Samopouzdanje

Volite li sebe?
Smatrate li se dovoljno dobrima?
Kako se ophodite prema sagovorniku?


U poslednje vreme se jako puno priča o "hejterima" na društvenim mrežama.

Kad sam krenula da pišem blog, prijatelj mi je rekao, nemoj da se razočaraš ako naletiš na nekog hejtera.
Neko će pročitati, neće mu se dopasti pa će ispljuvati to što pišeš, "šta ti misliš da si popila svu pamet ovog sveta?"...
Odgovorila  sam mu da mene takvi ljudi uopšte ne zanimaju, niti me takvi komentari mogu dotaći.
Jako dobro znam ko su "hejteri" i zašto bi mi bilo bitno mišljenje takvih ljudi.

Posle prvih par tekstova sam za svaki pitala svoje prijatelje da mi iznesu svoje mišljenje i na koji način su ga doživeli.
Jedna je rekla da joj je početak odličan a da drugi deo ne razume, druga mi je rekla da je skontala gde ona pravi greške baš u drugom delu teksta.
Manje više, svako je sa njim "kliknuo" na svoj način ili nije uopšte.
A čitali su identičan tekst.
Svako ga gleda svojim očima...nekima je odličan, nekima nije.
Za svaki se nađe po par ljudi koji kažu, e ovaj je najbolji do sad.
Sve je isključivo do njihovog pogleda i doživljaja.

Krenula sam da pišem isključivo iz svoje potrebe za pisanjem i zbog toga mi nije primarno da li će se nekom dopasti ili ne.
Bila bih lažov kad bih rekla da mi pohvale koje dobijam ovih mesec dana ne prijaju.
Prijaju itekako, daju vetar u leđa...ali ja bih pisala i da nemam ni jednog jedinog čitaoca, jer radim ono što volim.

Pre par dana primetim objavu/pitanje na jednoj grupi na Fejsu:
Da li vam vaši muževi kupuju uloške i da li vam je to normalno?
Povela se polemika koja je prerasla u rat sa vređanjem, da bi na kraju tema bila zaključana.
Komentari, to je fuj i bolesno, sramota...
Pobogu, sve žene na ovom svetu imaju menstruaciju, nije to polna bolest pokupljena od promiskuitetnog načina života.
Zašto dozvolite da vam išta u vezi vas i vašeg tela bude "fuj"?!
Mislite da je sramota da vam kupuje uloške a ok je da  kupi toalet papir, jer bože moj i on obavlja taj prirodni proces pa su govna više kul od krvi?

No, dobro, vi ne želite da vam kupuju uloške, ali čemu vređanje onih kojima je to normalno?

Na istoj grupi, danas žena postavi svoj ručni rad torbe i zamoli članice za komentar, da li to ima "prođu" na tržištu?
Opet ista stvar, od oduševljenja i divljenja do vređanja kako je fuj i seljački.
Deset žena gleda istu torbu a imaju potpuno različito viđenje iste.
Dok sam pratila, videla sam samo jedan "negativan" a kulturan komentar.
"Meni se to ne dopada ali svakako cenim tvoj trud, samo napred."

Primetite razliku?

Ove što pljuju se pravdaju, pa šta hoćeš, zar nije tražila iskreno mišljenje?
Problem i jeste što je to tvoje "iskreno mišljenje"

Da li si ljubomorna što ona zna nešto da uradi sa svojih deset prstiju ili si samo nadrndana jer danas muž nije hteo da čuva decu?

Zašto bi ikom bilo bitno mišljenje osobe koja vređa, koja ima potrebu da ponizi sagovornika?
Da li vređanjem pokazuješ da znaš nešto bolje?

Naravno da mi je stalo do mišljenja ljudi koje cenim, od kojih sam i sama učila sve što znam, ali znam da me ni jedan njihov komentar neće "pogoditi", jer neće "pljuvati".
Osoba koja je zadovoljna sama sobom, zadovoljna svojim životom, nikad neće imati potrebu "istresati" se na druge. Imaće potrebu da ti pomogne da iz sebe izvučes svoj maksimum i to će uraditi savetom a ne vređanjem.
Vređaju oni koji su u životu dobijali najmanje pohvala.
Oni koji nemaju ni malo samopouzdanja pa pokušavaju da ga "oduzmu" i drugima.

            Šta te to u tebi toliko boli da misliš da će proći vređanjem mene?"

Hvalite svoju decu, gradite im samopouzdanje od malena.
Nemojte njihove ideje nazivati glupim, pa čak ni onda kada ne verujete u njih.
Učite ih da veruju u sebe i da rade samo ono što ih čini srećnima.
Kada rade nešto da od drugih dobiju potvrdu da su dovoljno dobri,  uvek će postojati neko kome se to ne dopada a oni će biti razočarani.

Jako sam zahvalna svojim roditeljima što su podržavali sve moje "glupe" ideje, mojim prijateljima koji su me prihvatili ovakvu kakva jesam, sa svim svojim različitostima i blentavom glavom.
Jako sam zahvalna osobi koja me naučila da volim svaki milimetar sebe.
Zahvaljujući takvoj prošlosti danas  me niko ne može pomeriti iz moje ružičaste sadašnjosti.

"Jadan je onaj koji mora nekog poniziti da bi sebe uzdigao"- Ivo Andrić

Jedno, dvoje ili troje dece?

Čim stupiš u brak, prvo te pitaju, a kad će beba?

Ne daj Bože da je ne zatrudniš u prvoj godini braka, odmah kreću zapitkivanja, a do koga je?

Čim rodiš prvo, još ni prohodalo nije , a kad će drugo?

Imaš trideset godina, još nisi u braku, a kad ti misliš da se udaješ i da rađaš decu?

Aman ljudi, smoriste više.

Meni su često govorili da sam samoživa jer imam jedno i to baš one majke koje neprestano kukaju na svoju decu.

Nemogući su, ništa ne slušaju, nemam vremena ni kafu da popijem na miru...

Pa opleti po meni i mojoj "samoživosti".

Šteta je ostati na jednom detetu.

Zašto je to šteta?

Zašto mu ne rodiš brata ili sestru?

Zato što se deca ne rađaju deci nego sebi.

Šta će biti sa njim kad tebe više ne bude bilo?

Pa neće ga valjda mlađi brat ili sestra izdržavati, pa da ih zato rađam.

Mislim stvarno.....

Nikad mi nije bilo jasno zašto žene rađaju decu zato što je to tako red, zbog bele kuge ili kao lepak za brak.

Ja sam imala više razloga zbog kojih sam "ostala na jednom detetu", svojih ličnih razloga.

Nikad mi nije padalo na pamet ljudima da objašnjavam, to je moj život, ne tiče ih se.

Moj odgovor je uglavnom bio, mrzi me da budem trudna, što je njih naravno još više nerviralo.

Bože, kakva sam ja to žena!?

Da ne pričam ako se ugojim koju kilu.

Jao, pa jesi ti to trudna??

U početku sam objašnjavala da nisam, posle sam odustala...pa su u nedogled čekali kada ću se poroditi već jednom.

Takođe mi je zanimljivo što mi ovakvo pitanje nikad nisu postavljali roditelji koji imaju skladan odnos sa svojom decom, nego uvek oni koji su na rubu nervnog sloma od flašica, pelena i prohodavanja, pa mi se nameće pomisao da je pitanje iz čiste zlobe. ( Ti uživaš a ja se mučim)

Trudim se da razumem i one koji  "sklepaju" petoro, žive na rubu egzistencije i pljuju po državi kako neće da im hrani decu.

Jesi ih pravio državi ili sebi?

Čija su ta deca odgovornost? Nekog ministra ili tvoja?

( Moram još poprilično da radim na sebi da bih mogla to razumeti i prihvatiti)

Generalno, ne razumem ljude koji decu doživljavaju kao obavezu, dokazivanje društvu da su sposobni da imaju decu....

Dok sa jedne strane, u jednoj krajnosti, imamo one koji nemaju, ne mogu i ne stižu, sa druge strane imamo one koji su svoj zadatak malo preozbiljno shvatili.

Sve je pod konac.

Sve se radi po rasporedu, ko se rasporeda ne pridržava ide na stub srama!

Tu deca nisu deca nego roboti.

Prate se najnovija istraživanja. 

Deci se kupuje isključivo markirana garderoba, pa makar se za to dale poslednje pare iz kuće.

Tako dobijemo dete koje u stanu ne sme da trči, da se igra loptom ( što je pohvalno) ali i kad se izađe napolje ne ide se u parkić na igranje.

Ne, vodim te da gledaš kako se druga deca igraju. Ti ne smeš jer ćeš se isprljati, znas koliko para sam platila tu jaknu?!

Sestro slatka, ne vodiš pored sebe francusku pudlicu nego dete!

Sve više slušam kako vaspitačice imaju problem sa roditeljima jer se dete isflekalo u vrtiću.

Ja se bre sećam kad je moj išao, ceo jelovnik mi je donosio na sebi. Od doručka, preko užine i ručka.

Nisam morala ni da pitam šta su jeli, vidim po tragovima.

Deca jedu sama, normalno je da se usvinje.

Zamisli molim te, dala je detetu kupovnu kašicu jer se zadržala sa drugaricom na kafi!?!?

I kreće, kakva je to majka...to je otrovno, kako će se to dete razviti, tu nema vitamina!?

Ne, ne brini, neće to dete dobiti rak od di po koje kupovne kašice ali je velika šansa da ti hoćeš od svoje napetosti i ukočenosti.
Ili ne daj Bože da čuju kako je mama "šutnula" dete kod bake i još se hvali da je jedva dočekala da ga spakuje na vikend.
Zamisli, ona hoće malo vremena za sebe da bi svom detetu bila odmorna, nasmejana i puna elana za igru.
Sram li je bilo!

Deca su najveći blagoslov.

U deci se uživa.

Deca nisu obaveza.

Moje žgebče za mesec dana puni 13.

Prosto ne mogu da verujem kako su godine proletele, ali se sećam svake, sa najvećim mogućim uživanjem.

Imam malog drugara, neviđeno dobrog sagovornika, sa kojim uživam svaki dan da pijem kafu.

Uživam u našim avanturama koje osmišljamo.

Od njega sam učila kako biti dobar roditelj, on mi je davao putokaze.

Pitajte svoju decu šta ih čini srećnima, šta žele a šta ne.

Nemojte misliti da su mali i da ne znaju, čim progovore, naučite da komunicirate sa njima.

Ako ih odgajate isfrustrirani, stvorićete isfrustrirane ljude od njih.

Nije bitno koliko dece imjate, jedno...dvoje ili troje ako je to vaša istinska želja u toj deci ćete maksimalno uživati, kao i oni odrastajući pored vas.

Nisu loša vremena, sve se može ako se zaista želi.

Najbolji dokaz je porodica Š. koju skoro svakodnevno posmatram.

Imaju troje dece i verujem da bi mnoga deca poželela da su im baš oni roditelji.

U njihovim malim okicama vidiš onu istinsku dečiju radost, sreću. Svako dete dobija baš ono što treba, kao da je jedinac, jer ne oseti da se ljubav i pažnja deli na tri, naprotiv.

Imaju sjajne, maštovite i kreativne roditelje koji su očigledno širili porodicu iz pravih razloga, ne da se bilo kome dokazuju...ne jer nisu čuli za kontracepciju, ne jer su neodgovorni, već zato što istinski vole decu i uživaju okruženi njima.

U većinu njihovih aktivnosti je uloženo malo ili ni malo novca a puno ljubavi i pažnje.

Puno želje da izrastu u ljude koji će imati samopouzdanje, puno želje da budu satkani od ljubavi i pravih životnih vrednosti.

Hit su mi one mame koje mi kažu, joj kako sam umorna...baš tebe briga, tvoje dete je veliko.

Sa najvećim uživanjem im kažem, ko te *ebe kad si glupa i ne znaš da rodiš veliko dete.

Jer, Bože moj, šta ja znam šta su grčevi i pelene, moje dete je veliko.

"Ima velike sirotinje među našom decom kojoj roditelji, sem para, ništa nisu mogli dati"  - Patrijarh Pavle

Deset u pola s` lukom

E odmah u startu da vam kažem da ćevapa nema.
Žao mi je.
Ovo ipak nije kulinarski blog.
Tema je vrlo ozbiljna, ali kako najlakše privući ljude nego ćevapima.

Upoznala sam jednog sjajnog manipulatora pa naučih osnovne trikove.




Tanka je linija između ljubavi i mržnje.
Mislim da moja instruktorka pilatesa to najbolje vidi iz mojih očiju u toku treninga.

Mesecima sam pravila pauzu, leđa mi trokiraju, farmerice se izgleda skupile od ove zime, vreme je da se vratim treninzima!
Odličim- krećem!
Onda skontam da baš u vreme treninga počinje film koji sam baš želela da gledam.
Nema veze, krenuću od sledećeg treninga.
A u sredu me baš mrzelo, ono, hladno je.
Petak...ma kud ću kretati u petak, kraj nedelje je.

I tako, nedelja za nedeljom, bas ponedeljkom, sredom i petkom iskrsnu neke neodložne obaveze.

Strpljivo čekam ponedeljak bez obaveza i dočekah ga konačno.
(U prevodu, kad sam ZAISTA rešila)
Da se razmemo, ja obozavam da idem na pilates, zaista, ali izgleda ne i moje lenjo dupe.

Krenem sva izduvana, znam da me čeka upala mišića i naravno da prebacujem sebi zašto sam pravila toliku pauzu.
Već na zagrevanju mi je teško, ove redovne skakuću kao srne a ja kao morž.
Prvih petnaest minuta stvarno mislim da bih odalamila instruktorku.
Dahćem kao na porođaju, stenjem, a ona kaže "ajmo još deset"
Ma nek` ti mama uradi tih deset, ja ne mogu, nisam marinac jebote!
Al` nekim čudom  uradim tih deset, pojma nemam kako.

Stegni, stomak, diši, ispravi leđa!
Ma ženo, ja ne mogu ni da popamtim sve to, a kamoli da istovremeno uradim nabrojano!

Nikad mi neće biti jasno kako iz mene izvuče "još tih deset", kad imam osećaj da ne mogu više ni da dišem a kamoli da uradim vežbu do kraja.

Posle petnaest minuta iz faze "puknuću te tegom u glavu" ulazim u fazu "o kako ja tebe volim".
Pretpostavljam da je zbog endorfina, kažu da se pojačano luči u toku fizičke aktivnosti.

Ma onda mogu sve, nista mi nije teško.
Nakon napornog treninga ( ako mislite da je pilates laganica, dodjite kod moje instruktorke) mislim da bih mogla da optrčim još koji krug oko stadiona.
Čini mi se, kad bih srela one iz Elektrovojvodine da su krenuli da mi seku struju, bilo bi...ma seci, jebala te struja.
Posle treninga me nista pomeriti ne može!

Zašto onda, ako sve ovo znamo i dalje eskiviramo treninge?
O kako je nekad teško pomeriti se sa mesta i promeniti nešto, čak i ako znamo da iz toga možemo samo dobro dobiti.

Instruktorko, ne dam te ni za brdo karamela!

"U zdravom telu zdrav duh"

Ljubomora

Ljubomoru izaziva nesigurnost.
Nedostatak poverenja u vezi.
Očigledno o sebi imate nisko mišljenje čim se plašite da će partner naći nekog boljeg i otići sa tom drugom osobom.

Nema ljubomora veze sa njim, nego sa tobom.

Zašto mislite da niste dovoljno dobri za njega/nju?
Očigledno vidite da nešto u toj vezi ne štima.
Pa popravite to, trudite se više da osoba koja je pored vas ne može zamisliti svoj život a da vi niste deo njega.

Budi Ljubav.

Ulepšaj mu svaki dan svojim prisustvom.
Budi mu podrška.
Uživaj u osećaju koji imaš.
Jer ljubav jeste predivna. Ne razmišljaj šta on misli...jednostavno voli.
Nije veza partija šaha, da razmišljaš o potezu, niti je partner protivnik. Veza je kad dvoje ljudi postaju jedno.
Ako mu sa ljubavlju spremaš ručak i u tome uživaš, onda su ti sve misli na uživanju a ne da li te on doživljava kao kućnu pomoćnicu.
Usudi se i voli istinski.
Usudi se i otvori se toj osobi. Pobogu, pa nema on kristalnu kuglu pa da zna kad ti je šta u glavi.

Ako znaš da si bila ljubav, ako znaš da si dala sve od sebe da to bude TO, da si osoba kakvu bi svaki partner poželeo, a on i dalje provodi više vremena negde drugde nego pored tebe, znači da te nije zaslužio.
Niti te voli, niti te ceni.
Zašto biraš da radije zeleniš od ljubomore, da se iskradaš noću dok on spava i pretražuješ mu po mobilnom?

Pusti ga neka ide.

Ti nastavi svojim putem.
Jednostavno nije vrednan tvog vremena.

Nesigurni su oni koji ne vole sebe, pre svega. Oni koji su sebe ubedili da bez te druge osobe ne znaju da postoje, da bi bili izgubljeni u vremenu i prostoru, pa zato ostaju i spuštaju se na džepiranje i špijunažu.
Ne bih vam bila u glavi tad, zaista.
Mogu da zamislim samo koliko je to mučenje. Ljubomora izjeda poput najgore bolesti.
Ne da mira, kida...izaziva nesanicu. Sve te silne misli...gde je, sa kim je, šta radi?
Zar zaista misliš da je to ljubav?

Uvek dobijamo ono što mislimo da zaslužujemo.

Kad sebe vidiš kao nekog ko voli da se daje, ko je vredan poštovanja i ljubavi, tek tad ćeš i privući takvu osobu.
Ono što odašilješ, to ti se i vraća.

Ljubomora iliti zavist

Smatraš da drugi imaju ono što bi trebalo biti tvoje?
Ne raduješ se tuđem uspehu?
Tuđa žena je lepša, tuđa kuća je veća, tuđi posao je bolji, tuđi život je lakši?

Pričam danas sa jednom poznanicom, kuka kako joj je teško u životu, kako se bori a opet ništa nema. Kaže, jesi čula onu izreku, "Rodi me majko sretnog pa me ako hoćeš i na đubre baci".
Kažem joj da nikad nisam čula za to i da je moje mišljenje da smo svi rođeni pod istom zvezdom.
Međutim, naravno da me ne ferma i da fura kako je sreća presudna stvar, ovom je tata pomogao da kupi ovo...onom ono. Eto, ona se sama bori kroz život.

Zašto nam je lakše da mislimo da je drugima sve palo sa neba?
Zašto je lakše sve svaliti na "sreću"?

Ajde pogledajte malo te ljude koji u životu nešto imaju?
Nije važno da li im je neko pomogao sa početnim kapitalom ili ne.
Ja ne znam ni jednog koji spava do deset, ne znam ni jednog kom konstantno ne zvrlji mobilni.
Svi oni koje poznajem, znam da su davno doneli neke hrabre odluke u životu. Tad su svi govorili da su ludi i budale....a danas su sve to zaboravili i kažu "tata mu pomogao", "rodio se srećan".

Znam i dosta onih kojima su tate pomagale pa su danas kockari ili narkomani.

Pokušajte malo da cenite tuđi trud.
Juče se povela polemika na stranici Ane Bučević o ceni njenih seminara.
Cena je 65 eura.
Iznesem svoje misljenje da oni kojima je to skupo rade na sebi 15-20 godina, pročitaju tonu knjiga, ulože poprilično novca u svoju edukaciju...pa neka ostatku sveta to sažvaću za 5 eura.
Dobro me nisu linčovali!
Pritom, žena skoro svakodnevno izbacuje videa na YT, potpuno besplatno deli svoje znanje.
Ali ne...zašto seminar nije 20 eura? Ipak to ne vredi tolikog novca, precenila se.
 Žena treba da plati put do Srbije, smeštaj i zakup sale. Pri tom od svog govorništva živi, tako zarađuje, pa valjda joj nešto treba ostati u džepu?
Komentar je....pa zašto mora baš tu najskuplju salu da iznajmi, mogla bi nešto jeftinije.
Eto, seminar je izgleda samo za privilegovane, a one bi baš želele da idu.
Ne znam baš da li sam ja privilegovana, obzirom da sam u vreme njenog prvog seminara imala 100 dinara u džepu, ali sam prvi put u životu prelomila i pozajmila pare da bih mogla otići da je slušam.
Zato što sam verovala da mi to može pomoći da promenim svoja pogrešna uverenja koja nisam mogla promeniti sama.
I da, to je najbolje uložen novac u mom životu.

Kad god ulažemo u sebe, to je najbolji i jedini pravi put.

Tačno vidiš da ih mrzi da žive i da nemaju pametnija posla nego da kukaju.
Naravno, zašto bi cenili njen rad, ona ima...njoj je sve lako, pa neka prica "za male pare".
A da ih pitaš da rade za pola svoje plate, e to nema šanse!
Svoj rad cene.
Naravno da su zaboravile kako je ta ista Ana počela, koliko puta joj je bila isključena struja, koliko puta se pitala, šta da skuvam detetu sa praznim novčanikom.
Naravno, sav rad druge osobe se prebrzo zaboravi kad zavist obuzme...

Dok god ne cenite druge i način na koji su stigli tamo gde jesu, teško da ćete ikad biti na tom mestu.

Meni na novcu ne zavide ( još uvek), ali me izluđuju izjave tipa, ma tebi sve super da mi je da sam u tvojoj glavi.
Nikad neću zaboraviti 2009 godinu, luilo godina.
Početkom te godine sam dobila adeno virus, punih 8 meseci sam imala temperaturu, bez prestanka, brak mi se raspadao.
Obe bake su mi umre u roku od sedam dana ( po jednoj ovaj blog i nosi ime)
Čekala sam da se virus smiri kako bih mogla otići na operaciju jajnika koja se stalno odlagala.
( a ovi naši divni doktori sve nazivaju tumorom...znaćemo šta je tačno nakon operacije)
Par dana posle druge sahrane, otišla sam u radnju i srela komšinicu...krenemo u neku neobaveznu priču, ja naočare za sunce ne skidam ni u radnji jer su oči otečene od suza.
Na kraju razgovora, kaže ona meni
Što bih ja volela bar sedam dana da menjam svoj život sa tobom, ti ni brige ni pameti.

E draga moja....
Ne, nisam se ja ovakva rodila, ja sam ovaka posle svih bitki, jer sam se za to izborila.
Padala sam, ali sam i ustajala.
A vi slobodno nastavite da sedite i da kmečite.
Svojom ljubomorom ne izjedate one kojima ste zavidni, nego sami sebe.
Gucnite još malo otrova i uživajte i propadanju.

"Ljudi će vas tretirati samo na jedan način. Onako kako ste dopustili da vas tretiraju"

Ljubav

Ta veličanstvena, divna, ljubav!
Pokretač svega.
Lek za sve.
Ali i uzrok patnje.

Zašto mnogi kažu, ako ne boli to nije ljubav?
Ko li je njih ubedio da ljubav treba da boli?
Ljubav treba da osnažuje, da daje krila.

Zastanite i razmislite šta sve volite?
 Decu, roditelje,određenu hranu, neki klub, izlaske, vožnju morotom na prvom prolećnom suncu, šetanje pored mora, jutarnju kafu, skijanje...
Da li vas ljubav prema tome boli? Naravno da ne.
Zašto onda mislimo da je normalno da  partnerska ljubav boli i da što više boli to je jača?
Stvar je vrlo prosta, onaj ko te voli će te poštovati i čuvati kao da si nešto najvrednije na svetu, jer za tu osobu i trebamo biti najvredniji.
Onaj ko te voli će uživati u davanju sebe tebi.
Uživaće u tvom osmehu, a još više u činjenici da je baš on odgovoran za taj osmeh.
Ne, neće ti nanositi bol, ni psihički ni fizički.

Jako je teško prihvatiti kad se nekom u potpunosti daš da te ta osoba ne voli, pa onda pravdaš njeno ponašanje stresom, trenutnom životnom situacijom...
Da li ti, koja voliš, bez obzira na sav svoj stres istresaš besne gliste na njemu?
Ne, jer ga voliš.

Prihvati, ne voli te.

Još mi je bolje, volim te na neki svoj način.
Koji je to način?
Zar uopsše postoji toliko vrsta i načina da volimo?
Volim te dok si tu, dok ispunjavaš moje želje i prohteve.
Lako je "voleti" sa punim novčanikom. Ljubav pokazuje svoju punoću kad u novčaniku nemaš ništa.
Kad ne možeš "kupiti dokaz ljubavi", kad ga moraš osmisliti, kad moraš sebe dati.

Pre neki dan me drugarica pita:
Zašto uporno volimo onog ko nas neće?
Zato što umislimo da nam od njega zavisi sreća i čekamo ga.
Sve vreme razmišljamo kako nešto propuštamo i kako sreća nije potpuna bez te osobe.
Tako će biti dok ne shvatiš da  ustvari  on propušta divnu osobu.

Da, uzrok svakog bola vezanog za ljubav je to što prvenstveno ne volimo sami sebe.
Mnogo bolje se ponašamo prema ljudima u okolini nego prema sebi.
(Biramo ulogu žrtve)
A možemo li istinski bilo koga voleti ako ne volimo sebe?
Ne
"Voli bližnjeg svog kao samog sebe"
Kako onda voliš mene ako ne voliš ni sebe dovoljno?
Tu nastaju te imitacije, "volim te na neki svoj način".
Zato pristajemo ljubavlju zvati ono što ljubav nije.

Ako odbacite ulogu žrtve ( Ja sam dobra osoba i vise volim da sam na usluzi drugima), razmislite kakvog partnera zaslužujete.
Kako bi se ta osoba trebala ponašati, kakav bi trebala karakter imati?
E takvu osobu i zaslužujete.
A sad razmislite da li ste vi sami takva osoba?
Ako niste, nećete na takvog ni naleteti dok i vi ne budete Ljubav.

Stvar je vrlo prosta, ako ne voliš i poštuješ sebe i drugi će se tako prema tebi ponašati.
Ako si bahat sa ljudima, samo to ćeš i dobijati za uzvrat.

Loše veze iz prošlosti su bile tu da shvatiš šta želiš.
A od tebe zavisi da li ćeš pristajati i dalje na imitacije ili ne.

Moje mišljenje je da bezuslovno možemo voleti samo našu decu.
Dete ću voleti i ostajati uz njega bez obzira na sve, bez obzira kojim putem u životu krenuo.

Nedavno sam vodila diskusiju sa D. o izborima naše dece.
Šta ako nam u nekom periodu svog života kažu da su homoseksualci.
Moj stav je da ga podržavam u svemu u životu što ga čini srećnim, pa i u tom slučaju.
Ja sam ga takvog rodila, zar treba da ga odbacim zbog toga?
Moj prijatelj se sa tim stavom nije složio pa me upitao:
Treba li baš po svaku cenu u životu biti srećan?
Da, naravno da treba.
Zar treba zbog ne prihvatanja roditelja ceo život da živi u laži kao "normalan", da provede život pored osobe koju ne voli, koja ga ne ispunjava? Možda treba da izabere samoću?
Zašto hetero populacija ima pravo da bira partnera koji mu ulepšava život, zasto si ti izabrao baš tu ženu sa kojom živiš? Zašto ne živiš sa nekim koga ne voliš?
Zašto nisi izabrao samoću? Da nemaš sa kim da podeliš ni tugu ni radost?

Ako zaista živimo ljubav, shvatićemo i tuđe izbore i podržati ih da imaju ono što imamo i mi sami.

Da, ljubav jeste davanje
Ali mora biti i primanja, inače teško da će funkcionisati.
Dakle, opet je ključan balans između davanja i primanja.

"Bez poštovanja nema istinske ljubavi"- Kant

Sreća

Ovih dana često pričam sa prijateljima o ovoj temi.
Šta je sreća ustvari?
Šta nas čini srećnima?
Od koga/čega zavisi naša sreća?

Pre jedno godinu dana videh status Nade Bučević
"Probudili ste se jutros loše raspoloženi? Ne brinite, samo ste nezahvalni"

U prvom momentu uopšte nisam razumela ovu rečenicu.
Kakve veze zahvalnost ima sa tim? Zahvalnost kome?
I vremenom počinjem da shvatam na sta misli i vremenom sam počela sve više o tome da razmišljam.
Šta sve imam u svom životu što me čini srećnom, na čemu sam zaista zahvalna Bogu, ali  ipak  sve to uzimam zdravo za gotovo?
Daleko od toga da na tome, kad bolje razmislim, nisam zahvalna...ali to imam pa imam.
A šta bi bilo da bez toga ostanem?
Da li bih to opet uzimala zdravo za gotovo, nemam pa nemam, ili bih urlala na sav glas?
Znam da većina prevrne očima kad im kažem, imaš vid.
Probajte da se "oslepite" samo na par sati. Vežite si oči maramom pa da vidimo kako ćete kolutati.
Rešite da jedan dan ne ustajete iz kreveta, da ne koristite noge.
Da ne pričamo o banalnijim stvarima...kosa.
Žene moje drage, koliko vremena i truda ulažemo da ona bude lepa i nikad nismo zadovoljne.
Ovu lekciju sam naučila na onkologiji.
Trideset godina imam "metlu" na glavi, bar jednom dnevno sam pomišljala ili izgovarala "kako me nervira ova kosa, svaka dlaka svoju pesmu peva". Dva sata se feniram i izađem napolje na vlažno vreme i izgledam kao da mi je neko ubacio petardu ispod kape.
Za par meseci skoro svakodnevnih odlazaka na onkologiju sa ocem sam shvatila kako sam neverovatno srećna što uopšte imam kosu!
Gledajući prvo svog oca koji je bio ponosan na svoju gustu, kovrdžavu grivu, bez koje je ostao u roku od sedam dana.
 Gledajući one žene koje nose perike, marame....
Verujte da sam im u očima videla kako gledaju moju "metlu" i misle "blago njoj".
Tad sam shvatila da sam debil na kvadrat!
Bukvalno sam uzela svoju kosu u ruke i u sebi rekla " Kosice moja, koliko ja tebe volim". Od tad to vrlo često govorim...i da, zaista sam zahvalna na njoj.
Ono što je najblesavije, ja se od tad uopšete ne feniram a moja kosa nije nikad lepsa bila.
Od jednom dlake pevaju u horu!
Tad sam shvatila značenje onog, kad si zahvalan dobijaš još više razloga za zahvalnost, dobijaš uvek ono na čemu ti je fokus.

Zdravlje...niko o mjemu ne razmišlja sa zahvalnošću dok se zaista ne razboli!
Okrenite se oko sebe, koliko poznajete ljudi koji boluju od neke teške bolesti,a opet ne osećamo svako jutro zahvalnost što imamo sreću da ne spadamo u tu grupu ljudi.
Zdravi smo pa smo zdravi...moš` misliti.

Pre tri dana me Dečak pita šta me čini srećnom i ja krenem da nabrajam:

Zagrljaj mog sina
Svako njegovo "volim te"
Jutarnja i večernja kafa u miru i tišini
Glupiranje i nestašluci sa M
Kafa sa  mojim  "Kokoškama"
Svako sedanje u moju Puntolinu ( da, moj auto ima ime)
Sloboda da budem ono što jesam

Shvatim da me zaista usrećuju jednostavne, svakodnevne stvari. Da tad zaista osećam mir, spokoj i sreću.
Na moje pitanje, a šta tebe čini srećnim, dobijem odgovor
Ne znam
Kako ne znas??
Ja čak mislim da ni ne znam šta je sreća
A?? Kako sa toliko godina ne znaš šta je sreća??

Kako je moguće da doguramo do tridesete i da pojma nemamo šta nas zaista čini srećnima?
Možda zato što ceo život živimo da ispoštujemo tuđa očekivanja.
Možda zato što ceo život tražimo sreću tamo negde, izvan nas.
Očekujemo da će nas usrećiti određeni auto. Silno ga želimo a ne možemo ga priuštiti.
Da, nezadovoljan sam jer želim taj auto, kad ga dobijem znaću da sam uspeo, to će me usrećiti.
No, nažalost kad dođemo do njega ta sreća traje jako kratko.
Shvatimo da sreća nije u tom autu, pa vrlo brzo poželimo još skuplji.
Nesrećni smo jer smo zaljubljeni a ljubav nam nije uzvraćena.
Da, biću srećan pored nje, ona je moja sreća, ona će me usrećiti.
Iskijaš dok je ne zavdeš...srećan si mesec dana i sve se vraća na staro. Krećeš da maštaš o još nedostupnijoj, jer je sigurno tamo sreća, čim je do nje teško doći.
Ne, nije.

Tvoja sreća je u tebi, moja sreća je u meni.
Ti možeš samo nadograditi moju sreću, a ako nemaš šta da nadogradiš, ne možeš me ni usrećiti.
Niti moja sreća zavisi od tebe, niti tvoja od mene.

Verovali ili ne, biti srećan je stvar izbora!

Isto kao kad uđeš u radnju pa biraš koje pivo ćeš kupiti.
Jedno ti je lepse, više uživaš dok ga piješ, drugo je gorče i ne dopada ti se.
Da li bi ušli u radnju i platili pivo koje vam se ne dopada?
Zašto onda donosite izbore koji vam se ne sviđaju?

E to što vam je palo na pamet se zove IZGOVOR!

Izgovori potiču iz straha.
O strahovima smo već pričali. Strah je misao, kako je došao, tako može i da ode.
Pre svega se zapitati iz kog uverenja koje imam potiče ovaj strah?
Da li mislim:
Nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno uporan, prelako odustajem, mene je teško voleti....

Pinki je silno želela da ode iz Srbije, smatrala je da ovde ne može biti srećna, da tamo ima veću dostupnost za sreću.
Tad sam joj rekla, gde god ideš nosiš sebe sa sobom.Nosis svoje misli, emocije, strahove...
Nećeš tamo postati neka druga Pinki. Da, možda imaš više šanse za boljom platom, ali da li će te to zaista usrećiti?
Pinki se vratila posle tri meseca i danas, pet godina kasnije, veoma je srećna u Srbiji.
Shvatila je šta je njena sreća, šta je raduje i ispunjava.
Pinki, ponosna sam  na tebe...na put koji si prešla i na ono što lagano postaješ.

Zašto živite život da bi se dopali drugima, okolini?
Zašto živite nešto što niste?
Zašto ne radite stvari koje volite?
Samo da drugi ne bi imali šta da kažu?
Zašto čekate da vas drugi prihvate da bi mislili da imate dobar život?

Ja ne želim da me nazivaju "normalnom", jer ti "normalni" prvo gledaju šta svi ostali rade i vode se primerom većine.
Hvala vam na svakom komplimentu "ti nisi normalna, šta izvodiš?", zaista mi znači, zaista ne želim da vam budem slična.

Ja imam muda da budem drugačija, a gde su vaša?
Ostala sa svim izgovorima da budete pajaci, da vam tapšu po ramenu i kažu "bravo"...isti takvi koji misle da sreća nije nešto šta sami biramo nego zavisi od horoskopa, datuma rodjenja i porekla.

Usudite se da svaki dan uradite bar jednu stvar za sebe.
Probajte bar, pa tek onda ludacima nazivajte one što se po ceo dan smeju.

Kažete, ti imaš ružičaste naočare, to su gluposti, svet ne funkcioniše tako.
Kako možete da tvrdite da ne funkcioniše nešto što niste ni probali?
Da li kad pogledate jelo u tanjiru znate da je ono dovoljno slano dok ga ne probate?
Usudite se...

"Istina je da ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo, ali je istina i da ne znamo šta nam je nedostajalo dok to ne nađemo.

Sanjajte šta želite sanjati, idite kuda želite ići i budite ono što želite biti, jer samo je jedan život i jedna prilika da učinite sve ono što želite učiniti."

Lenjost ili strah od neuspeha?



Rekla bih i jedno i drugo, u kombinaciji.
Čega se ustvari plašimo?
Zašto nam je teško pokrenuti se?

Ako sam žedna, treba da ustanem i da sipam vodu, zar ne?
A bez obzira koliko mi se u tom trenutku ne da ustajati ipak ću na kraju otići u kuhinju i napiti se vode.
Jednostavno, zar ne?
A zašto onda ne radimo sve one druge stvari koje kroz život želimo kad je sve tako jednostavno?

Zato što sa najvećom sigurnošću znamo gde je kuhinja, gde je čaša i slavina.
To našu potrebu i želju za vodom čini jednostavnom, ali ne i mnoge druge stvari i zato najčešće ni ne pokušamo jer ne znamo kojim putem ići i kako stići do cilja.
Apsolutno verujemo u sebe kad krećemo do kuhinje, u toj meri da o tome ni ne razmišljamo, nego je to jednostavno...normalno.
A šta se dešava kada poželimo nešto "veliko", kad imamo sjajnu ideju ili kad konačno shvatimo šta želimo u životu?
Prvo ushićenje...euforija....a onda sumnje.
U stanju smo da navedemo bar pet "logičnih" razloga zašto to neće uspeti i odustajemo i pre nego što smo se upustili u avanturu.

Čuli smo svi one čuvene, "Fakultet ne završavaju pametni nego uporni", "Ne j... lep nego uporan"
Znači, nije bitno ni da li si inteligentan li lep, bitno je da si uporan.

Koliko inteligentnih ljudi znate a da od svog života nisu napravili ništa?
Koliko lepih momaka znate a da su večito sami?
Zato što su nesigurni, odustaju posle prvog-drugog odbijanja.

A da li znate da su autorku knjiga o Hariju Poteru, koja je tada bila samohrana majka kojoj je zaista trebao novac, izdavačke kuće odbile preko 100 puta?
Zamisli da te neko odbije sto puta a ti pokušavaš i sto prvi!
Danas je bogatija od kraljice Elizabete II

Majkl Džordan je u srednjoj školi izbačen iz košarkaškog tima i kako kaže, otišao kući, zaključao se i plakao.
Da je nastavio da plače i da se sažaljeva, da je verovao više onom ko mu je rekao da nema talenta  nego samom sebi, danas ne bi bio ono što jeste.
Opra je u mladosti dobila otkaz "jer nije za televiziju".
Bitlsima su govorili da nemaju budućnost.

Uspeh nikom nije pao sa neba!
Svi smo rođeni pod srećnom zvezdom ako se dovoljno trudimo!

No, nama je jednostavnije da ne mrdnemo dupetom i da zavidimo drugima, jer su se drugima problemi rešavali sami od sebe.
Da se razumemo, ne pričamo ovde o materijalnom, pričamo o osećaju ispunjenosti, sreće i ponosa na samog sebe...jer to je poenta, zar ne?
Al i tu imamo onu čuvenu, kako da budem srećan kad sam bez para?
Prijatelju, nećeš ti biti srećan ni sa parama, jer sreća nije u parama nego u tebi.

Meni se strah od neuspeha najčešće skrivao iza osećaja odgovornosti.
Ne mogu to da uradim jer ako to ne uspe, biću neodgovorna, bolje da odustanem.
Kada odustanem i prođe neko vreme, ja i dalje želim to...i dalje mi je želja prisutna...pa opet ona "odgovornost" prevlada.
Međutim, kad sam prvi put sela i krenula da skidam slojeve "odgovornosti" shvatila sam da je problem u onom delu rečenice "ako ne uspem".
Retko ko je ustvari svestan da se plaši neuspeha, ne želimo sebi to da priznamo.
Ko još sebi želi da kaže da je kukavica?

Pitanje je, želite li vi to nešto zaista ili ne?

Najveći problem je što kada i pokušamo, samo čekamo da dođemo do cilja.
Zaboravino da na tom putu treba da uživamo.
A šta bi bilo da to doživimo kao igru, da se zabavljamo usput?
Naprimer, krenuli smo autom do grada na kafu sa prijateljicom.
Ako ćutimo u vožnji i čekamo da dođemo do kafića da bi poceli da se zabavljamo i usput naiđemo na radove na putu zbog kojih ne možemo nastaviti dalje već se moramo vratiti kući, reći ćemo da nam je put bio neuspešan.
 A ako usput slusamo muziku, pričamo sa njom, komentarisemo ono što usput vidimo...i moramo se vratiti, reći ćemo da smo se super družile ali nismo stigle do kafića.
Gde je u ovom drugom scenariju neuspeh?
A u oba slučaja nismo stigli tamo gde smo hteli.

Neuspeh je samo u našoj glavi, plod misli.
Ko još želi da bira takve misli?

Ako i ne dođemo do željenog cilja, usput ćemo sigurno nešto naučiti.
Naravno, pod uslovom da ne upadnemo u samosažaljenje.
Jadan ja, zašto drugi mogu a ja ne?
Pa verovatno zato što onaj koji je uspeo nije razmišljao kao ti, nego je posle pada skupio snage da ustane i da se opet zaleti, a ovaj put je znao i kojim putem ne treba da ide.

Nismo naučili ni da hodamo iz prvog pokušaja, ali su nas svi bodrili da učimo korake.
Naravno da je lakše kad pored sebe imamo nekog ko nas "gura".
Nil Donald Volš je dve godine bio beskućnik, živeo na ulici. A danas inspiriše živote milion ljudi.
Ko je njega gurao da ne odustane?
Niko.
Samo je znao da ne želi da živi kao beskućnik i išao ka svom cilju.
Dve godine pokušaja, nije to mali period.
Koliko njih je odustalo i jednostavno se pomirilo sa "sudbinom"?

Sudbinu biramo sami.

"Tragedija života nije ne dosegnuti svoj cilj, tragedija je nemati san za kojim biste išli"