Jedno, dvoje ili troje dece?

Čim stupiš u brak, prvo te pitaju, a kad će beba?

Ne daj Bože da je ne zatrudniš u prvoj godini braka, odmah kreću zapitkivanja, a do koga je?

Čim rodiš prvo, još ni prohodalo nije , a kad će drugo?

Imaš trideset godina, još nisi u braku, a kad ti misliš da se udaješ i da rađaš decu?

Aman ljudi, smoriste više.

Meni su često govorili da sam samoživa jer imam jedno i to baš one majke koje neprestano kukaju na svoju decu.

Nemogući su, ništa ne slušaju, nemam vremena ni kafu da popijem na miru...

Pa opleti po meni i mojoj "samoživosti".

Šteta je ostati na jednom detetu.

Zašto je to šteta?

Zašto mu ne rodiš brata ili sestru?

Zato što se deca ne rađaju deci nego sebi.

Šta će biti sa njim kad tebe više ne bude bilo?

Pa neće ga valjda mlađi brat ili sestra izdržavati, pa da ih zato rađam.

Mislim stvarno.....

Nikad mi nije bilo jasno zašto žene rađaju decu zato što je to tako red, zbog bele kuge ili kao lepak za brak.

Ja sam imala više razloga zbog kojih sam "ostala na jednom detetu", svojih ličnih razloga.

Nikad mi nije padalo na pamet ljudima da objašnjavam, to je moj život, ne tiče ih se.

Moj odgovor je uglavnom bio, mrzi me da budem trudna, što je njih naravno još više nerviralo.

Bože, kakva sam ja to žena!?

Da ne pričam ako se ugojim koju kilu.

Jao, pa jesi ti to trudna??

U početku sam objašnjavala da nisam, posle sam odustala...pa su u nedogled čekali kada ću se poroditi već jednom.

Takođe mi je zanimljivo što mi ovakvo pitanje nikad nisu postavljali roditelji koji imaju skladan odnos sa svojom decom, nego uvek oni koji su na rubu nervnog sloma od flašica, pelena i prohodavanja, pa mi se nameće pomisao da je pitanje iz čiste zlobe. ( Ti uživaš a ja se mučim)

Trudim se da razumem i one koji  "sklepaju" petoro, žive na rubu egzistencije i pljuju po državi kako neće da im hrani decu.

Jesi ih pravio državi ili sebi?

Čija su ta deca odgovornost? Nekog ministra ili tvoja?

( Moram još poprilično da radim na sebi da bih mogla to razumeti i prihvatiti)

Generalno, ne razumem ljude koji decu doživljavaju kao obavezu, dokazivanje društvu da su sposobni da imaju decu....

Dok sa jedne strane, u jednoj krajnosti, imamo one koji nemaju, ne mogu i ne stižu, sa druge strane imamo one koji su svoj zadatak malo preozbiljno shvatili.

Sve je pod konac.

Sve se radi po rasporedu, ko se rasporeda ne pridržava ide na stub srama!

Tu deca nisu deca nego roboti.

Prate se najnovija istraživanja. 

Deci se kupuje isključivo markirana garderoba, pa makar se za to dale poslednje pare iz kuće.

Tako dobijemo dete koje u stanu ne sme da trči, da se igra loptom ( što je pohvalno) ali i kad se izađe napolje ne ide se u parkić na igranje.

Ne, vodim te da gledaš kako se druga deca igraju. Ti ne smeš jer ćeš se isprljati, znas koliko para sam platila tu jaknu?!

Sestro slatka, ne vodiš pored sebe francusku pudlicu nego dete!

Sve više slušam kako vaspitačice imaju problem sa roditeljima jer se dete isflekalo u vrtiću.

Ja se bre sećam kad je moj išao, ceo jelovnik mi je donosio na sebi. Od doručka, preko užine i ručka.

Nisam morala ni da pitam šta su jeli, vidim po tragovima.

Deca jedu sama, normalno je da se usvinje.

Zamisli molim te, dala je detetu kupovnu kašicu jer se zadržala sa drugaricom na kafi!?!?

I kreće, kakva je to majka...to je otrovno, kako će se to dete razviti, tu nema vitamina!?

Ne, ne brini, neće to dete dobiti rak od di po koje kupovne kašice ali je velika šansa da ti hoćeš od svoje napetosti i ukočenosti.
Ili ne daj Bože da čuju kako je mama "šutnula" dete kod bake i još se hvali da je jedva dočekala da ga spakuje na vikend.
Zamisli, ona hoće malo vremena za sebe da bi svom detetu bila odmorna, nasmejana i puna elana za igru.
Sram li je bilo!

Deca su najveći blagoslov.

U deci se uživa.

Deca nisu obaveza.

Moje žgebče za mesec dana puni 13.

Prosto ne mogu da verujem kako su godine proletele, ali se sećam svake, sa najvećim mogućim uživanjem.

Imam malog drugara, neviđeno dobrog sagovornika, sa kojim uživam svaki dan da pijem kafu.

Uživam u našim avanturama koje osmišljamo.

Od njega sam učila kako biti dobar roditelj, on mi je davao putokaze.

Pitajte svoju decu šta ih čini srećnima, šta žele a šta ne.

Nemojte misliti da su mali i da ne znaju, čim progovore, naučite da komunicirate sa njima.

Ako ih odgajate isfrustrirani, stvorićete isfrustrirane ljude od njih.

Nije bitno koliko dece imjate, jedno...dvoje ili troje ako je to vaša istinska želja u toj deci ćete maksimalno uživati, kao i oni odrastajući pored vas.

Nisu loša vremena, sve se može ako se zaista želi.

Najbolji dokaz je porodica Š. koju skoro svakodnevno posmatram.

Imaju troje dece i verujem da bi mnoga deca poželela da su im baš oni roditelji.

U njihovim malim okicama vidiš onu istinsku dečiju radost, sreću. Svako dete dobija baš ono što treba, kao da je jedinac, jer ne oseti da se ljubav i pažnja deli na tri, naprotiv.

Imaju sjajne, maštovite i kreativne roditelje koji su očigledno širili porodicu iz pravih razloga, ne da se bilo kome dokazuju...ne jer nisu čuli za kontracepciju, ne jer su neodgovorni, već zato što istinski vole decu i uživaju okruženi njima.

U većinu njihovih aktivnosti je uloženo malo ili ni malo novca a puno ljubavi i pažnje.

Puno želje da izrastu u ljude koji će imati samopouzdanje, puno želje da budu satkani od ljubavi i pravih životnih vrednosti.

Hit su mi one mame koje mi kažu, joj kako sam umorna...baš tebe briga, tvoje dete je veliko.

Sa najvećim uživanjem im kažem, ko te *ebe kad si glupa i ne znaš da rodiš veliko dete.

Jer, Bože moj, šta ja znam šta su grčevi i pelene, moje dete je veliko.

"Ima velike sirotinje među našom decom kojoj roditelji, sem para, ništa nisu mogli dati"  - Patrijarh Pavle