Bol
Onaj koji razdire, koji ti ne da da se pomeriš sa mesta, isti je kao i strah jer u osnovi i proističe iz straha.
Izadjemo iz sadašnjeg trenutka i razmišljamo o budućnosti, kako ću se ja sutra nositi sa tom odlukom, dešavanjem, gubitkom...
Treba ostati u "sada" i sagledati zašto boli.
Ako smo doneli odluku, doneli smo je sa razlogom da sebi olaksamo život, uskladiti se sa njom i biti svestan toga uvek kad strah krene da burgija po mozgu.
Ako bol prouzrokuje ljubav, pitajmo se da li ljubav zaista treba da boli?
Ne treba, zar ne?
Ako zaista tako boli, nema sanse da je to ljubav, to je patnja.
Zar nismo svi u osnovi stvoreni da uzivamo u ovom zivotu, da ga živimo punim plućima iz dana u dan?
Da, ja čvrsto verujem da jesmo.
A zašto onda pristajemo na ljubavi koje bole i još sa ponosom mnogi izgovaraju "Nema ljubavi bez bola".
Verovatno se tako tešimo kad nemamo snage da uzmemo makaze i presečemo vrpcu koja nas vezuje.
Ma koliko bolelo, na tu bol smo navikli, znamo kako izgleda a pojma nemamo šta nas očekuje "sa druge strane" odluke. Po nekoj navici koja proističe iz kukavičluka uvek mislimo da će boleti još više.
A zašto ne mislimo da se boreći za sebe ustvari borimo za sreću a ne tugu?
I ja, koja čvrsto verujem da se sve u životu dešava sa nekim razlogom i da nam bradonja od gore nikad ne daje bitke za koje nismo spremni, sam često u životu bila kukavica.
Naravno da nije lako presecati veze i odlaziti tek tako od ljudi koji su bili bitan deo naših života.
Medjutim, mislim da najveći pakao nastaje kada u momentu odlaska poželimo sebi da olakšamo mržnjom.
E tu nastaje istinski bol, jer je to kao da svakodnevno pijemo otrov od kog očekujemo da će toj drugoj osobi biti loše. Želimo osvetu, "oko za oko-zub za zub".
A da li to zaista i malo pomaže?
Ne
Ko se budi sa odvratnim osećajem mržnje?
Mi
Dok ta druga osoba verovatno uživa u jutarnjoj kafi totalno nesvesna da mi sebi u tom trenutku čupamo kosu sa glave. A realno, nije ni kriva za naš bol jer smo mi svesno birali da ostajemo.
"Kada bi prošlost druge osobe bila vaša prošlost,njihove emocije vaše emocije, njihov nivo svesti vaš nivo svesti, njihov bol vaš bol, tada biste bili, razmišljali i delovali baš poput njih.
Ovu spoznaju prati opraštanje, saosećanje i mir"
Kad zaista razmislite o tome, shvatite da ste bili u njihovoj glavi, verovatno biste uradili to isto.
Lako je pametovati iz nase glave, sa naseg nivoa svesti i znanja.
Opraštanjem dajete sebi šansu za lepšim sutra, ne osobi koja vam je zadala bol. Ljudi često iz inata ne žele da oproste jer misle da tako skidaju krivicu sa onog na koga su ljuti.
Ako je tako, živeli, gucnite malo tog otrova i uživajte u njegovom dejsvu još veće tuge i bola.
Ovo se možda još nekako i shvati, ali kako oprostiti sebi?
Isto kao i drugom, tada ste mislili da je ono što radite dobro za vas, da će vas vaše odluke odvesti do sreće.
Grešili ste, pa šta? Svi svakodnevno donosimo pogrešne odluke.
Nije bitno šta smo bili juče, bitno je šta smo iz toga naučili i šta ćemo iz svega toga postati danas.
Ljutite se na sebe zbog prošlosti?
Odlično, sada znate šta ne treba da radite!
Ponekad moramo prvo shvatiti šta ne želimo da bismo znali šta nas zaista usrećuje.
Svaki novi dan je početak novog života a samo vi imate magičnu olovku u ruci sa kojim ispisujete stranice knjige koja će ostati iza vas.Upišite ono što zaista želite da živite, ono što ćete biti danas...sutra, a ne ono što ste bili juče.
Onaj koji razdire, koji ti ne da da se pomeriš sa mesta, isti je kao i strah jer u osnovi i proističe iz straha.
Izadjemo iz sadašnjeg trenutka i razmišljamo o budućnosti, kako ću se ja sutra nositi sa tom odlukom, dešavanjem, gubitkom...
Treba ostati u "sada" i sagledati zašto boli.
Ako smo doneli odluku, doneli smo je sa razlogom da sebi olaksamo život, uskladiti se sa njom i biti svestan toga uvek kad strah krene da burgija po mozgu.
Ako bol prouzrokuje ljubav, pitajmo se da li ljubav zaista treba da boli?
Ne treba, zar ne?
Ako zaista tako boli, nema sanse da je to ljubav, to je patnja.
Zar nismo svi u osnovi stvoreni da uzivamo u ovom zivotu, da ga živimo punim plućima iz dana u dan?
Da, ja čvrsto verujem da jesmo.
A zašto onda pristajemo na ljubavi koje bole i još sa ponosom mnogi izgovaraju "Nema ljubavi bez bola".
Verovatno se tako tešimo kad nemamo snage da uzmemo makaze i presečemo vrpcu koja nas vezuje.
Ma koliko bolelo, na tu bol smo navikli, znamo kako izgleda a pojma nemamo šta nas očekuje "sa druge strane" odluke. Po nekoj navici koja proističe iz kukavičluka uvek mislimo da će boleti još više.
A zašto ne mislimo da se boreći za sebe ustvari borimo za sreću a ne tugu?
I ja, koja čvrsto verujem da se sve u životu dešava sa nekim razlogom i da nam bradonja od gore nikad ne daje bitke za koje nismo spremni, sam često u životu bila kukavica.
Naravno da nije lako presecati veze i odlaziti tek tako od ljudi koji su bili bitan deo naših života.
Medjutim, mislim da najveći pakao nastaje kada u momentu odlaska poželimo sebi da olakšamo mržnjom.
E tu nastaje istinski bol, jer je to kao da svakodnevno pijemo otrov od kog očekujemo da će toj drugoj osobi biti loše. Želimo osvetu, "oko za oko-zub za zub".
A da li to zaista i malo pomaže?
Ne
Ko se budi sa odvratnim osećajem mržnje?
Mi
Dok ta druga osoba verovatno uživa u jutarnjoj kafi totalno nesvesna da mi sebi u tom trenutku čupamo kosu sa glave. A realno, nije ni kriva za naš bol jer smo mi svesno birali da ostajemo.
"Kada bi prošlost druge osobe bila vaša prošlost,njihove emocije vaše emocije, njihov nivo svesti vaš nivo svesti, njihov bol vaš bol, tada biste bili, razmišljali i delovali baš poput njih.
Ovu spoznaju prati opraštanje, saosećanje i mir"
Kad zaista razmislite o tome, shvatite da ste bili u njihovoj glavi, verovatno biste uradili to isto.
Lako je pametovati iz nase glave, sa naseg nivoa svesti i znanja.
Opraštanjem dajete sebi šansu za lepšim sutra, ne osobi koja vam je zadala bol. Ljudi često iz inata ne žele da oproste jer misle da tako skidaju krivicu sa onog na koga su ljuti.
Ako je tako, živeli, gucnite malo tog otrova i uživajte u njegovom dejsvu još veće tuge i bola.
Ovo se možda još nekako i shvati, ali kako oprostiti sebi?
Isto kao i drugom, tada ste mislili da je ono što radite dobro za vas, da će vas vaše odluke odvesti do sreće.
Grešili ste, pa šta? Svi svakodnevno donosimo pogrešne odluke.
Nije bitno šta smo bili juče, bitno je šta smo iz toga naučili i šta ćemo iz svega toga postati danas.
Ljutite se na sebe zbog prošlosti?
Odlično, sada znate šta ne treba da radite!
Ponekad moramo prvo shvatiti šta ne želimo da bismo znali šta nas zaista usrećuje.
Svaki novi dan je početak novog života a samo vi imate magičnu olovku u ruci sa kojim ispisujete stranice knjige koja će ostati iza vas.Upišite ono što zaista želite da živite, ono što ćete biti danas...sutra, a ne ono što ste bili juče.
Нема коментара:
Постави коментар