Drage mame
Nama smeju reći da smo debe, ružne, glupe, ali reći nam da nešto kao majke ne radimo kako treba, e tu već vadimo oči.
Svoju decu volimo najviše na svetu i sama pomisao da nešto ne radimo dobro, nam je toliko strašna da od straha ne želimo dalje ni da razmišljamo na tu temu.
Često smo toliko zaštitnički nastrojene ka deci da ih tolika ljubav guši.
Ovo što pišem je samo moje razmišljanje i put kojim sam ja kao majka išla, naravno da je normalno da svi imamo različite poglede na roditeljstvo jer smo svi različiti i različito gledamo na našu decu.
Moj sin je rođen sa rascepom mekog nepca, u Betaniji su nam od toga napravili horor.
Po rođenju su ga prebacili na poluintenzivnu negu i odvojili ga od mene, nisam znala šta se dešava.
Sutra ujutru je došla veštica na metli koja sebe naziva doktorkom i ispričala mi da je mom sinu život ugrožen, da mora na operaciju, da će to biti samo jedna od operacija u nizu koje ga čekaju kroz život i rekla mi doslovno "Morate biti svesni da će vam dete biti mutavo".
Molim?!?!
Kako od jedne savrsene trudnoće bez bilo kakvih trzavica, UZ svakog meseca normalan, svaki nalaz krvi uredan, svaki nalaz urina uredan...porođaj trajao dugo, ali prošao bez ikakvih komplikacija, kako od jednom da mu je život ugorožen i šta je uopšte rascep mekog nepca?!
Pre 13 godina nismo imali pametne telefone, nismo imali pristup čika Googlu.
Imaš samo ono što ti doktori kažu, a kažu da nipošto ne sme da sisa, u bolnici su ga hranili sondom.
Dan po dan u bolnici a ja sve manje znam i sve manje mi govore.
Sedam dana nakon porođaja naletim na Anđela od doktorice ( LJ.D. ) koja me šokirano gleda kada sam je upitala kada moje dete vode na operaciju?
"Dete drago, kakva operacija, pa on ima samo rascep mekog nepca, operacija se obavlja tek posle prve godine"
Njoj je to samo rascep??
Ispostavilo se na kraju da je ona u pravu, da smo bespotrebno čamili u bolnici, jer tu nemamo šta da radimo dok ne dođe vreme za operaciju.
(Ja naravno imam svoju teoriju zašto ali to danas nije tema)
Dođem kući sa bebom od sedam dana koja ne sme da sisa, za koju su rekli da može da se uguši od sopstvene pljuvačke.
Panika je najblaža reč koja opisuje stanje mog uma.
Godinu i po, do zakazane operacije, nisam spavala, on je konstantno bio na rukama, spavao je na meni a i kad bih ga spustila u krevetac ja bih "spavala" u sedećem položaju naslonjena na ogradicu.
Naravno, svima je jasno da je izrastao u razmaženo derište.
Ako tome dodamo da nije sisao, da su sa svih strana pritisci kako dete bez sisanja ne oseća povezanost sa majkom, moje traume su iz dana u dan bile sve veće, takođe da je jedinac roditeljima, jedinac babama i dedama, njegova razmaženost je uzimala maha.
To nije roditeljstvo, to je mučenje!
Posle operacije sam odlučila da to menjam, naravno da je bilo užasno teško i mučno, jer je on naviklao da je na rukama po ceo dan, navikao je da je neko uvek pored njega, nije navikao da je sam u prostoriji, ali još veće mučenje bi bilo da to tako i ostane.
Iz dana u dana u dan sam se trudila da budem istrajna u svojoj nameri, on je plakao i plakao.
Naravno da nisam mogla slušati plač pa sam i odustajala, opet popuštala...
Ali nisam odustajala od sveukupne namere, tako su se mic po mic stvari menjale. Puževim koracima, ali su se menjale.
Sa tri godine je i dalje bio prilično razmažen, kad drugo dete priđe i pokuša da mu otme igračku kod njega nije bilo borbe nego vrištanje.
Zamisli, neko hoće njegovu igračku!
Međutim, nije hteo sam za nju da se izbori nego je očekivao da ja to uradim za njega, nije hteo ni da deli..."sve je moje, samo moje".
Tad sam rešila da ga upišem u vrtić!
Tamo nema mame od koje će očekivati da se bori umesto njega, tamo to mora da uradi sam.
Naravno da je opet bilo krokodilskih suza koje su trebale da izazovu osećaj krivice kod mene, ali nisu, ma koliko mi je to bilo teško znala sam da radim za njegovu dobit.
Znala sam da dodđem kući nakon što ga odvedem i da plačem još gore nego on jer me u nekom određenom procentu lupalo pitanje da li zaista radim pravu stvar, no njemu to nikad nisam pokazala.
Prve dve nedelje je bio tužan, najtužniji.
Ovaj me udario, onaj mi pojeo užinu...
Treće nedelje su me vaspitačice dočekivale sa "Vaše dete je udarilo, pojelo užinu...."
Četvrte nedelje su sve stvari legle na svoje mesto. Svako od njih se izborio za svoje mesto u grupi i prava igra je mogla početi.
Tek tad sam odahnula i prestala da brinem kad ga odvedem da li radim ispravnu stvar.
U našem odnosu, sreća u nesreći su bile reči veštice na metli da će biti mutav ceo život, pa sam ja bukvalno od rođenja naučila da komuniciram sa njim. Čvrsto uverena da će mu moje pričanje pomoći da i sam propriča.
Šta god da sam radila, ja sam mu o tome pričala. Ako nije na rukama, bio je u nosiljci i sedeo na kuhinjskom stolu dok seckam povrće za ručak...pa bih mu o tom povrću i pričala, ako širim veš pričala bih mu o tome.
Danas znam da je baš ta komunikacija ono što je odredilo naš odnos.
Vrlo je bitno pričati sa decom jer često podcenimo njihov um, mislimo mali su, šta oni znaju.
Deca često ne razumeju zašto su kažnjena.
Nakon što im saopštite da su nešto loše uradili, obavezno im kažite zašto je to nešto loše i koji drugi izbor su imali. A kad im sve to kažete, neka ponove za vama, u početku ćete shvatiti da uopste pojma nemaju o čemu pričate. Ponavljajte dok god ne shvate.
Ja sam sa ovim počela posle druge godine, kada je počeo da priča.
Takođe, kažnjavamo decu na osnovu našeg raspoloženja.
( Draga mama, sad si sama sa sobom pa budi i iskrena prema sebi )
Koliko puta deca nešto urade kada smo raspoloženi i na to uopšte ne obratimo pažnju ili kažemo samo "nemoj", a kada to urade u toku napornog i stresnog dana vrlo često dobiju čak i batine.
Zar nije bolje objasniti detetu zašto nešto ne treba da radi nego ga tući?
Kako dete da shvati da je nešto loše ako mu nekad progledate koz prste a posle ga zbog istog postupka istučete?
Ja sam oduvek protivnik bilo kog vida nasilja.
( Da, to je nasilje, tučeš nemoćno biće koje ne može da se odbrani)
Međutim, moj problem je visina tona. Kada "normalno" pričam zvučim kao sa megafona a mogu da zamislim kako to izgleda kada se proderem. Takođe, postajala sam svesna da u tom momentu iznerviranosti dajem sulude kazne.
Naprimer, oduzeću ti sve igračke!
Koja je poenta kazniti dete nečim što neću uraditi?
U kaznama treba biti dosledan da bi one imale svrhu.
Ono što je meni jako pomagalo je da ga tog momenta, kada uradi nešto loše i kada shvatim da mi je pritisak otišao previsoko, pošaljem u sobu sa rečima "Razmisli o tome i dođi kada te pozovem da razgovaramo".
( Naravno da je posle vremenom bilo dovoljno reci samo "u sobu")
Tako dobijam vreme da se smirim i da razmislim da li je do njega ili do mog lošeg dana.
Da razmislim o svemu i o adekvatnoj kazni.
Razgovorom im takođe dajete i osećaj odgovornosti, da shvate da smi biraju da li će biti kažnjeni ili ne.
Da od njihovog ponašanja sve zavisi, a ne od nas.
Samopouzdanje je jedan od najlepših darova koji možete dati svojoj deci.
Nemojte biti njihove bitke i tako im davati do znanja, "ne možeš ti to sam, mama će to rešiti".
Ohrabrujte ih da sve mogu sami, ohrabrujte ih da su sposobni, pametni.
Pohvala ima izuzetno veliki uticaj kod dece, setite se sami kako se osećate kada vas neko pohvali.
Puni ste poleta i daje vam još veću želju za radom.
Iz najveće ljubavi imamo želju da ih prezaštitimo.
Vaspitavajmo našu decu da ih se ne tiče tuđe mišljenje,da im ne bude bitno da li će im u školi reći da su "peško, štreber, debeli".
Mi ne možemo biti uz njih 24 sata, a i ne trebamo.
Moj sin sada ima 13 godina i vaspitavala sam ga sa parolom "šta ako me sutra ne bude".
Daleko od toga da sam pesimista, naprotiv, planiram da živim kao kornjača sa Galapagosa.
Gradimo im samopouzdanje, pohvaljujmo ih svaki dan, da znaju koliko su nam važni, jačajmo ih.
Nećemo ništa dobiti ako bijemo njihove bitke, znate to i sami iz svog odrastanja.
Danas su to nasilnici iz vrtića već sutra sa posla.
Naučimo ih da veruju u sebe, a ne, "čekaj da te kažem svojoj mami".
Samopouzdanje je jako bitno i gradi se od pelena.
Ako dovoljno veruju u sebe, neće im biti bitno kako ih drugi vide.
Pobogu pa danas deca zbog ovakvih vređanja u školi izvršavaju samoubistva.
Kada smo mi u prvom osnovne imali problem sa par nasilnika, nisam isla u skolu da im očitam lekciju nego sam ga upisala na karate. Neće on posle par treninga znati fizički da se odbrani, ali mu je samopouzdanje itekako skočilo.
Ja treniram karate, aha!
Već posle par dana je sam rešio problem sa tim dečacima, pre svega svojim stavom.
Previše smo zaštitnički nastrojene i ne damo ni kap kiše da padne na njih i onda oni sami, bez nas, ne znaju ni gde je levo a kamoli da se izbore "u ovom surovom svetu".
Naučimo ih da ništa ne znaju sami pa onda opet svaljujemo krivicu na njih kako nemamo ni malo vremena za sebe.
Tu je opet nervoza zbog tog manjka vremena, nervozu prati urlanje, batine...
Čujem da mnoge mame kažu, ma on je takav rođen, šta ja tu mogu.
Ne, nije on takav rođen, takvog si ga ti stvorila svojim postupcima.
Prvo budi iskrena sama sa sobom koliko si zaista truda uložila u njegovo vaspitanje pa onda tek pričaj da je rođen sa takvim karakterom, da to sve zavisi kakvo dete dobiješ...
Neka ti moj primer uvek stoji u glavi...od razmaženog derišta do najdivnijeg deteta na svetu, velikim trudom.
Ali zato danas itekako uživam u plodu svog rada, imam jedno malo biće sa itekako izraženim karakterom, ali ne i bezobrazno i neposlušno dete.
Da, često nije bilo lako donositi neke odluke, bivši muž mi je zbog doslednosti često govorio da sam Hitler, ali sam bila ubeđena da je baš to ono što je najbitnije.
Нема коментара:
Постави коментар