Prijatelji
Imate li prijatelje?
Ne drugare već prijatelje, one ljude pored kojih možete da se osećate šašavo, detinjasto ali i da im se isplačete na ramenu kad dođe žuta minuta.
Ja se moram pohvaliti da ih imam.
Bili su uz mene u najtežim momentima na najbolji mogući način i na tome sam im beskrajno zahvalna.
Pre svega zato što su poštovali moje životne izbore iako se sa mnogim od njih nisu slagali.
Možda je to najbolji test prijateljstva, to što neće biti uz vas samo dok živite po njihovom pojmu "normalnog". Verovatno su zato završena moja prijeteljstva iz prošlosti jer sam u jednom momentu svog života shvatila da ne želim da živim po tuđim pravilima, samo zato što je njima to "normalno".
Prijatelji su porodica koju sami, svesno, biramo i opet po njima možemo da vidimo kakvi smo i mi sami.
Posesivnost nije dobra ni u jednom obliku odnosa pa ni u prijateljskom.
Očekujete od prijatelja da je baš uvek tu kad vam zatreba, flipnete uvek kad ne može da dotrči ako ste u problemu?
Ako ne poštujete vi njegovo vreme, zašto bi on vaše probleme?
Prijateljstvo ne funkcioniše tako, nego kao i sve drugo u životu, koliko daš toliko i dobiješ.
Često čujem onu čuvenu rečenicu "Ja sam ostavljala sve svoje obaveze zbog prijateljice da bih joj bila podrška a eto nje sad nema kad mi treba". Da li ste ostavljali obaveze zbog nje ili sebe? Da li ste trčali kod nje da bi se busali da ste dobar prijatelj ili ste želeli da budete tamo?
Verovatno ovo prvo jer u suprotnom ne bi imali problem sa tim.
Ako sve što u životu radite, radite za sebe nikad nećete imati problem sa tuđim ponašanjem, jer i u ovom slučaju nemate problem što prijateljica nije došla već zato što ste vi uvek trčali kod nje.
Niste radili ono što ste ustvari želeli i na nju prebacujete odgovornost vaših životnih izbora.
Ja sam imala tu sreću u životu da mi drugarica bude Marija, osoba koja se u svemu razlikovala od svih mojih dotadašnjh prijatelja. Upoznale smo se kada sam imala 10 godina, igrale se na ulici i družile manje ili više intenzivno sve dok nije otišla da živi van Srbije. Tih par godina smo se povremeno dopisivale i kako pisma dokazuju, ja sam bila ona lenja buba kojoj je pošta bila predaleko i tad uopšte nisam doživljavala one rečenice na kraju "A zašto ne pišeš?, Piši malo češće...", doživela sam ih tek posle 15 godina kada smo ta pisma čitale zajedno.
Kada se ona vratila u Srbiju, ja sam se udavala i zasnivala porodicu a ona devojka bez obaveza tako da je naše prijateljstvo stajalo na čekanju neko vreme.
Ponovo se baš intenzivno družimo zadnjih pet godina i u tih pet godina me naučila toliko bitnih životnih lekcija.
Na prvi pogled dve totalno različite osobe, ja ufurana u ozbilju a ona razmaženo derište koje radi isključivo ono što želi. Naravno da sam pokušala da joj objasnim da je krajnje vreme da se uozbilji i odraste, ali na svu sreću ona je uspela mene da ubedi da pustim devojčicu u sebi da se razmaše i češće izlazi na površinu.
Izluđivala me što je bila u stanju da se danima ne javlja na telefon, što se dogovorimo za kafu pa me ispali...
Međutim ono dete u meni je vremenom počelo sve više da shvata zašto to radi.
Sloboda je nešto nalepše na svetu, kad radiš samo ono što želiš.
Najbolje od svega je što sam to počela primenjivati i u ostalim segmentima svog života.
Prestala sam da trpim ljude samo zato što su rod ili zato što bih to trebala, išla sam po principu "kako ti meni, tako ja tebi". Naravno da su tako "stradala" ona prijateljstva sa početka priče, no nisu sva, neka su i opstala.
Pogledajte ljude sa kojima ste okruženi, oni su vaše ogledalo.
Imate li ih uopšte, šta vidite u onima koje vidite?
Hvala ti na slobodi, hvala ti što si mi pokazala da mogu biti odraslo dete, i detinjasta i odgovorna u isto vreme.
Imate li prijatelje?
Ne drugare već prijatelje, one ljude pored kojih možete da se osećate šašavo, detinjasto ali i da im se isplačete na ramenu kad dođe žuta minuta.
Ja se moram pohvaliti da ih imam.
Bili su uz mene u najtežim momentima na najbolji mogući način i na tome sam im beskrajno zahvalna.
Pre svega zato što su poštovali moje životne izbore iako se sa mnogim od njih nisu slagali.
Možda je to najbolji test prijateljstva, to što neće biti uz vas samo dok živite po njihovom pojmu "normalnog". Verovatno su zato završena moja prijeteljstva iz prošlosti jer sam u jednom momentu svog života shvatila da ne želim da živim po tuđim pravilima, samo zato što je njima to "normalno".
Prijatelji su porodica koju sami, svesno, biramo i opet po njima možemo da vidimo kakvi smo i mi sami.
Posesivnost nije dobra ni u jednom obliku odnosa pa ni u prijateljskom.
Očekujete od prijatelja da je baš uvek tu kad vam zatreba, flipnete uvek kad ne može da dotrči ako ste u problemu?
Ako ne poštujete vi njegovo vreme, zašto bi on vaše probleme?
Prijateljstvo ne funkcioniše tako, nego kao i sve drugo u životu, koliko daš toliko i dobiješ.
Često čujem onu čuvenu rečenicu "Ja sam ostavljala sve svoje obaveze zbog prijateljice da bih joj bila podrška a eto nje sad nema kad mi treba". Da li ste ostavljali obaveze zbog nje ili sebe? Da li ste trčali kod nje da bi se busali da ste dobar prijatelj ili ste želeli da budete tamo?
Verovatno ovo prvo jer u suprotnom ne bi imali problem sa tim.
Ako sve što u životu radite, radite za sebe nikad nećete imati problem sa tuđim ponašanjem, jer i u ovom slučaju nemate problem što prijateljica nije došla već zato što ste vi uvek trčali kod nje.
Niste radili ono što ste ustvari želeli i na nju prebacujete odgovornost vaših životnih izbora.
Ja sam imala tu sreću u životu da mi drugarica bude Marija, osoba koja se u svemu razlikovala od svih mojih dotadašnjh prijatelja. Upoznale smo se kada sam imala 10 godina, igrale se na ulici i družile manje ili više intenzivno sve dok nije otišla da živi van Srbije. Tih par godina smo se povremeno dopisivale i kako pisma dokazuju, ja sam bila ona lenja buba kojoj je pošta bila predaleko i tad uopšte nisam doživljavala one rečenice na kraju "A zašto ne pišeš?, Piši malo češće...", doživela sam ih tek posle 15 godina kada smo ta pisma čitale zajedno.
Kada se ona vratila u Srbiju, ja sam se udavala i zasnivala porodicu a ona devojka bez obaveza tako da je naše prijateljstvo stajalo na čekanju neko vreme.
Ponovo se baš intenzivno družimo zadnjih pet godina i u tih pet godina me naučila toliko bitnih životnih lekcija.
Na prvi pogled dve totalno različite osobe, ja ufurana u ozbilju a ona razmaženo derište koje radi isključivo ono što želi. Naravno da sam pokušala da joj objasnim da je krajnje vreme da se uozbilji i odraste, ali na svu sreću ona je uspela mene da ubedi da pustim devojčicu u sebi da se razmaše i češće izlazi na površinu.
Izluđivala me što je bila u stanju da se danima ne javlja na telefon, što se dogovorimo za kafu pa me ispali...
Međutim ono dete u meni je vremenom počelo sve više da shvata zašto to radi.
Sloboda je nešto nalepše na svetu, kad radiš samo ono što želiš.
Najbolje od svega je što sam to počela primenjivati i u ostalim segmentima svog života.
Prestala sam da trpim ljude samo zato što su rod ili zato što bih to trebala, išla sam po principu "kako ti meni, tako ja tebi". Naravno da su tako "stradala" ona prijateljstva sa početka priče, no nisu sva, neka su i opstala.
Pogledajte ljude sa kojima ste okruženi, oni su vaše ogledalo.
Imate li ih uopšte, šta vidite u onima koje vidite?
Hvala ti na slobodi, hvala ti što si mi pokazala da mogu biti odraslo dete, i detinjasta i odgovorna u isto vreme.
Нема коментара:
Постави коментар