Deset u pola s` lukom

E odmah u startu da vam kažem da ćevapa nema.
Žao mi je.
Ovo ipak nije kulinarski blog.
Tema je vrlo ozbiljna, ali kako najlakše privući ljude nego ćevapima.

Upoznala sam jednog sjajnog manipulatora pa naučih osnovne trikove.




Tanka je linija između ljubavi i mržnje.
Mislim da moja instruktorka pilatesa to najbolje vidi iz mojih očiju u toku treninga.

Mesecima sam pravila pauzu, leđa mi trokiraju, farmerice se izgleda skupile od ove zime, vreme je da se vratim treninzima!
Odličim- krećem!
Onda skontam da baš u vreme treninga počinje film koji sam baš želela da gledam.
Nema veze, krenuću od sledećeg treninga.
A u sredu me baš mrzelo, ono, hladno je.
Petak...ma kud ću kretati u petak, kraj nedelje je.

I tako, nedelja za nedeljom, bas ponedeljkom, sredom i petkom iskrsnu neke neodložne obaveze.

Strpljivo čekam ponedeljak bez obaveza i dočekah ga konačno.
(U prevodu, kad sam ZAISTA rešila)
Da se razmemo, ja obozavam da idem na pilates, zaista, ali izgleda ne i moje lenjo dupe.

Krenem sva izduvana, znam da me čeka upala mišića i naravno da prebacujem sebi zašto sam pravila toliku pauzu.
Već na zagrevanju mi je teško, ove redovne skakuću kao srne a ja kao morž.
Prvih petnaest minuta stvarno mislim da bih odalamila instruktorku.
Dahćem kao na porođaju, stenjem, a ona kaže "ajmo još deset"
Ma nek` ti mama uradi tih deset, ja ne mogu, nisam marinac jebote!
Al` nekim čudom  uradim tih deset, pojma nemam kako.

Stegni, stomak, diši, ispravi leđa!
Ma ženo, ja ne mogu ni da popamtim sve to, a kamoli da istovremeno uradim nabrojano!

Nikad mi neće biti jasno kako iz mene izvuče "još tih deset", kad imam osećaj da ne mogu više ni da dišem a kamoli da uradim vežbu do kraja.

Posle petnaest minuta iz faze "puknuću te tegom u glavu" ulazim u fazu "o kako ja tebe volim".
Pretpostavljam da je zbog endorfina, kažu da se pojačano luči u toku fizičke aktivnosti.

Ma onda mogu sve, nista mi nije teško.
Nakon napornog treninga ( ako mislite da je pilates laganica, dodjite kod moje instruktorke) mislim da bih mogla da optrčim još koji krug oko stadiona.
Čini mi se, kad bih srela one iz Elektrovojvodine da su krenuli da mi seku struju, bilo bi...ma seci, jebala te struja.
Posle treninga me nista pomeriti ne može!

Zašto onda, ako sve ovo znamo i dalje eskiviramo treninge?
O kako je nekad teško pomeriti se sa mesta i promeniti nešto, čak i ako znamo da iz toga možemo samo dobro dobiti.

Instruktorko, ne dam te ni za brdo karamela!

"U zdravom telu zdrav duh"