Ljubav
Ta veličanstvena, divna, ljubav!
Pokretač svega.
Lek za sve.
Ali i uzrok patnje.
Zašto mnogi kažu, ako ne boli to nije ljubav?
Ko li je njih ubedio da ljubav treba da boli?
Ljubav treba da osnažuje, da daje krila.
Zastanite i razmislite šta sve volite?
Decu, roditelje,određenu hranu, neki klub, izlaske, vožnju morotom na prvom prolećnom suncu, šetanje pored mora, jutarnju kafu, skijanje...
Da li vas ljubav prema tome boli? Naravno da ne.
Zašto onda mislimo da je normalno da partnerska ljubav boli i da što više boli to je jača?
Stvar je vrlo prosta, onaj ko te voli će te poštovati i čuvati kao da si nešto najvrednije na svetu, jer za tu osobu i trebamo biti najvredniji.
Onaj ko te voli će uživati u davanju sebe tebi.
Uživaće u tvom osmehu, a još više u činjenici da je baš on odgovoran za taj osmeh.
Ne, neće ti nanositi bol, ni psihički ni fizički.
Jako je teško prihvatiti kad se nekom u potpunosti daš da te ta osoba ne voli, pa onda pravdaš njeno ponašanje stresom, trenutnom životnom situacijom...
Da li ti, koja voliš, bez obzira na sav svoj stres istresaš besne gliste na njemu?
Ne, jer ga voliš.
Prihvati, ne voli te.
Još mi je bolje, volim te na neki svoj način.
Koji je to način?
Zar uopsše postoji toliko vrsta i načina da volimo?
Volim te dok si tu, dok ispunjavaš moje želje i prohteve.
Lako je "voleti" sa punim novčanikom. Ljubav pokazuje svoju punoću kad u novčaniku nemaš ništa.
Kad ne možeš "kupiti dokaz ljubavi", kad ga moraš osmisliti, kad moraš sebe dati.
Pre neki dan me drugarica pita:
Zašto uporno volimo onog ko nas neće?
Zato što umislimo da nam od njega zavisi sreća i čekamo ga.
Sve vreme razmišljamo kako nešto propuštamo i kako sreća nije potpuna bez te osobe.
Tako će biti dok ne shvatiš da ustvari on propušta divnu osobu.
Da, uzrok svakog bola vezanog za ljubav je to što prvenstveno ne volimo sami sebe.
Mnogo bolje se ponašamo prema ljudima u okolini nego prema sebi.
(Biramo ulogu žrtve)
A možemo li istinski bilo koga voleti ako ne volimo sebe?
Ne
"Voli bližnjeg svog kao samog sebe"
Kako onda voliš mene ako ne voliš ni sebe dovoljno?
Tu nastaju te imitacije, "volim te na neki svoj način".
Zato pristajemo ljubavlju zvati ono što ljubav nije.
Ako odbacite ulogu žrtve ( Ja sam dobra osoba i vise volim da sam na usluzi drugima), razmislite kakvog partnera zaslužujete.
Kako bi se ta osoba trebala ponašati, kakav bi trebala karakter imati?
E takvu osobu i zaslužujete.
A sad razmislite da li ste vi sami takva osoba?
Ako niste, nećete na takvog ni naleteti dok i vi ne budete Ljubav.
Stvar je vrlo prosta, ako ne voliš i poštuješ sebe i drugi će se tako prema tebi ponašati.
Ako si bahat sa ljudima, samo to ćeš i dobijati za uzvrat.
Loše veze iz prošlosti su bile tu da shvatiš šta želiš.
A od tebe zavisi da li ćeš pristajati i dalje na imitacije ili ne.
Moje mišljenje je da bezuslovno možemo voleti samo našu decu.
Dete ću voleti i ostajati uz njega bez obzira na sve, bez obzira kojim putem u životu krenuo.
Nedavno sam vodila diskusiju sa D. o izborima naše dece.
Šta ako nam u nekom periodu svog života kažu da su homoseksualci.
Moj stav je da ga podržavam u svemu u životu što ga čini srećnim, pa i u tom slučaju.
Ja sam ga takvog rodila, zar treba da ga odbacim zbog toga?
Moj prijatelj se sa tim stavom nije složio pa me upitao:
Treba li baš po svaku cenu u životu biti srećan?
Da, naravno da treba.
Zar treba zbog ne prihvatanja roditelja ceo život da živi u laži kao "normalan", da provede život pored osobe koju ne voli, koja ga ne ispunjava? Možda treba da izabere samoću?
Zašto hetero populacija ima pravo da bira partnera koji mu ulepšava život, zasto si ti izabrao baš tu ženu sa kojom živiš? Zašto ne živiš sa nekim koga ne voliš?
Zašto nisi izabrao samoću? Da nemaš sa kim da podeliš ni tugu ni radost?
Ako zaista živimo ljubav, shvatićemo i tuđe izbore i podržati ih da imaju ono što imamo i mi sami.
Da, ljubav jeste davanje
Ali mora biti i primanja, inače teško da će funkcionisati.
Dakle, opet je ključan balans između davanja i primanja.
Нема коментара:
Постави коментар