bi poceli da se zabavljamo i usput naiđemo na radove na putu zbog kojih ne možemo nastaviti dalje već se moramo vratiti kući, reći ćemo da nam je put bio neuspešan.
A ako usput slusamo muziku, pričamo sa njom, komentarisemo ono što usput vidimo...i moramo se vratiti, reći ćemo da smo se super družile ali nismo stigle do kafića.
Gde je u ovom drugom scenariju neuspeh?
A u oba slučaja nismo stigli tamo gde smo hteli.
Neuspeh je samo u našoj glavi, plod misli.
Ko još želi da bira takve misli?
Ako i ne dođemo do željenog cilja, usput ćemo sigurno nešto naučiti.
Naravno, pod uslovom da ne upadnemo u samosažaljenje.
Jadan ja, zašto drugi mogu a ja ne?
Pa verovatno zato što onaj koji je uspeo nije razmišljao kao ti, nego je posle pada skupio snage da ustane i da se opet zaleti, a ovaj put je znao i kojim putem ne treba da ide.
Nismo naučili ni da hodamo iz prvog pokušaja, ali su nas svi bodrili da učimo korake.
Naravno da je lakše kad pored sebe imamo nekog ko nas "gura".
Nil Donald Volš je dve godine bio beskućnik, živeo na ulici. A danas inspiriše živote milion ljudi.
Ko je njega gurao da ne odustane?
Niko.
Samo je znao da ne želi da živi kao beskućnik i išao ka svom cilju.
Dve godine pokušaja, nije to mali period.
Koliko njih je odustalo i jednostavno se pomirilo sa "sudbinom"?
Sudbinu biramo sami.
Нема коментара:
Постави коментар