Biti roditelj

Imam tu neverovatnu sreću da imam najdivnije roditelje na svetu, a u isto vreme i najbolje moguće učitelje na svetu.

Naravno da to nisam razumela kada sam bila dete i da sam to počela shvatati tek kad sam i sama postala majka.
 Ono što moje roditelje čini neverovatnim roditeljima je nedostatak potrebe da me kontrolišu.
Nedostatak potrebe da me previše zaštite, svest o tome da neke stvari moram naučiti sama kroz život.

Smatram da je jako malo roditelja sposobno ovo učiniti za svoju decu, ne zato što ih ne vole dovoljno već naprotiv, zato što ih jako vole
.
Ovo je nešto sa čim se i ja sama borim skoro svakodnevno.

Kako ne nametnuti detetu svoje mišljenje šta je najbolje za njega, jer Bože moj, ja sam mu majka...ja znam najbolje šta je dobro za njega. Naravno i činjenica da sam ja odrasla osoba a on "samo" dete.

Mnoge odluke koje sam ja u životu donosila se mojim roditeljima nisu dopadale, toga sam tek danas svesna.
Oni su ustvari uvek na suptilan način pokazivali da se njima moj izbor ne dopada, no ovde je ključna reč SUPTILNO. Nikada se nisu bunili ili govorili da ta odluka nije dobra i koja bi bila bolja, nego su me uvek pitali da li si ti sigurna da je to to?

Nekada su češće pokretali tu temu ako su iz svog ugla bili ubeđeni da grešim, ali uvek sa pitanjima, nikad sa konstatacijama ili zaključcima.

Sada sa 33 godine mogu da kažem,

            woooow, naklon do poda dragi moji roditelji, svaka vam čast!

Hvala vam što ste mi priuštili svaku moju grešku u životu, beskrajno vam hvala na tome!

Upravo sam iz tih grešaka naučila najveće znanje u životu, spoznala svoju snagu i diplomirala u životnoj školi.
Hvala vam što ste me pustili da grešim i stičem svoje znanje. Sve ono što ste me učili je bilo vaše, za mene samo pozajmljeno a sada imam svoje sopstveno znanje.

Svaki dan molim Boga da budem takav roditelj. Nisam sigurna da li ću uspeti svaki put da se izborim sa prevelikom potrebom da zaštitim svoje dete od grešaka, bola...ali znam da ću se svim silama truditi, a ovo svakako ostaje kao podsetnik.

Zaista smatram da nije bit roditeljstva pružiti detetu sve materijalno, pa čak ni samo ljubav i toplinu već dati detetu SLOBODU.

Naravno, svaki put kada bih bila razočarana i povređena zbog "pogrešnih" odluka i "krivih" izbora, bili su tu da mi pruže ruku da ustanem. Opet bez kritike i pametovanja, samo bi izneli stav zašto od početka nisu smatrali da treba da idem tim putem.
Svaki put su mi sa puno ljubavi krpili rane i puštali me opet da poletim.

Danas sam ovo što jesam upravo zbog svega toga, a smatram se jakom i hrabrom ženom.
Naučila sam iz prve ruke da ono što te ne ubije te ojača trostruko, da ne greši samo onaj koji nije ni pokušavao i da je svakako bolje  kajati se za učinjenim nego za propuštenim.

Nema ništa gore nego pitati se šta bi bilo kad bi bilo.

Svi "neuspesi" su me učinili mnogo hrabrijom , jer sam iz svakog nešto naučila, svaki me je ojačao.
Shvatila sam da neuspeh ne postoji, jer ako i ne dođem do željenog cilja doći ću do nove lekcije iz koje ću izaći snažnija i mudrija.

"Hrabrost nije odsustvo straha, hrabrost je delovanje uprkos strahu"