Strah

Taman kad sam pomislila da sam savladala umetnost života i naučila sve velike lekcije o njemu desilo se ono od čega svi strahujemo i za šta svi mislimo da se dešava tamo negde daleko od nas. Ta čuvena teška i strašna reč je zadesila i moju porodicu, rak.

Moj životni oslonac, moja velika podrška u životu, moj voljeni tata se razboleo.

Nemoć, mislim da ta reč najbolje opisuje stanje mog uma, duha i tela. Tu ustvari na test dolazi sve ono što sam mislila da sam naučila, da sam savladala.
Prve dve nedelje totalno šokirana, izbezumljena. Mislim da su mi u tom momentu od reči "rak" bile strašnije samo"metastaze", a on je imao dve.
Pokušavaš prvo da prihvatiš da se to zaista dešava ali ipak svaku noć moliš Boga da ujutru kad ustaneš shvatis da je to bio samo košmar.
Trebale su mi dobre dve nedelje da shvatim i prihvatim da nam se to zaista dešava.
Očekuješ od lekara neku utehu, ali za njih si samo broj ni ne pogledaju pacijenta kako treba, bitni su im samo snimci, brojevi...
Sa jedne strane ih razumem, jer raditi taj posao a doživljavati pacijenta u potpunosti...pa, verovatno bi uskoro završili na psihijatriji. No, o lekarima i njihovoj savesti ćemo neki drugi put.
Da ne pričam o strahu od te čuvene genetike.
U tim besanim noćima mi je svašta padalo na pamet obzirom da u porodici Jovanovog oca ima dosta članova koji su bolovali od raka. Da, naravno da sam već "videla" da mi je dete bolesno jer sad sa obe strane ima gene za koji će većina lekara reći, ima jako velike šanse da oboli. Kad te strah u toj razmeri obuzme, zaboraviš na sve i krene da te hvata očaj. Tek posle nekog vremena shvatiš da tupo zuriš negde u daljinu a da pojma nemaš koliko vremena je prošlo a još manje si svestan kakve misli su se nizale...samo znaš da se osećaš zgaženo.

Kad prihvatiš šta ti se dešava onda mozak kreće panično da radi i da traži rešenje problema, a tu opet upadaš u zamku okoline jer krećeš da se susrećeš sa pogledima koji ti poručuju "umreće".

Nije mi jasno zašto većina ljudi u tim situacijama navodi baš sve one kojih se sete da su umrli od raka??
Zaboga, zar nije logičnije da slomljenoj ćerki navedete one koji su se izvukli?
A svi znamo i takve, zar ne?
Ljudi se uglavnom pravdaju da neće da ti bude lažnu nadu.

Zar ste  kolektivno odlepili?? Zar ne shvatate koliko je život divan kad imamo nadu?

Zar vi zaista živite po principu, bolje da se ubijam u pojam i plačem mesecima nego da imam tu divnu nadu i mesecima uživam i stvaram nove uspomene koje ću čuvati ako se čak i ne izvuče?Znate li vi šta su opšte i koliko znače nada i vera?
Moraš verovati da bi video, ne obrnuto!
Ono što je meni najviše tog momenta pomoglo su videa žene sa neverovatnom snagom, voljom, energijom...
Svima koji se nađu u sličnoj situaciji od srca toplo preporučujem kanal na You Tube koji se zove Safari duha, kog vodi Ana Bučević.
 Video pod mazivom "Kako smo pobedili "nepobedivi" rak" me je oduvao na sedmo nebo!
Ako su mogli oni...možemo i mi!
Daleko od toga da sam se sutradan probudila rasterećena, bez straha, ali sam opet imala i nadu i veru.
Znala sam šta treba da radim, imala sam plan...nisam vise bila nemoćna i znala sam da sam svaki dan, korak po korak, bliža cilju.
Bilo je dana kada nam je bilo teže, kada smo se svo troje plašili više. Koliko puta sam samo pešačeći do njih gutala suze i čitala viceve sa telefona da bih mogla da ispričam koji da nasmejem njega i mamu.
Ponekad bih jedan te isti morala po deset puta pročitati da ga zapamtim jer mi je mozak bio u rasulu, ali nisam odustajala, nego sam kao kreten čitala i dalje dok ga ne upamtim.
Itekako je vredelo pamtiti ga, verujete mi, oni osmesi su neprocenjivi a smeh je lek za dušu a duša je najbitniji "organ" na putu ka ozdravljenju.
Obzirom da smo mi, što bi moj prijatelj rekao "vezani k`o sitna crevca", sa povećanjem moje vere rasla je i tatina. Svaki dan je, uprkos hemoterapiji, izgledao sve bolje, oči su mu vratile stari sjaj.
Najbitnija stvar koju sam naučila od Ane je da je strah samo misao. Ako je misao, znači da mogu da je promenim, iz negativne u pozitivnu!

WooooW otkrovljenje za mene.

Krenula sam sa vežbom menjanja misli, opet, bilo je i uspona i padova.
A ono zbog čega sam danas presrećna je što sam prestala da se plašim šta ako ga sutra ne bude, nego sam počela da uživam u svakom danu u kom ga imam.
I ne, ne smatram da je to najstrašnija stvar koja nam se desila, zahvalna sam na svakoj lekciji koju sam naučila kroz njegovu bolest, zahvalna sam što smo danas još vezaniji nego ranije, zahvalna sam što danas znam šta su geni, šta je bolest i kako nastaje.
Zahvalna sam što sama biram svoje misli, zahvalna sam što se nikad u životu nisam toliko smejala kao sada dok još uvek gazimo svoj put pobede. Ne čekam potvrdu već je živim.

"Život nije ono što nam se dešava, nego ono kako mi gledamo na to što nam se dešava"- Ana Bučević