Drage mame

Nama smeju reći da smo debe, ružne, glupe, ali reći nam da nešto kao majke ne radimo kako treba, e tu već vadimo oči.
Svoju decu volimo najviše na svetu  i sama pomisao da nešto ne radimo dobro, nam je toliko strašna da od straha ne želimo dalje ni da razmišljamo na tu temu.
Često smo toliko zaštitnički nastrojene ka deci da ih tolika ljubav guši.

Ovo što pišem je samo moje razmišljanje i put kojim sam ja kao majka išla, naravno da je normalno da svi imamo različite poglede na roditeljstvo jer smo svi različiti i različito gledamo na našu decu.

Moj sin je rođen sa rascepom mekog nepca, u Betaniji su nam od toga napravili horor.
Po rođenju su ga prebacili na poluintenzivnu negu i odvojili ga od mene, nisam znala šta se dešava.
Sutra ujutru je došla veštica na metli koja sebe naziva doktorkom i ispričala mi da je mom sinu život ugrožen, da mora na operaciju, da će to biti samo jedna od operacija u nizu koje ga čekaju kroz život i rekla mi doslovno "Morate biti svesni da će vam dete biti mutavo".
Molim?!?!
Kako od jedne savrsene trudnoće bez bilo kakvih trzavica, UZ svakog meseca normalan, svaki nalaz krvi uredan, svaki nalaz urina uredan...porođaj trajao dugo, ali prošao bez ikakvih komplikacija, kako od jednom da mu je život ugorožen i šta je uopšte rascep mekog nepca?!

Pre 13 godina nismo imali pametne telefone, nismo imali pristup čika Googlu.

Imaš samo ono što ti doktori kažu, a kažu da nipošto ne sme da sisa, u bolnici su ga hranili sondom.
Dan po dan u bolnici a ja sve manje znam i sve manje mi govore.
Sedam dana nakon porođaja naletim na Anđela od doktorice ( LJ.D. ) koja me šokirano gleda kada sam je upitala kada moje dete vode na operaciju?
"Dete drago, kakva operacija, pa on ima samo rascep mekog nepca, operacija se obavlja tek posle prve godine"

Njoj je to samo rascep??

Ispostavilo se na kraju da je ona u pravu, da smo bespotrebno čamili u bolnici, jer tu nemamo šta da radimo dok ne dođe vreme za operaciju.
(Ja naravno imam svoju teoriju zašto ali to danas nije tema)

Dođem kući sa bebom od sedam dana koja ne sme da sisa, za koju su rekli da može da se uguši od sopstvene pljuvačke.
Panika je najblaža reč koja opisuje stanje mog uma.

Godinu i po, do zakazane operacije,  nisam spavala, on je konstantno bio na rukama, spavao je na meni a i kad bih ga spustila u krevetac ja bih "spavala" u sedećem položaju naslonjena na ogradicu.
Naravno, svima je jasno da je izrastao u razmaženo derište.
Ako tome dodamo da nije sisao, da su sa svih strana pritisci kako dete bez sisanja ne oseća povezanost sa majkom, moje traume su iz dana u dan bile sve veće, takođe da je jedinac roditeljima, jedinac babama i dedama, njegova razmaženost je uzimala maha.

                       To nije roditeljstvo, to je mučenje!

Posle operacije sam odlučila da to menjam, naravno da je bilo užasno teško i mučno, jer je on naviklao da je na rukama po ceo dan, navikao je da je neko uvek pored njega, nije navikao da je sam u prostoriji, ali još veće mučenje bi bilo da to tako i ostane.
Iz dana u dana u dan sam se trudila da budem istrajna u svojoj nameri, on je plakao i plakao.
Naravno da nisam mogla slušati plač pa sam i odustajala, opet popuštala...
Ali nisam odustajala od sveukupne namere, tako su se mic po mic stvari menjale. Puževim koracima, ali su se menjale.

Sa tri godine je i dalje bio prilično razmažen, kad drugo dete priđe i pokuša da mu otme igračku kod njega nije bilo borbe nego vrištanje.
Zamisli, neko hoće njegovu igračku!
Međutim, nije hteo sam za nju da se izbori nego je očekivao da ja to uradim za njega, nije hteo ni da deli..."sve je moje, samo moje".
Tad sam rešila da ga upišem u vrtić!
Tamo nema mame od koje će očekivati da se bori umesto njega, tamo to mora da uradi sam.
Naravno da je opet bilo krokodilskih suza koje su trebale da izazovu osećaj krivice kod mene, ali nisu, ma koliko mi je to bilo teško znala sam da radim za njegovu dobit.
Znala sam da dodđem kući nakon što ga odvedem i da plačem još gore nego on jer me u nekom određenom procentu lupalo pitanje da li zaista radim pravu stvar, no njemu to nikad nisam pokazala.

Prve dve nedelje je bio tužan, najtužniji.
Ovaj me udario, onaj mi pojeo užinu...
Treće nedelje su me vaspitačice dočekivale sa "Vaše dete je udarilo, pojelo užinu...."
Četvrte nedelje su sve stvari legle na svoje mesto. Svako od njih se izborio za svoje mesto u grupi i prava igra je mogla početi.
Tek tad sam odahnula i prestala da brinem kad ga odvedem da li radim ispravnu stvar.

U našem odnosu, sreća u nesreći su bile reči veštice na metli da će biti mutav ceo život, pa sam ja bukvalno od rođenja naučila da komuniciram sa njim. Čvrsto uverena da će mu moje pričanje pomoći da i sam propriča.
Šta god da sam radila, ja sam mu o tome pričala. Ako nije na rukama, bio je u nosiljci i sedeo na kuhinjskom stolu dok seckam povrće za ručak...pa bih mu o tom povrću i pričala, ako širim veš pričala bih mu o tome.
Danas  znam da je baš ta komunikacija ono što je odredilo naš odnos.

Vrlo je bitno pričati sa decom jer često podcenimo njihov um, mislimo mali su, šta oni znaju.
Deca često ne razumeju zašto su kažnjena.
Nakon što im saopštite da su nešto loše uradili, obavezno im kažite zašto je to nešto loše i koji drugi izbor su imali. A kad im sve to kažete, neka ponove za vama, u početku ćete shvatiti da uopste pojma nemaju o čemu pričate. Ponavljajte dok god ne shvate.
Ja sam sa ovim počela posle druge godine, kada je počeo da priča.

Takođe, kažnjavamo decu na osnovu našeg raspoloženja.
( Draga mama, sad si sama sa sobom pa budi i iskrena prema sebi )
Koliko puta deca nešto urade kada smo raspoloženi i na to uopšte ne obratimo pažnju ili kažemo samo "nemoj", a kada to urade u toku napornog i stresnog dana vrlo često dobiju čak i batine.
Zar nije bolje objasniti detetu zašto nešto ne treba da radi nego ga tući?
Kako dete da shvati da je nešto loše ako mu nekad progledate koz prste a posle ga zbog istog postupka istučete?

Ja sam oduvek protivnik bilo kog vida nasilja.
( Da, to je nasilje, tučeš nemoćno biće koje ne može da se odbrani)
Međutim, moj problem je visina tona. Kada "normalno" pričam zvučim kao sa megafona a mogu da zamislim kako to izgleda kada se proderem. Takođe, postajala sam svesna da u tom momentu iznerviranosti dajem sulude kazne.
Naprimer, oduzeću ti sve igračke!
Koja je poenta kazniti dete nečim što neću uraditi?
U kaznama treba biti dosledan da bi one imale svrhu.
Ono što je meni jako pomagalo je da ga tog momenta, kada uradi nešto loše i kada shvatim da mi je pritisak otišao previsoko, pošaljem u sobu sa rečima "Razmisli o tome i dođi kada te pozovem da razgovaramo".
( Naravno da je posle vremenom bilo dovoljno reci samo "u sobu")
Tako dobijam vreme da se smirim i da razmislim da li je do njega ili do mog lošeg dana.
Da razmislim o svemu i o adekvatnoj kazni.
Razgovorom im takođe dajete i osećaj odgovornosti, da shvate da smi biraju  da li će biti kažnjeni ili ne.
Da od njihovog ponašanja sve zavisi, a ne od nas.

Samopouzdanje je jedan od najlepših darova koji možete dati svojoj deci.
Nemojte biti njihove bitke i tako im davati do znanja, "ne možeš ti to sam, mama će to rešiti".
Ohrabrujte ih da sve mogu sami, ohrabrujte ih da su sposobni, pametni.
Pohvala ima izuzetno veliki uticaj kod dece, setite se sami kako se osećate kada vas neko pohvali.
Puni ste poleta i daje vam još veću želju za radom.

Iz najveće ljubavi imamo želju da ih prezaštitimo.

Vaspitavajmo našu decu da ih se ne tiče tuđe mišljenje,da im ne bude bitno da li će im u školi reći da su "peško, štreber, debeli".
Mi ne možemo biti uz njih 24 sata, a i ne trebamo.
Moj sin sada ima 13 godina i vaspitavala sam ga sa parolom "šta ako me sutra ne bude".
Daleko od toga da sam pesimista, naprotiv, planiram da živim kao kornjača sa Galapagosa.

Gradimo im samopouzdanje, pohvaljujmo ih svaki dan, da znaju koliko su nam važni, jačajmo ih.
Nećemo ništa dobiti ako bijemo njihove bitke, znate to i sami iz svog odrastanja.
Danas su to nasilnici iz vrtića već sutra sa posla.
Naučimo ih da veruju u sebe, a ne, "čekaj da te kažem svojoj mami".
Samopouzdanje je jako bitno i gradi se od pelena.
Ako dovoljno veruju u sebe, neće im biti bitno kako ih drugi vide.
Pobogu pa danas deca zbog ovakvih vređanja u školi izvršavaju samoubistva.

Kada smo mi u prvom osnovne imali problem sa par nasilnika, nisam isla u skolu da im očitam lekciju nego sam ga upisala na karate. Neće on posle par treninga znati fizički da se odbrani, ali mu je samopouzdanje itekako skočilo.
Ja treniram karate, aha!
Već posle par dana je sam rešio problem sa tim dečacima, pre svega svojim stavom.

Previše smo zaštitnički nastrojene i ne damo ni kap kiše da padne na njih i onda oni sami, bez nas, ne znaju ni gde je levo a kamoli da se izbore "u ovom surovom svetu".

Naučimo ih da ništa ne znaju sami pa onda opet svaljujemo krivicu na njih kako nemamo ni malo vremena za sebe.
Tu je opet nervoza zbog tog manjka vremena, nervozu prati urlanje, batine...

Čujem da mnoge mame kažu, ma on je takav rođen, šta ja tu mogu.
Ne, nije on takav rođen, takvog si ga ti stvorila svojim postupcima.
Prvo budi iskrena sama sa sobom koliko si zaista truda uložila u njegovo vaspitanje pa onda tek pričaj da je rođen sa takvim karakterom, da to sve zavisi kakvo dete dobiješ...
Neka ti moj primer uvek stoji u glavi...od razmaženog derišta do najdivnijeg deteta na svetu, velikim trudom.
Ali zato danas itekako uživam u plodu svog rada, imam jedno malo biće sa itekako izraženim karakterom, ali ne i bezobrazno i neposlušno dete.
Da, često nije bilo lako donositi neke odluke, bivši muž mi je zbog doslednosti često govorio da sam Hitler, ali sam bila ubeđena da je baš to ono što je najbitnije.

"Neka vaše reči budu jače, ne vaš glas. Cveće raste od kiše, ne od oluje"

Budim se jutros okrenuta ka prozoru i prvo što ugledam je sneg.
Obožavan sneg.
Posmatram ga sa oduševljenjem.
Te pahulje su tako slobodne, lepršaju i lete kao da ništa drugo na ovom svetu nije važno.
Taj osećaj je zarazan, ni meni ništa više nije važno osim beline koju vidim.
Pripijena uz prozor upijam prizor.

Ma može li dan lepše početi?
Tek je jutro a meni je već savršen.
Kako se odmiče sve je bolji.

Drugarica me zove da me "rezerviše" za šetnju kad popijem jutarnju kafu. Ako ima išta lepse od samog snega, to je sneg sa njom. Godinama imamo tradiciju uzivanja u pahuljama.
"Odrasle" osobe ne vole sneg, fokusiraju se na hladnoću i ne shvataju ga kao nas dve.
Dok uzivam u jutarnjoj kafi palim svoju raspalu kantu zvanu računar da pokupim novosti.
O ne, danas me posebno ne može iznervirati njegovo trokiranje i neposlušnost, jer ovo je snežni dan.

Kad se moje čudo pokrene, shvatam da ovaj svaršeni dan postaje još savršeniji.
Nalećem na konkurs za blogere.
Da se razumemo, pojma ja nemam da li mogu da se ubrojim u tu kategoriju, što uopšte ni nije bitno, bitno je da mogu da učestvujem.

Crnogorska kompanija organizuje konferenciju na kojoj okuplja lidere iz sveta tehnologije, inovacija, marketinga...
Kako sami kažu:
"Reč je o interaktivnoj konferenciji koja je dizajnirana da podstakne kreativnost učesnika, da im omogući da unaprede svoje znanje zahvaljujući međunarodno priznatim govornicima,da im pomogne da unaprede svoje poslovanje,kao i da sami osmisle i započnu nove poslovne poduhvate."

Davno sam čula savet jedne uspešne osobe, uspeh nije izmišljanje tople vode i filozofiranje, samo gledaj kako su uspeli oni pre tebe i prati njihove stepenice.

Mnogima je uspeh čista sreća, do te mere da i odgajanje dece stavljaju u istu kategoriju.
Čista sreća, zavisi kakvo dete dobiješ.
Nikako da shvate da je sve čist trud i upornost.

Oduševljava me ideja da budem u prostoriji gde svi misle da uspeh zavisi od nas samih, oduševljava me što sam sve svesnija da uspešni ljudi zaista dele savete i smernice kako ići njihovim stepenicama.
A da ne pričam koliko me oduševljava činjenica da zvanični bloger događaja dobija besplatne karte za konferenciju, besplatan smeštaj, krstarenje...
Čoveče, dobijaš besplatno znanje i još ti neko plati i uživanje.
wooow
Sve vise  ovakvih stvari se pojavljuje u mojoj realnosti, sto više ja menjam svoju svest, to je manje oko mene onih koji kukaju a sve više onih koji zaista znaju šta je uspeh.
Biti okružen takvim ljudima a ne pokupiti ništa od njihovog znanja i iskustva, zaista je nemoguće.

Što se mene tiče, ja sam u svom vortexu na konferenciji pa zaboravite na mene krajem maja.
Idem da učim i da pišem, idem da pozajmim znanje i da od njega napravim sopstveno svojim radom.
Idem da upoznam gomilu istomišljenika, da se družim okružena sličnima, da širim svoje vidike.

"Uspeh je zbir malih napora ponavljanih iz dana u dan"

Samopouzdanje

Volite li sebe?
Smatrate li se dovoljno dobrima?
Kako se ophodite prema sagovorniku?


U poslednje vreme se jako puno priča o "hejterima" na društvenim mrežama.

Kad sam krenula da pišem blog, prijatelj mi je rekao, nemoj da se razočaraš ako naletiš na nekog hejtera.
Neko će pročitati, neće mu se dopasti pa će ispljuvati to što pišeš, "šta ti misliš da si popila svu pamet ovog sveta?"...
Odgovorila  sam mu da mene takvi ljudi uopšte ne zanimaju, niti me takvi komentari mogu dotaći.
Jako dobro znam ko su "hejteri" i zašto bi mi bilo bitno mišljenje takvih ljudi.

Posle prvih par tekstova sam za svaki pitala svoje prijatelje da mi iznesu svoje mišljenje i na koji način su ga doživeli.
Jedna je rekla da joj je početak odličan a da drugi deo ne razume, druga mi je rekla da je skontala gde ona pravi greške baš u drugom delu teksta.
Manje više, svako je sa njim "kliknuo" na svoj način ili nije uopšte.
A čitali su identičan tekst.
Svako ga gleda svojim očima...nekima je odličan, nekima nije.
Za svaki se nađe po par ljudi koji kažu, e ovaj je najbolji do sad.
Sve je isključivo do njihovog pogleda i doživljaja.

Krenula sam da pišem isključivo iz svoje potrebe za pisanjem i zbog toga mi nije primarno da li će se nekom dopasti ili ne.
Bila bih lažov kad bih rekla da mi pohvale koje dobijam ovih mesec dana ne prijaju.
Prijaju itekako, daju vetar u leđa...ali ja bih pisala i da nemam ni jednog jedinog čitaoca, jer radim ono što volim.

Pre par dana primetim objavu/pitanje na jednoj grupi na Fejsu:
Da li vam vaši muževi kupuju uloške i da li vam je to normalno?
Povela se polemika koja je prerasla u rat sa vređanjem, da bi na kraju tema bila zaključana.
Komentari, to je fuj i bolesno, sramota...
Pobogu, sve žene na ovom svetu imaju menstruaciju, nije to polna bolest pokupljena od promiskuitetnog načina života.
Zašto dozvolite da vam išta u vezi vas i vašeg tela bude "fuj"?!
Mislite da je sramota da vam kupuje uloške a ok je da  kupi toalet papir, jer bože moj i on obavlja taj prirodni proces pa su govna više kul od krvi?

No, dobro, vi ne želite da vam kupuju uloške, ali čemu vređanje onih kojima je to normalno?

Na istoj grupi, danas žena postavi svoj ručni rad torbe i zamoli članice za komentar, da li to ima "prođu" na tržištu?
Opet ista stvar, od oduševljenja i divljenja do vređanja kako je fuj i seljački.
Deset žena gleda istu torbu a imaju potpuno različito viđenje iste.
Dok sam pratila, videla sam samo jedan "negativan" a kulturan komentar.
"Meni se to ne dopada ali svakako cenim tvoj trud, samo napred."

Primetite razliku?

Ove što pljuju se pravdaju, pa šta hoćeš, zar nije tražila iskreno mišljenje?
Problem i jeste što je to tvoje "iskreno mišljenje"

Da li si ljubomorna što ona zna nešto da uradi sa svojih deset prstiju ili si samo nadrndana jer danas muž nije hteo da čuva decu?

Zašto bi ikom bilo bitno mišljenje osobe koja vređa, koja ima potrebu da ponizi sagovornika?
Da li vređanjem pokazuješ da znaš nešto bolje?

Naravno da mi je stalo do mišljenja ljudi koje cenim, od kojih sam i sama učila sve što znam, ali znam da me ni jedan njihov komentar neće "pogoditi", jer neće "pljuvati".
Osoba koja je zadovoljna sama sobom, zadovoljna svojim životom, nikad neće imati potrebu "istresati" se na druge. Imaće potrebu da ti pomogne da iz sebe izvučes svoj maksimum i to će uraditi savetom a ne vređanjem.
Vređaju oni koji su u životu dobijali najmanje pohvala.
Oni koji nemaju ni malo samopouzdanja pa pokušavaju da ga "oduzmu" i drugima.

            Šta te to u tebi toliko boli da misliš da će proći vređanjem mene?"

Hvalite svoju decu, gradite im samopouzdanje od malena.
Nemojte njihove ideje nazivati glupim, pa čak ni onda kada ne verujete u njih.
Učite ih da veruju u sebe i da rade samo ono što ih čini srećnima.
Kada rade nešto da od drugih dobiju potvrdu da su dovoljno dobri,  uvek će postojati neko kome se to ne dopada a oni će biti razočarani.

Jako sam zahvalna svojim roditeljima što su podržavali sve moje "glupe" ideje, mojim prijateljima koji su me prihvatili ovakvu kakva jesam, sa svim svojim različitostima i blentavom glavom.
Jako sam zahvalna osobi koja me naučila da volim svaki milimetar sebe.
Zahvaljujući takvoj prošlosti danas  me niko ne može pomeriti iz moje ružičaste sadašnjosti.

"Jadan je onaj koji mora nekog poniziti da bi sebe uzdigao"- Ivo Andrić

Jedno, dvoje ili troje dece?

Čim stupiš u brak, prvo te pitaju, a kad će beba?

Ne daj Bože da je ne zatrudniš u prvoj godini braka, odmah kreću zapitkivanja, a do koga je?

Čim rodiš prvo, još ni prohodalo nije , a kad će drugo?

Imaš trideset godina, još nisi u braku, a kad ti misliš da se udaješ i da rađaš decu?

Aman ljudi, smoriste više.

Meni su često govorili da sam samoživa jer imam jedno i to baš one majke koje neprestano kukaju na svoju decu.

Nemogući su, ništa ne slušaju, nemam vremena ni kafu da popijem na miru...

Pa opleti po meni i mojoj "samoživosti".

Šteta je ostati na jednom detetu.

Zašto je to šteta?

Zašto mu ne rodiš brata ili sestru?

Zato što se deca ne rađaju deci nego sebi.

Šta će biti sa njim kad tebe više ne bude bilo?

Pa neće ga valjda mlađi brat ili sestra izdržavati, pa da ih zato rađam.

Mislim stvarno.....

Nikad mi nije bilo jasno zašto žene rađaju decu zato što je to tako red, zbog bele kuge ili kao lepak za brak.

Ja sam imala više razloga zbog kojih sam "ostala na jednom detetu", svojih ličnih razloga.

Nikad mi nije padalo na pamet ljudima da objašnjavam, to je moj život, ne tiče ih se.

Moj odgovor je uglavnom bio, mrzi me da budem trudna, što je njih naravno još više nerviralo.

Bože, kakva sam ja to žena!?

Da ne pričam ako se ugojim koju kilu.

Jao, pa jesi ti to trudna??

U početku sam objašnjavala da nisam, posle sam odustala...pa su u nedogled čekali kada ću se poroditi već jednom.

Takođe mi je zanimljivo što mi ovakvo pitanje nikad nisu postavljali roditelji koji imaju skladan odnos sa svojom decom, nego uvek oni koji su na rubu nervnog sloma od flašica, pelena i prohodavanja, pa mi se nameće pomisao da je pitanje iz čiste zlobe. ( Ti uživaš a ja se mučim)

Trudim se da razumem i one koji  "sklepaju" petoro, žive na rubu egzistencije i pljuju po državi kako neće da im hrani decu.

Jesi ih pravio državi ili sebi?

Čija su ta deca odgovornost? Nekog ministra ili tvoja?

( Moram još poprilično da radim na sebi da bih mogla to razumeti i prihvatiti)

Generalno, ne razumem ljude koji decu doživljavaju kao obavezu, dokazivanje društvu da su sposobni da imaju decu....

Dok sa jedne strane, u jednoj krajnosti, imamo one koji nemaju, ne mogu i ne stižu, sa druge strane imamo one koji su svoj zadatak malo preozbiljno shvatili.

Sve je pod konac.

Sve se radi po rasporedu, ko se rasporeda ne pridržava ide na stub srama!

Tu deca nisu deca nego roboti.

Prate se najnovija istraživanja. 

Deci se kupuje isključivo markirana garderoba, pa makar se za to dale poslednje pare iz kuće.

Tako dobijemo dete koje u stanu ne sme da trči, da se igra loptom ( što je pohvalno) ali i kad se izađe napolje ne ide se u parkić na igranje.

Ne, vodim te da gledaš kako se druga deca igraju. Ti ne smeš jer ćeš se isprljati, znas koliko para sam platila tu jaknu?!

Sestro slatka, ne vodiš pored sebe francusku pudlicu nego dete!

Sve više slušam kako vaspitačice imaju problem sa roditeljima jer se dete isflekalo u vrtiću.

Ja se bre sećam kad je moj išao, ceo jelovnik mi je donosio na sebi. Od doručka, preko užine i ručka.

Nisam morala ni da pitam šta su jeli, vidim po tragovima.

Deca jedu sama, normalno je da se usvinje.

Zamisli molim te, dala je detetu kupovnu kašicu jer se zadržala sa drugaricom na kafi!?!?

I kreće, kakva je to majka...to je otrovno, kako će se to dete razviti, tu nema vitamina!?

Ne, ne brini, neće to dete dobiti rak od di po koje kupovne kašice ali je velika šansa da ti hoćeš od svoje napetosti i ukočenosti.
Ili ne daj Bože da čuju kako je mama "šutnula" dete kod bake i još se hvali da je jedva dočekala da ga spakuje na vikend.
Zamisli, ona hoće malo vremena za sebe da bi svom detetu bila odmorna, nasmejana i puna elana za igru.
Sram li je bilo!

Deca su najveći blagoslov.

U deci se uživa.

Deca nisu obaveza.

Moje žgebče za mesec dana puni 13.

Prosto ne mogu da verujem kako su godine proletele, ali se sećam svake, sa najvećim mogućim uživanjem.

Imam malog drugara, neviđeno dobrog sagovornika, sa kojim uživam svaki dan da pijem kafu.

Uživam u našim avanturama koje osmišljamo.

Od njega sam učila kako biti dobar roditelj, on mi je davao putokaze.

Pitajte svoju decu šta ih čini srećnima, šta žele a šta ne.

Nemojte misliti da su mali i da ne znaju, čim progovore, naučite da komunicirate sa njima.

Ako ih odgajate isfrustrirani, stvorićete isfrustrirane ljude od njih.

Nije bitno koliko dece imjate, jedno...dvoje ili troje ako je to vaša istinska želja u toj deci ćete maksimalno uživati, kao i oni odrastajući pored vas.

Nisu loša vremena, sve se može ako se zaista želi.

Najbolji dokaz je porodica Š. koju skoro svakodnevno posmatram.

Imaju troje dece i verujem da bi mnoga deca poželela da su im baš oni roditelji.

U njihovim malim okicama vidiš onu istinsku dečiju radost, sreću. Svako dete dobija baš ono što treba, kao da je jedinac, jer ne oseti da se ljubav i pažnja deli na tri, naprotiv.

Imaju sjajne, maštovite i kreativne roditelje koji su očigledno širili porodicu iz pravih razloga, ne da se bilo kome dokazuju...ne jer nisu čuli za kontracepciju, ne jer su neodgovorni, već zato što istinski vole decu i uživaju okruženi njima.

U većinu njihovih aktivnosti je uloženo malo ili ni malo novca a puno ljubavi i pažnje.

Puno želje da izrastu u ljude koji će imati samopouzdanje, puno želje da budu satkani od ljubavi i pravih životnih vrednosti.

Hit su mi one mame koje mi kažu, joj kako sam umorna...baš tebe briga, tvoje dete je veliko.

Sa najvećim uživanjem im kažem, ko te *ebe kad si glupa i ne znaš da rodiš veliko dete.

Jer, Bože moj, šta ja znam šta su grčevi i pelene, moje dete je veliko.

"Ima velike sirotinje među našom decom kojoj roditelji, sem para, ništa nisu mogli dati"  - Patrijarh Pavle

Deset u pola s` lukom

E odmah u startu da vam kažem da ćevapa nema.
Žao mi je.
Ovo ipak nije kulinarski blog.
Tema je vrlo ozbiljna, ali kako najlakše privući ljude nego ćevapima.

Upoznala sam jednog sjajnog manipulatora pa naučih osnovne trikove.




Tanka je linija između ljubavi i mržnje.
Mislim da moja instruktorka pilatesa to najbolje vidi iz mojih očiju u toku treninga.

Mesecima sam pravila pauzu, leđa mi trokiraju, farmerice se izgleda skupile od ove zime, vreme je da se vratim treninzima!
Odličim- krećem!
Onda skontam da baš u vreme treninga počinje film koji sam baš želela da gledam.
Nema veze, krenuću od sledećeg treninga.
A u sredu me baš mrzelo, ono, hladno je.
Petak...ma kud ću kretati u petak, kraj nedelje je.

I tako, nedelja za nedeljom, bas ponedeljkom, sredom i petkom iskrsnu neke neodložne obaveze.

Strpljivo čekam ponedeljak bez obaveza i dočekah ga konačno.
(U prevodu, kad sam ZAISTA rešila)
Da se razmemo, ja obozavam da idem na pilates, zaista, ali izgleda ne i moje lenjo dupe.

Krenem sva izduvana, znam da me čeka upala mišića i naravno da prebacujem sebi zašto sam pravila toliku pauzu.
Već na zagrevanju mi je teško, ove redovne skakuću kao srne a ja kao morž.
Prvih petnaest minuta stvarno mislim da bih odalamila instruktorku.
Dahćem kao na porođaju, stenjem, a ona kaže "ajmo još deset"
Ma nek` ti mama uradi tih deset, ja ne mogu, nisam marinac jebote!
Al` nekim čudom  uradim tih deset, pojma nemam kako.

Stegni, stomak, diši, ispravi leđa!
Ma ženo, ja ne mogu ni da popamtim sve to, a kamoli da istovremeno uradim nabrojano!

Nikad mi neće biti jasno kako iz mene izvuče "još tih deset", kad imam osećaj da ne mogu više ni da dišem a kamoli da uradim vežbu do kraja.

Posle petnaest minuta iz faze "puknuću te tegom u glavu" ulazim u fazu "o kako ja tebe volim".
Pretpostavljam da je zbog endorfina, kažu da se pojačano luči u toku fizičke aktivnosti.

Ma onda mogu sve, nista mi nije teško.
Nakon napornog treninga ( ako mislite da je pilates laganica, dodjite kod moje instruktorke) mislim da bih mogla da optrčim još koji krug oko stadiona.
Čini mi se, kad bih srela one iz Elektrovojvodine da su krenuli da mi seku struju, bilo bi...ma seci, jebala te struja.
Posle treninga me nista pomeriti ne može!

Zašto onda, ako sve ovo znamo i dalje eskiviramo treninge?
O kako je nekad teško pomeriti se sa mesta i promeniti nešto, čak i ako znamo da iz toga možemo samo dobro dobiti.

Instruktorko, ne dam te ni za brdo karamela!

"U zdravom telu zdrav duh"

Ljubomora

Ljubomoru izaziva nesigurnost.
Nedostatak poverenja u vezi.
Očigledno o sebi imate nisko mišljenje čim se plašite da će partner naći nekog boljeg i otići sa tom drugom osobom.

Nema ljubomora veze sa njim, nego sa tobom.

Zašto mislite da niste dovoljno dobri za njega/nju?
Očigledno vidite da nešto u toj vezi ne štima.
Pa popravite to, trudite se više da osoba koja je pored vas ne može zamisliti svoj život a da vi niste deo njega.

Budi Ljubav.

Ulepšaj mu svaki dan svojim prisustvom.
Budi mu podrška.
Uživaj u osećaju koji imaš.
Jer ljubav jeste predivna. Ne razmišljaj šta on misli...jednostavno voli.
Nije veza partija šaha, da razmišljaš o potezu, niti je partner protivnik. Veza je kad dvoje ljudi postaju jedno.
Ako mu sa ljubavlju spremaš ručak i u tome uživaš, onda su ti sve misli na uživanju a ne da li te on doživljava kao kućnu pomoćnicu.
Usudi se i voli istinski.
Usudi se i otvori se toj osobi. Pobogu, pa nema on kristalnu kuglu pa da zna kad ti je šta u glavi.

Ako znaš da si bila ljubav, ako znaš da si dala sve od sebe da to bude TO, da si osoba kakvu bi svaki partner poželeo, a on i dalje provodi više vremena negde drugde nego pored tebe, znači da te nije zaslužio.
Niti te voli, niti te ceni.
Zašto biraš da radije zeleniš od ljubomore, da se iskradaš noću dok on spava i pretražuješ mu po mobilnom?

Pusti ga neka ide.

Ti nastavi svojim putem.
Jednostavno nije vrednan tvog vremena.

Nesigurni su oni koji ne vole sebe, pre svega. Oni koji su sebe ubedili da bez te druge osobe ne znaju da postoje, da bi bili izgubljeni u vremenu i prostoru, pa zato ostaju i spuštaju se na džepiranje i špijunažu.
Ne bih vam bila u glavi tad, zaista.
Mogu da zamislim samo koliko je to mučenje. Ljubomora izjeda poput najgore bolesti.
Ne da mira, kida...izaziva nesanicu. Sve te silne misli...gde je, sa kim je, šta radi?
Zar zaista misliš da je to ljubav?

Uvek dobijamo ono što mislimo da zaslužujemo.

Kad sebe vidiš kao nekog ko voli da se daje, ko je vredan poštovanja i ljubavi, tek tad ćeš i privući takvu osobu.
Ono što odašilješ, to ti se i vraća.

Ljubomora iliti zavist

Smatraš da drugi imaju ono što bi trebalo biti tvoje?
Ne raduješ se tuđem uspehu?
Tuđa žena je lepša, tuđa kuća je veća, tuđi posao je bolji, tuđi život je lakši?

Pričam danas sa jednom poznanicom, kuka kako joj je teško u životu, kako se bori a opet ništa nema. Kaže, jesi čula onu izreku, "Rodi me majko sretnog pa me ako hoćeš i na đubre baci".
Kažem joj da nikad nisam čula za to i da je moje mišljenje da smo svi rođeni pod istom zvezdom.
Međutim, naravno da me ne ferma i da fura kako je sreća presudna stvar, ovom je tata pomogao da kupi ovo...onom ono. Eto, ona se sama bori kroz život.

Zašto nam je lakše da mislimo da je drugima sve palo sa neba?
Zašto je lakše sve svaliti na "sreću"?

Ajde pogledajte malo te ljude koji u životu nešto imaju?
Nije važno da li im je neko pomogao sa početnim kapitalom ili ne.
Ja ne znam ni jednog koji spava do deset, ne znam ni jednog kom konstantno ne zvrlji mobilni.
Svi oni koje poznajem, znam da su davno doneli neke hrabre odluke u životu. Tad su svi govorili da su ludi i budale....a danas su sve to zaboravili i kažu "tata mu pomogao", "rodio se srećan".

Znam i dosta onih kojima su tate pomagale pa su danas kockari ili narkomani.

Pokušajte malo da cenite tuđi trud.
Juče se povela polemika na stranici Ane Bučević o ceni njenih seminara.
Cena je 65 eura.
Iznesem svoje misljenje da oni kojima je to skupo rade na sebi 15-20 godina, pročitaju tonu knjiga, ulože poprilično novca u svoju edukaciju...pa neka ostatku sveta to sažvaću za 5 eura.
Dobro me nisu linčovali!
Pritom, žena skoro svakodnevno izbacuje videa na YT, potpuno besplatno deli svoje znanje.
Ali ne...zašto seminar nije 20 eura? Ipak to ne vredi tolikog novca, precenila se.
 Žena treba da plati put do Srbije, smeštaj i zakup sale. Pri tom od svog govorništva živi, tako zarađuje, pa valjda joj nešto treba ostati u džepu?
Komentar je....pa zašto mora baš tu najskuplju salu da iznajmi, mogla bi nešto jeftinije.
Eto, seminar je izgleda samo za privilegovane, a one bi baš želele da idu.
Ne znam baš da li sam ja privilegovana, obzirom da sam u vreme njenog prvog seminara imala 100 dinara u džepu, ali sam prvi put u životu prelomila i pozajmila pare da bih mogla otići da je slušam.
Zato što sam verovala da mi to može pomoći da promenim svoja pogrešna uverenja koja nisam mogla promeniti sama.
I da, to je najbolje uložen novac u mom životu.

Kad god ulažemo u sebe, to je najbolji i jedini pravi put.

Tačno vidiš da ih mrzi da žive i da nemaju pametnija posla nego da kukaju.
Naravno, zašto bi cenili njen rad, ona ima...njoj je sve lako, pa neka prica "za male pare".
A da ih pitaš da rade za pola svoje plate, e to nema šanse!
Svoj rad cene.
Naravno da su zaboravile kako je ta ista Ana počela, koliko puta joj je bila isključena struja, koliko puta se pitala, šta da skuvam detetu sa praznim novčanikom.
Naravno, sav rad druge osobe se prebrzo zaboravi kad zavist obuzme...

Dok god ne cenite druge i način na koji su stigli tamo gde jesu, teško da ćete ikad biti na tom mestu.

Meni na novcu ne zavide ( još uvek), ali me izluđuju izjave tipa, ma tebi sve super da mi je da sam u tvojoj glavi.
Nikad neću zaboraviti 2009 godinu, luilo godina.
Početkom te godine sam dobila adeno virus, punih 8 meseci sam imala temperaturu, bez prestanka, brak mi se raspadao.
Obe bake su mi umre u roku od sedam dana ( po jednoj ovaj blog i nosi ime)
Čekala sam da se virus smiri kako bih mogla otići na operaciju jajnika koja se stalno odlagala.
( a ovi naši divni doktori sve nazivaju tumorom...znaćemo šta je tačno nakon operacije)
Par dana posle druge sahrane, otišla sam u radnju i srela komšinicu...krenemo u neku neobaveznu priču, ja naočare za sunce ne skidam ni u radnji jer su oči otečene od suza.
Na kraju razgovora, kaže ona meni
Što bih ja volela bar sedam dana da menjam svoj život sa tobom, ti ni brige ni pameti.

E draga moja....
Ne, nisam se ja ovakva rodila, ja sam ovaka posle svih bitki, jer sam se za to izborila.
Padala sam, ali sam i ustajala.
A vi slobodno nastavite da sedite i da kmečite.
Svojom ljubomorom ne izjedate one kojima ste zavidni, nego sami sebe.
Gucnite još malo otrova i uživajte i propadanju.

"Ljudi će vas tretirati samo na jedan način. Onako kako ste dopustili da vas tretiraju"

Ljubav

Ta veličanstvena, divna, ljubav!
Pokretač svega.
Lek za sve.
Ali i uzrok patnje.

Zašto mnogi kažu, ako ne boli to nije ljubav?
Ko li je njih ubedio da ljubav treba da boli?
Ljubav treba da osnažuje, da daje krila.

Zastanite i razmislite šta sve volite?
 Decu, roditelje,određenu hranu, neki klub, izlaske, vožnju morotom na prvom prolećnom suncu, šetanje pored mora, jutarnju kafu, skijanje...
Da li vas ljubav prema tome boli? Naravno da ne.
Zašto onda mislimo da je normalno da  partnerska ljubav boli i da što više boli to je jača?
Stvar je vrlo prosta, onaj ko te voli će te poštovati i čuvati kao da si nešto najvrednije na svetu, jer za tu osobu i trebamo biti najvredniji.
Onaj ko te voli će uživati u davanju sebe tebi.
Uživaće u tvom osmehu, a još više u činjenici da je baš on odgovoran za taj osmeh.
Ne, neće ti nanositi bol, ni psihički ni fizički.

Jako je teško prihvatiti kad se nekom u potpunosti daš da te ta osoba ne voli, pa onda pravdaš njeno ponašanje stresom, trenutnom životnom situacijom...
Da li ti, koja voliš, bez obzira na sav svoj stres istresaš besne gliste na njemu?
Ne, jer ga voliš.

Prihvati, ne voli te.

Još mi je bolje, volim te na neki svoj način.
Koji je to način?
Zar uopsše postoji toliko vrsta i načina da volimo?
Volim te dok si tu, dok ispunjavaš moje želje i prohteve.
Lako je "voleti" sa punim novčanikom. Ljubav pokazuje svoju punoću kad u novčaniku nemaš ništa.
Kad ne možeš "kupiti dokaz ljubavi", kad ga moraš osmisliti, kad moraš sebe dati.

Pre neki dan me drugarica pita:
Zašto uporno volimo onog ko nas neće?
Zato što umislimo da nam od njega zavisi sreća i čekamo ga.
Sve vreme razmišljamo kako nešto propuštamo i kako sreća nije potpuna bez te osobe.
Tako će biti dok ne shvatiš da  ustvari  on propušta divnu osobu.

Da, uzrok svakog bola vezanog za ljubav je to što prvenstveno ne volimo sami sebe.
Mnogo bolje se ponašamo prema ljudima u okolini nego prema sebi.
(Biramo ulogu žrtve)
A možemo li istinski bilo koga voleti ako ne volimo sebe?
Ne
"Voli bližnjeg svog kao samog sebe"
Kako onda voliš mene ako ne voliš ni sebe dovoljno?
Tu nastaju te imitacije, "volim te na neki svoj način".
Zato pristajemo ljubavlju zvati ono što ljubav nije.

Ako odbacite ulogu žrtve ( Ja sam dobra osoba i vise volim da sam na usluzi drugima), razmislite kakvog partnera zaslužujete.
Kako bi se ta osoba trebala ponašati, kakav bi trebala karakter imati?
E takvu osobu i zaslužujete.
A sad razmislite da li ste vi sami takva osoba?
Ako niste, nećete na takvog ni naleteti dok i vi ne budete Ljubav.

Stvar je vrlo prosta, ako ne voliš i poštuješ sebe i drugi će se tako prema tebi ponašati.
Ako si bahat sa ljudima, samo to ćeš i dobijati za uzvrat.

Loše veze iz prošlosti su bile tu da shvatiš šta želiš.
A od tebe zavisi da li ćeš pristajati i dalje na imitacije ili ne.

Moje mišljenje je da bezuslovno možemo voleti samo našu decu.
Dete ću voleti i ostajati uz njega bez obzira na sve, bez obzira kojim putem u životu krenuo.

Nedavno sam vodila diskusiju sa D. o izborima naše dece.
Šta ako nam u nekom periodu svog života kažu da su homoseksualci.
Moj stav je da ga podržavam u svemu u životu što ga čini srećnim, pa i u tom slučaju.
Ja sam ga takvog rodila, zar treba da ga odbacim zbog toga?
Moj prijatelj se sa tim stavom nije složio pa me upitao:
Treba li baš po svaku cenu u životu biti srećan?
Da, naravno da treba.
Zar treba zbog ne prihvatanja roditelja ceo život da živi u laži kao "normalan", da provede život pored osobe koju ne voli, koja ga ne ispunjava? Možda treba da izabere samoću?
Zašto hetero populacija ima pravo da bira partnera koji mu ulepšava život, zasto si ti izabrao baš tu ženu sa kojom živiš? Zašto ne živiš sa nekim koga ne voliš?
Zašto nisi izabrao samoću? Da nemaš sa kim da podeliš ni tugu ni radost?

Ako zaista živimo ljubav, shvatićemo i tuđe izbore i podržati ih da imaju ono što imamo i mi sami.

Da, ljubav jeste davanje
Ali mora biti i primanja, inače teško da će funkcionisati.
Dakle, opet je ključan balans između davanja i primanja.

"Bez poštovanja nema istinske ljubavi"- Kant