Ako se derem na tebe, bolje ćeš me čuti

Pišem ovaj tekst na nagovor svog sina.
Hvala ti, Anđele moj, što me ponekad poguraš i što toliko veruješ u mene da mogu dopreti do drugih.

Nedelja, šetamo nas dvoje, predivan dan.
Gomila ljudi oko nas, čavrljamo o svemu i svačemu i upijamo sunce.
Odjednom mi nešto počinje parati uho, okrenem se i shvatam da nas sustiže dvoje ljudi.
Muž i žena sa bebom, od jedno dve godine u kolicima, poprilično žustro se svađaju.
Muž nešto glasniji, kritikuje ženu zašto je krenula po sred puta.
"Sutra će svi moju mamu zaustavljati na ulici i pitati je da li joj je snaja normalna?"
(???)
Žena sve odlučnije i sve glasnije pokušava da mu objasni da je baš briga za to.
Kreće vređanje tipa "Kravo glupa, gusko, majmune, konju"
U jednom momentu nas obiđu i kad su bili ispred nas, shvatim da ih ćerka posmatra iz kolica.
Malo se okreće prema mami, malo prema tati, ne plače...prati situaciju.

Verovatno je naviknuta na to.

Moj sin totalno zbunjen scenom kojoj prisustvujemo.

Komentarišem mu kako će posle reći za svoje dete da je bezobrazno, kako su oni, eto, dali sve od sebe da je vaspitaju ali ona bezobrazna pa to ti je.

Ljudi uporno zaboravljaju da deca uče primerom.

To dete će naučiti da se problemi rešavaju vikanjem i vređanjem.

To dete će sutra u vrtiću udarati drugu decu jer se bes negde mora izbaciti.

Zamislite samo kako je odrastati u takvoj sredini.

Molim vas, naučite već jednom da je svako dečije problematično ponašanje vapaj za pomoć!

Nemojte ih osuđivati i nazivati bezobraznima, pokušajte dopreti do njih i videti šta ih toliko muči da svoje nezadovoljstvo moraju ispoljavati vikanjem i udarcima.

Vrlo često nismo ni svesni koliko  vičemo na njih.

Pre neki dan sam prisustvovala večeri kod prijatelja koji svoje životno nezadovoljstvo sve više iskazuju urlanjem na decu.

Kada je prvi put  tata dreknuo zato što je stavio prevelik zalogaj u usta, toliko je to glasno uradio da sam ja skočila na stolici.

Sledeći put je dreknula mama, zato što je dete uzelo još jedno parče hleba a gojazno je, opet sam odskočila.

Kada sam pokušala skrenuti pažnju na to, dobila sam, ne vičemo mi, to ti se učinilo. Valjda ja znam kako pričam sa svojom decom.

Totalno su nesvesni svog tona jer problem ni nije bio u tome što je dete uzelo previše hrane, očigledno im je pola mozga u "problematičnom području", i taj bes je samo izleteo iz njih, a nažalost izleteo je na dete.

Sad vi zamislite kako će to dete sutra drugaru objasniti da nešto ne radi kako treba?

Urlanjem i agresijom naravno.

Niko on nas ne želi da bude loš roditelj, svi mi svoju decu volimo najviše na svetu i za njih smo sve spremni uraditi, ali da li ste zaista SVESNI svog ponašanja prema njima i pred njima?

Deca su naše ogledalo.

Pogledajte se u to ogledalo i kažite sebi da li vam se dopada to što u njemu vidite?

Ako ste vi srećni i zadovoljni i vaše dete je još srećnije i zadovoljnije.

Ako ste vi nezadovoljni svojim životom, vaše dete je "bezobrazno".

Ne, nije se takvo rodilo, u oba slučaja je to vaša zasluga.

I samo da vam kažem, ako vam sad baš idem za zivce i smatrate da pametujem i pravim se bitna kako ja imam "savršeno dete", e baš vi treba najviše da se zamislite.

Nešto vas je žacnulo tamo gde ne želite, u onaj deo vas koji kaže, možeš ti to bolje od nog što do sad radio/radila.

"Ko želi nešto naučiti naći će način, ko ne želi, naći će izgovor"

Fotografije preuzete sa sajta 
http://zena.ba/clanak/osnovnoskolac/djeca_i_svadanje_sto_djeca_uce_kroz_sukobe/11594

    Rešila sam da mi ovaj April bude najlepši April u životu!

Da, tek tako, rešila sam.
Poenta i jeste da treba samo da rešimo da budemo srećni.
Jednostavno je, videćete.

Ne, nemam ružičaste naočare, imam one sa dioptrijom i sa njima mi je svet ružičast, plav, zelen, narandžast...
Vidim sve boje koje ja želim da vidim.

Hoće neko sa mnom u pohod na April?
Hoće li još neko sa mnom svaki dan da gleda sve dugine boje?

Stiglo je proleće, nemate više izgovor sivila, kiše i hladnoće.
Odbacite sivilo iz sebe zajedno sa kaputom, stavite ga u orman.

Za početak se nasmejte.
Znam da nisam ispričala vic i da ništa nije smešno, ali ipak razvucite osmeh.
(ozbiljna sam, ajde)
Aha, deluje blesavo.
Sami sebi delujete belesavo sa tim kezom.
Držite taj"veštački osmeh" još malo.
Već se osećate drugačije, zar ne?
Od jednom kao da je nešto smešno, a pojma nemate šta.

Ne znam ni ja, al´ je dobro.

Šta ćemo još raditi u ovom Aprilu?
Nećemo se nervirati.
Ma zašto to ne bi bilo moguće??
Stara izreka kaže:

Zašto se nerviras?
Ako je rešivo, rešiće se i bez tvog nerviranja.
Ako nema rešenja, ma koliko se ti nervirao biće onako kako mora biti

Dakle, nerviranjem dobijamo šta?
Ništa.

Ovog Aprila nas neće zanimati tuđe mišljenje.
Ma koliko se mi trudili da ugodimo drugim ljudima, oni će u nama uvek videti ono što oni žele da vide u nama.
Vi tu ne možete ništa.
Ako za nekog niste dovoljno dobri, za tu osobu nikad nećete biti dovoljno dobri ma šta vi uradili ili rekli.
Ta osoba i onako kroz vas gleda sebe, tako leči svoje komplekse i frustracije.
Nema to nikakve veze sa vama.

Takođe, ovog Aprila nećemo tražiti potvrdu od drugih da smo dobri, lepi, pozitivni...
U našem mesecu ćemo biti zadovoljni sami sobom, baš onakvi kakvi jesmo.
Jedinstveni!
Ne zanima nas sta drugi misle o nama, ovo je naš mesec, može nam se!

Umesto da nam fokus bude na drugima, stavićemo ga na sebe.
Ugađajte sebi!
Ovaj mesec niste žrtva i ne radite stvari koje ne želite da radite i tačka!

Ovog Aprila nećemo piti kafu sa onima koji nas nerviraju, sa onima koji nam izvlače živce, ma ko oni bili u našim životima.
Ostavite ih da jutarnje kafe kvare nekom drugom, ovo je vaš April i ne dajte ga nikom!

U ovom našem mesecu ćemo se truditi da više vremena provodimo napolju, ali ne samo da izađemo iz kuće i hodamo.
Počastite sebe posmatranjem sveta oko sebe.
Kad izađete iz zgrade/kuće, prvo duuuuboko udahnite prolećni vazduh.
Budite zaista svesni da ste izašli napolje.
Pogledajte u nebo.
Šta vidite gore?
Ne, nije to samo nebo, videćete kad počnete da ga posmatrate svaki dan.
Posmatrajte ljude.
Videćete kako uglavnom...pa, jednostavno hodaju, odlutali negde u mislima.
Da, tako ste i vi do juče.

Posmatrajte razlistalo i rascvetalo drveće.
Znate onaj osećaj kad od jednom primetite da je sve ozelenilo i procvetalo, kao da se to desilo preko noći?
Ne, nije, priroda se polako budila samo ste vi bili u svojim mislima i niste to primećivali.

Pretpostavljam da su te misli bile brige.
Da li ste promenili išta brinući se?
Niste, samo ste u nepovrat bacili sate i dane svog života.

Zaista želite da živite tako, a da pojma nemate ni da ste živi?
Da jednostavno samo dišete, hodate, jedete...

Zato ovaj April treba da bude i vaš April!

Kad završite sa čitanjem, pustite muziku.
Ne, ne, one srceparajuće balade,pustite nešto veselo, nešto sa dobrim ritmom....a onda zatvorite oči i plešite!
Moje komšije verovatno, ako me uveče posmatraju na svetlu, pomisle da dozivam kišu.
Baš me briga ko šta misli, poenta je da se ja dobro zabavljam.

Probudite se zajedno sa prolećem!
Znam da nije jednostavno menjati se, ali znam da možete.
Ako sam mogla ja, zašto ne bi mogli i vi?

Svako jutro budite svesni da je ovo vas April i tako započnite i završite dan.

 "Misli dobro pa će dobro i biti"

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

            Moj je život moja pesma

Pretpostavljam da će sad oni koji me poznaju reći, jadna ti ako je tvoj život tvoja pesma...pa ti uopšte ne znaš da pevaš.
Istina, ne znam da pevam...al` zato VOLIM da pevam.


Znate onaj osećaj kad uveče razmišljaš da promeniš svet a ujutru te mrzi da skuvaš kafu?
Ooo da, znam ga i ja. Dugo sam jako dobro razumela tu rečenicu.

To su oni momenti kad shvatimo da je naš život samo u našim rukama, kada dobijemo odlučnost i kada shvatimo da sve zavisi od nas samih.
Ujutru više nemamo tu dozu sigurnosti i kreću sumnje...
Mogu li ja to stvarno?


Mnogo nam je lakše kriviti druge za emocije koje imamo.
Pobogu, ko još za sebe želi da misli da je mazohista koji je sam sebi napravio kašu od mozga i zabrljao pola života?
Ali, morate shvatiti dok ne prihvatite da je vaš život samo vaša odgovornost, promena neće biti, živećete isti život kao i do tad.
Ne pričam napamet, o ne, nikako.
Jednom sam i ja stajala na toj raskrsnici i pitala se, a šta sad?

Imala sam opciju da mislim da ja tu ništa ne mogu, da je sve to suviše veliko da bih ja sama išta menjala.
A sa druge strane sam imala nešto što mi je tog trenutka izgledalo kao skakanje sa litice.

Zanimljivo je da će osobe koje su najmanje zadovoljne svojim životom najmanje i čitati tekstove ovog tipa.
Bolno je kad stojiš negde gde ne želiš biti, a još ti neko kaže, sam si kriv što si tu gde jesi.
Lakše je gledati dnevnik pa kriviti državu, čitati crnu hroniku pa kriviti lud svet oko sebe.
Lakše je misliti da su drugi rođeni srećni a mi baksuzni.
Mnogi su čak i svesni svoje odgovornosti a ipak kažu, nije lako menjati se.
Nije lako u poređenju sa čim?
Nije lako u poređenju sa osećajem koji imate sada?
Pa ako mislite da je teško menjati se, onda ostanite tu gde jeste, ali ne krivite nikog drugog za to.

Preuzmite odgovornost da je to bio vaš izbor a ne izbor okoline..
Kojim god segmentom svog života ste zadovoljni ili niste zadovoljni, sami ste i zaslužni ali i krivi za to.

Kada dođete u situaciju da u jednom trenutku imate odlučnost i želju za promenom, a već u sledećem sumnje i strah, zastanite i probajte da razmislite o čemu ste razmišljali u trenutcima odlučnosti, kakve misli ste imali, a kakve u momentima sumnje?
Nažalost, vrlo često uopšte ni nismo svesni svojih misli, nismo ni svesni da razmišljamo.
Većinu obaveza obavljamo automatski, bez i malo svesti o tome šta razmišljamo.

Meditacija!

Ne, meditacija ne uključuje sektaške obrede sa pilećim nogicama i krilima šišmiša.
Meditacija je nešto što će vam pomoći da osvestite svoje misli.
Verujte mi, nismo ni svesni kakvu košnicu u glavi imamo dok ne počnemo da praktikujemo utišavanje istih.
Svest o trenutku u trenutku.
Nije poenta samo isprazniti mozak, već upravo "uhvatiti" misli i prepoznati kakvu emociju nam donose.

Sve kreće iz misli, bukvalno svaka emocija.
Dopada vam se neko, pomisao na tu osobu u vama budi lepu emociju?
To je zato što su vam misli o toj osobi lepe i pozitivne.
Pokušajte neko vreme svesno razmišljati da je ta osoba potencijalni masovni ubica i od jednom vam ta ista osoba više neće buditi iste emocije.

Ljudi često misle da emocija  izaziva misli.
No, upravo je suprotno.
Misao izaziva emociju.

Da bi uopšte mogli da kontrolišete o čemu ćete i kako misliti, morate prvo postati svesni svojih misli.

Internet je prepun informacija, pitanje je samo da li želite da učite, da li želite da  vaš život bude vaša pesma, sa svesno biranim rečima teksta ili ćete pevati tuđu.

Nedavno sam čula najbolju definiciju sreće.

"Biti srećan znači da su vam misli, reči i dela u skladu"

"Naša najveća slabost leži u odustajanju. Najbolji način da postignete uspeh je da pokušate bar još jednom"

Fotografija sa sajta:
http://mondo.rs/a885841/Magazin/Lifestyle/saveti-za-srecniji-zivot-Svetski-dan-srece.html

Odgovornost

Preuzimate li odgovornost za svoj život ili su vam uvek drugi krivi za ono što vam se desava?

Facebook mi je večita inspiracija, šta sve tu možeš da vidiš i pročitaš.
Juče pratim priču o nestaloj devojčici. Post ide ovako:

"Povodom posta o nestaloj devojcici:
Devojcica o kojoj je rec ide u OS Sonja Marinkovic, 8 razred. U pitanju je jedno veoma problematicno dete,koje je pre dva dana po ko zna koji put otislo od kuce (namerno kazem otislo a ne pobeglo,jer razloga za to nema). Kako se vec drugi dan nije javljala nikom na telefon, slucaj je prijavljen policiji i sad se vodi kao nestala. Njeni vrsnjaci predpostavljaju gde je, i policija obavlja razgovore sa njima. 
Zeleci da sacuvam privatnost porodice i deteta, ne zelim da objavim njeno ime niti da sirim njenu sliku. Ako bude potrebe za tim, prva ce majka zatraziti tu vrstu pomoci.
Hvala na paznji."

A na to komentari tipa, trebali su to dete više tući, batina je iz Raja izašla.
Jadni roditelji kad deca tako bez razloga beže od kuće.

Apsolutno prebacivanje odgovornosti sa roditelja na dete.

Zašto je poprilično česta pojava da se roditelji hvale uspesima svoje dece, na način da je to u velikoj meri njihova zasluga, a kada deca urade nešto loše u potpunosti je odgovornost na detetu

Neko vam pohvali dete kako se uvek kulturno javi, kako ne baca smeće po ulici nego u kantu...roditelji cvetaju od ponosa jer znaju da su upravo oni to naučili svojue dete, a ne društvo.
A sa druge strane, kada dete krene stramputicom, tu se sva odgovornost prebacuje na dete kao da to nikakve veze nema sa roditeljima!
Tu je onda krivo društvo, škola koja nije dovoljno uložila napora da prepozna problem...

Pomenuti post je obajvljen u grupi koje sačinjavaju isključivo majke u kojoj ima 9000 članica.
Ono što meni posebno bode oči je da je post zaključan čim se povela rasprava da li je to dete otišlo iz srećnog doma ili ne, da li treba tući decu ili ne.
Zašto se takve rasprave zaključavaju a ima dvesta komentara na onima u kojima se priča koji je najbolji frizer u gradu, koja torta se najbrže pravi?

O vaspitanju dece se ne priča jer sujeta odmah izbije i kreće vređanje onih sa čijim mišljenjem se ne slažu. 

Na moj komentar da sam apsolutni protivnik batina, da je po meni to zlostavljanje bića koje ne može da ti uzvrati. Da sam za to da je bolje detetu objasniti zašto nešto ne treba da radi, da ono zaista razume poentu, nego da mu se batinama uliva strah, dobila sam komentar tipa "puna mi je kapa takvih kao ti koje u prvi plan guraju sebe i svoje savršeno dete".

Majku mu, pa zašto joj nije prošlo kroz glavu, ako je ova glupača mogla pa mogu i ja, ajde da probam!

Ali zašto bi ona prihvatala odgovornost za vaspitanje svog deteta, bolje je ovako naći tri miliona izgovora zašto je dete takvo kakvo jeste.

Najveći hit mi je bio komentar te žene upućen meni, "Da nećeš možda da kažeš da su roditelji krivi što su deca postali lopovi i narkomani??"

Jok, moja baba je kriva.
Mislim, stvarno...

Zašto mislite da su roditelji poput mene izvukli na lutriji decu koja nisu problematična?
Eto, on je takav.
Zašto niko od onih koji tvrde da je batina iz Raja izašla i da bezobrazna deca beže iz doma u kom vladaju mir i harmonija ne pogledaju koliko truda je uloženo u oblikovanje dece razgovorom, trudom?       

Da, ja sam jako ponosna na samu sebe kao roditelja, kao i na svoje dete, ali daleko od toga da za ovih 13 godina nisam pravila greške.
Jesam itekako, ali sam iz tih grešaka učila. Kada sam se nalazila pred zidom tražila sam odgovore u knjigama, u razgovoru sa ljudima koje sam cenila kao roditelje.
Niko od nas se nije naučen rodio, pitanje je samo da li nešto želiš da naučiš.

Srećno dete nikad neće pobeći od kuće, srećno dete se nikad neće tući po školi.
Zašto takvu decu nazivate bezobraznom decom?
A isto tako, kako možete u istoj rečenici reći ja sam srećna žena i tučem svoje dete jer je ono bezobrazno?

U kom paralelnom univerzumu sreća i agresija idu zajedno?
U kom paralelnom univerzumu sreća i ogorčenost, potreba za vređanjem sagovornika, omalovažavanje sagovornika idu zajedno?

Zašto nismo nešto naučili iz primera koji nam je dat nego se rasprava svela na vređanje neistomišljenika?
Zašto je ispalo da stavljam na stub srama ženu čije je dete pobeglo od kuće?
Ja sam sigurna da ta žena daje sve od sebe u vaspitanju, ali činjenica je da ima izazove sa kojima ne zna kako da se izbori.
Zašto je sramota pričati o tome?
Zašto se u prvi plan stavlja sramota a ne preuzimanje odgovornosti?

"Imam problem koji ne znam kako da rešim, dete mi je problematično ne znam šta da uradim da to popravim."
Zar je tako teško ostaviti ego sa strane za dobrobit deteta?

Žašto je toliko teško shvatiti da sve što nam se u životu dešava, dešava se isključivo našom zaslugom.

Shvatite već jednom, nije do dece, do roditelja je.
Vi ste oni koji su ih naučili sve ono što znaju.
Deca uče primerom, posmatrajući vas.

Zašto je u redu da učite dete primerom "Batina je iz Raja izašla" i onda kada oni sutra budu problematični svaljujete krivicu na njih?
Udarcima ih nećete naučiti zašto je nešto pogrešno, naučićete ih da je u redu nezadovoljstvo iskazivati fizičkim nasiljem.
Ako im govorite da je batina iz Raja izašla ( znači da je to nešto dobro čim im to tako predstavljate), zašto se onda čudite tolikom broju nasilja nad ženama.
Pa i njih je neko primerom naučio da je u redu istući nekog kada uradi nešto što ne žele da im se radi.
Koliko puta ste istukli decu zato što nisu spremili sobu?
Koliko puta ste istukli decu jer nisu uradili nešto što ste vi od njih očekivali?
Zašto mislite da oni sutra neće tući svoju ženu iz istog razloga?

Da li ste svesni da ste, do određenog perioda njihovog života, samo vi odgovorni za njihove postupke?
Posle samo ubirete plodove svog rada jer to dete već ima podlogu kada krene da se formira kao ličnost.

Isto tako i dete treba da naučite da ima odgovornost za stvari koje mu se desavaju u životu.
Kada mu date određeni zadatak, jasno mu kažite da ako to ne uradi, da će imati posledice.
Dete treba naučiti da preuzme odgovornost za svoje postupke.
Ako ne završiš svoje obaveze, biće ti uskraćen kompijuter, naprimer.
Ako dođe do toga, ako budete morali da ga kaznite, objasnite mu da su ga njegovi izbori doveli do sankcija. Mogao je da bira.
Uvek postoji izbor i svaka akcija ima svoju reakciju!


Ako detetu primerom ne pokazujete odgovornost, ako svaljujete na druge sve negativne aspekte života, zašto mislite da će ga batine naučiti da bude odgovorno?

I za kraj, ostavite ego sa strane i pogledajte primere oko sebe i jednostavno promenite nešto!

Preuzmite odgovornost za svoj život, za svaku sitnicu koja vam se u toku dana desi, jer ste upravo vi svojim postupcima doveli do takvih događaja.

"Dokle god mislite da je za sve kriv neko drugi, puno ćete patiti"

Fotografija preuzeta sa sajta: http://centarnarativ.blogspot.rs/2014/08/mitovi-i-cinjenice-o-psihoterapiji.html

Pozitiva VS Negativa

 

Da li su sve one priče "Budi pozitivan" pomodarstvo?

Da li je izvodljivo uvek biti pozitivan, čak i onda kada nam se učini da je to "realno nemoguće"?

Mnogi još uvek ne mogu da shvate da su "realno i normalno" isljučivo njihov izbor šta će im biti realno i normalno.

Pratila sam jednu zanimljivu raspravu na Facebooku. Post je izgledao ovakako:

"Kupujem u jednoj zdravoj hrani uvek. Znači, stalna sam mušterijija.
Danas ulazim sa svojom devojčicom,  koja ima tri godine, i pita me "Mama da li smem da uzmem jednu bombonu?" Ja joj odgovaram, "pitaj tetu".
A prodavačica kaže, "Znate gospođo, merimo najmanje 50 grama"
Ne bi joj duša ispala za jednu bombonu. Nije meni problem bio da kupim bomboe, da me neko ne shvfati pogrešno.  Način na koji je to ona rekla...ju ju ju.
Užas, makar znam da nikad više neću otići tamo"

Komentari su bili različiti.

• Sram je bilo, kako može biti tako neljubazna
• Kao da bi propala za jednu bombonu
• Zašto se bavi takvim poslom kad nije u stanju da bude ljubazna
• Da sam joj ja gazda, otpustila bih je

Bilo je i onih sa drugačijim viđenjem

• Uopšte nije neljubazna, vi ste nju uvalili u neugodan položaj jer ste detetu rekli da pita tetu
• Koliko slatke dece dnevno uđe, kad bi svakom dala samo po jednu bombonu, otišla bi joj plata
• Nije vas uopšte neljubazno odbila, naprotiv, "izvukla" se na vrlo ljubazan način.
• Vi treba svom detetu da objasnite da se u prodavnici kupuje a ne poklanja

Dakle, ista priča a totalno različiti uglovi gledanja.
Zašto?
Zato što svako gleda iz svog ugla "realnog i normalnog".

Moj komentar je bio da sam se i ja prva do skoro uvek žalila na "šalteruše" i trgovce zbog njihovih ispada, ali da sam shvatila da su i oni samo ljudi pre svega. Kako ja imam svoje trenutke kad bih nekog ujela, imaju i oni. Niko od nas ne zna da li je nekoj od njih možda dete bolesno, možda je neko tužan jer je izgubio roditelja, blisku osobu... Od kad sam naučila da ničiji komentar ne doživljavam "lično", to je prestalo da mi kvari raspoloženje. I zaista, ne sećam se kada sam poslednji put naletela na neljubaznog službenika, možda i jesam, ali tome nisam dala pažnju pa mi samim tim nije ni ostalo u sećanju.
Na taj moj komentar se nadovezala žena koja radi kao trgovac, koja kaže.
"Ja obavljam taj posao i uvek sam ljubazna sa mušterijama, ja svoj privatni život ostavljam kući, nema opravdanja za bezobrazluk sa mušterijama"
Pa, gospođo draga, sigurna sam da će mnogi reći da ste divni i ljubazni, ali će biti i onih koji će reći da niste.
To nam i dokazuje priča sa početka.
Svako vas gleda svojim očima.
Neke oči vide ljubaznost a neki iz tog istog vašeg postupka bezobrazluk.

Sve ide isključivo iz nas, ništa ne zavisi od druge osobe.

Naravno da se priča proširila na "gde ide ovaj svet sve je manje ljubaznih i dragih ljudi".
Naravno da je u vašoj realnosti tako, jer značaj pridajete upravo takvim stvarima.
Na to se nadovezala žena koja je i postavila post i rekla
"Nisam ja negativna, naprotiv, neki dan sam imala divno iskustvo. Srela sam neku tako milu baku, imala je tako lep i mio pogled i baš mi je ulepšala dan"
Pitala sam je
" A zašto taj dan nisi, kad si došla kući, sela i napisala to. Zašto to nisi podelila sa nama? Zašto fokus stavljaš na negativne stvari?

Poslednjih par nedelja pratim objave i članke na Facebooku.
Neverovatno mi je da svaki naslov koji počinje sa "Užas, tragedija..." ima troduplo više komentara od onih pozitivnih.
Jako puno ljudi komentariše takve priče, a najviše se i dele upravo te.
Valjda je ljudima lakše da se poistovete sa "užasom". Neretko dođe i do prave svađe između onih koji komentarišu jer se rasprava uvek odalji od teme.
Svi sve shvataju lično.

Nažalost, mnogi imaju masku osmeha na licu a nisu ni svesni koliko nezadovoljstvo kriju unutar sebe i upravo takvi  i čitaju "teške teme".
Ovih dana imam pravi izazov da jednoj meni jako bitnoj osobi pokažem koliko je negtivna.
O čemu god pričamo.".neće uspeti, to se neće desiti, nije to tako jednostavno..."
Kad pokušam da skrenem pažnju na količinu negative, dobijem, "ma ne brinem se ja, ja sam pozitivan, biće to sve kako treba".
No, nesvesne reči koje izlaze ipak pokazuju potpuno drugačije stranje.
Danas sam došla na jednu ideju.
Uzela sam blokčić i hemijsku. Kad god je rekao negativnu rečenicu, ja sam udarila recku.
Kad smo došli do pete ( u roku od deset minuta) iznervirano mi je rekao da neće više da priča sa mnom, ali mislim da mu je koačno malo doprlo do svesti koliko je negativan.

Kada bi samo mogli shvatiti da je svet lep onoliko koliko vi želite da bude lep!

Svi živimo u istoj državi, ali sa različitim stanjem svesti.
Jedni kukaju kako je teško, kako je život borba, kako nemaju razlog za osmeh ili sreću.
Biće srećniji kada se zaposle, biće srećniji kada ih voljena osoba primeti....
Svi stavljaju svoju sreću u ruke toj čuvenoj Sudbini, kao da ni ne primećuju da život prolazi pored njih.
Čekajući bolje sutra ne primete milion i jednu lepu stvar koja im se desila u životu....to ode negde u zaborav.
Dok drugi u ovoj istoj državi žive živote kakve žele, jer su svesni da sami biraju svoje izbore, ne radi to Sudbina umesto njih.
Ne, ne pričam o onima za koje mislite da su im "mamica i tatica sve stekli umesto njih".
Nedavno me oduševila devojka čiji sam video gledala na YT. Možete je naći pod nazivom "Svesni kreatori".
Hendikepirana i bolesna, a opet srećna i nasmejana.
Ona je čak sigurna da će se izlečiti svojim pozitvnim stavom.

Dobro negativci i "realisti", znam da ne verujete u izlečenje poztivnim stavom.( inače ne biste bili negativci)
Kažite mi, da li je bolje biti "realan" i verovati kako nikad neće imati normlan žvot, što sa sobom nosi patnju, bol, depresju,suze...ili je bolje verovati i prepustiti se maštanju što sa sobom nosi sreću, ushićenje, uživanje u svakom danu dok radosno iščekuje svoje isceljenje?
A sigurno neće uspeti samo onaj koji nije ni probao.
Ona je rešila da sebi da šansu da ima život kakav želi i srećnija je i nasmejanija od dobrog dela zdravih ljudi.

Probajte samo sedam dana da ne pročitate ni jednu tragičnu vest, probajte samo sedam dana da vas ne nerviraju nebitni ljudi, da vam ne dižu pritisak oni koje čak ni ne poznajte koji po Fejsu pišu "gluposti" na koje ste do sad nasedali i ulazili u raspravu.
Probajte da pričate samo o onim lepim stvarima koje su vam se taj dan desile.
Prebacite fokus sa negativnih stvari na pozitivne, samo sedam dana, i osetićete razliku unutar sebe.
Dok čitate sve te "užas i tragedija" članke svom telu priuštite neverovatan stres, kao da i sami upravo prolazite kroz tu situaciju. Kao da vam nije dosta što čitate nego još neko vreme pratite komentare, pa komentarišete i sami i samo produžavate agoniju.
Vaše telo ne zna razliku da li ste to pročitali ili vam se desilo, vaše telo samo oseti vibraciju kojom tog momenta vibrirate.

Još ste u fazi " ali oko mene se nista lepo ne dešava?"
Maštajte!
Ni tad vaše telo ne oseti razliku da li ste to upravo proživeli ili izmaštali, oseti samo divnu vibraciju kao najlepšu melodiju koja se razliva vašim telom.

Kako post sa početka priče pokazuje, nije "problem" u prodavačici nego u posmatračima.
Ako pola ljudi vidi jednu stranu medalje a druga polovina drugu stranu te iste medalje, nikako ne može biti do prodavačice nego do onih koji je posmatraju.

Isključivo na vama je izbor da li ćete gledati pozitivnu ili negativnu stranu života, da li će vam dani biti stresni ili nasmejani.

"Kada biste znali koju moć imaju vaše misli, nikad ne biste pomislili nešto negativno"

Izvor fotografija:
http://www.mudremisli.com/2015/09/sreca-5/
http://oblozavanje.me

                     

                                        Hrabrost

Ja jednostavno ne razumem ljude.
Nije da se ne trudim...al` ne kontam ih čoveče.
Današnja situacija me opet bacila na razmišljanja.

Neki dečko mi uporno, već skoro dve godine, šalje zahtev na fejsu.
Jedno pet puta do sad.
Nikad ni slova.
Ni muuu ni beee!
Samo zahtev.

Obzirom da imamo neke zajedničke prijatelje, ako sam sa njima na fotki...on lajkuje.
Opet ni muuu ni beeee!

Pitam ja malopre Dečaka, kog zaista smatram odličnim sagovornikom za ove teme, u čemu je fora?!
Kaže on meni, "nema taj muda za poruku"
Jebote, pa za ove dve godine me mogao oženiti da je imao muda!

Šta se desilo sa muškarcima, ko ih je kastrirao zadnjih 15 godina?!

Da se razumemo, ne generalizujem, itekako znam da ima onih sa lopticama koje imaju svrhu.

Osećam se kao baba zbog rečenice koju ću napisati, ali tako je.
Ne razumem današnju mladež!

Letos smo izašle u neki popularni Novosadski klub, sve krcato...svi skockani, ma melem za oči.
Posmatram ja oko sebe, ne znaš ko se više napucao devojke ili momci.
ali...da, da, jedno veliko ALI
Ne gledaju oni jedni u druge, nego svako u svoj telefon!
Šta je koji moj tražiš po fejsu da vidiš kakve su joj fotke, eto je pored tebe...bleji uživo!

Žale se momci kako su ribe nafurane, nepristpačne, posebno one lepe.
Nije bre ona nadrndana zbog tebe što si joj prišao nego je ubiše noge od onolikih štikli!
Treba izdržati celu noć u tome!
A i važi da možeš da joj zaista vidiš izraz lica ispod onolike šminke, veštačkih trepavica i Boga oca.
Biće pre da je nesigurna, nego nafurana, čim joj treba cela ratna oprema za izlazak...da se maskira što bolje.

Uzmu svi telefone, selfi sa kezom od uveta do uveta, sto pun skupog pića....a ustvari smoreni k`o krastavci u tegli. Pa izađite iz te tegle više.

Ako ikad otvorim kafanu, zabraniću unošenje mobilnih telefona, majke mi.

Čega se bojite?
Šta je problem kod "korpe" ?
( Ne znam kako se to kaže u ovo moderno doba)
Pa bar ćeš znati da si probao i idemo dalje.

Ako ne pitaš, odgovor će uvek biti ne.
Ako ne iskoračiš, uvek ćeš stajati na istom mestu.
A nekad, zamisli, možda je i zbariš...al` nećeš znati dok ne probaš.

Tako i ovi  moji "obožavaoci".
Možda bih ja flipnula za  nekim njih..možda bi neki shvatio da sam dosadna i ne zanimljiva....možda...
A ovako im ostaje da još neko vreme šalju zahteve, dok ne nađu novi izvor želje, pa ajde sve iz početka.

Plaše li se uspeha ili neuspeha?
Kako je moguće da je ta opcija nekom bolja nego probati pa šta bude?

Posle se žalite kako su devojke postale predatori, obrnule se uloge, bla bla
Pa kako neće kad se potrude da se napirlitaju za izlazak a vi stojite k`o bedevije i piljite u mobilni.
Pilje i one, daleko od toga da ne pilje i ne potroše pola izlaska na selfije.
Smoreni vi, smorene one.
Zar rešenje nije očigledno i jednostavno?

           "Ako nikad ne kreneš za svojim snovima, nikad ih nećeš ni ostvariti"

                

                Svi za jednog-jedan za sve!

Ima li toga danas još uvek?
Da li danas važi pravilo "da komšiji crkne krava"?

                                                                                                     

Da li je do vremena ili do ljudi?             

"Nisu loša vremena, loši su ljudi"

Iz nekog razloga su nam prošla vremena uvek bila bolja.

Od stanja u državi, do svesti ljudi. Stalno se priča kako je nekad bilo lepše i lakše, ali ja se sećam da su ljudi isto ovo pričali i pre petnaest godina..

U "vreme Slobe" svi su pričali o "vremenu Tita". 

U Jugi se živelo lepo, više se družilo, prijateljstva su bila snažnija.

Zašto bi se to promenilo, ako smo mi ostali isti, samo zato što se država drugačije zove?

Rođena sam posle Titove smrti i o tom vremenu znam samo iz tuđih priča.

Recimo da sam u "Slobino vreme" postala zaista svesna sveta oko sebe, tamo negde u tinejdžerskim danima.

Tad sam počela da zasnivam svoja prva "prava" prijateljstva.

Država u rasulu, rat...ja došla u tuđu državu.

Mučim muku da se izrazim na ekavici, patim za voljenim Kvarnerom i pitam se da li ću ikad više videti ljude koje volim i grad u kom sam odrastala.

Ovi novi ljudi oko mene su mi totalni stranci, različit mentalitet, kao sa Marsa pala krećem da se formiram kao ličnost. Sve upoređujem sa životom u Rijeci.

Momentalno upala u zamku uma.

Neuporedivo je.

Prijateljstva koja sam sticala sam upoređivala sa onima koje sam imala "u proslom životu".

Svaki dan čeznula za pismom moje Mesečeve kćeri, moje najbolje prijateljice.

Mislim da u početku ni nisam želela da se previše zbližavam jer sam u svom dečijem srcu mislila da bi to bila izdaja prema njoj. 

Nikad neću zaboraviti dan kada je stiglo prvo pismo!

Vukla sam ga sa sobom svugde, uvek je bilo uz mene, kao neki podsetnik da postoji još neko poput mene, teško je u tom periodu života biti drugačiji.

Ubrzo sam shvatila da je suludo čekati da se sranja smire i da treba da prihvatim život tu gde jesam.

Ali kako ga ne upoređivati sa onim prošlim, u mojim uspomenama predivnim?

Tako je došlo i vreme da se Sloba smeni i priče kako će nam svima biti bolje.

Smeniše Slobu ali sve ostade isto.

Niko se oko mene nije promenio osim predsednika države.

Tako počeše, u toku mog odrastanja, da se smenjuju razne vlasti ali ljudi ostadoše isti.

Nedavno čuh nekog kako komentariše kako nikad gore nismo živeli, treba pod hitno menjati vlast.

"Slobo, vrati se, sve ti je oprošteno"

( Odjednom nekim čudom najomrženiji predsednik postade dobar, verovatno jer je iz prošlog vremena)

Ja sam u međuvremenu postala totalno apolitična, shvatih odavno da moj život ne određuje ni država ni vlast, a vala ni svi ljudi kojima sam okružena, nego samo oni koje ja odaberem.

Uvek nam je neko drugi kriv, uvek je prošlost bila lepša i uvek težimo ka budućnosti jer je ono neizvesno zanimljivije.

I tako u tim razmišljanjima prolaze godine a mi nikako da dočekamo tu svetlu budućnost koju će nam neki čudotvorni predsednik izrežirati.

Ljudi nikako da shvate da ne postoji čarobni štapić za promenu, jer promena nikad ne zavisi od nekog drugog nego od nas samih.

U svakom vremenu su postojali i srećni i tužni. Nisu svi ni u Titino vreme išli na zimovanja i letovanja, ali eto, čak i oni čeznu da se vrate u prošlost.

Nije problem u vremenima, nego u ljudima.

Ko vas koči da se družite, da pravite roštilje i kotliće.

U prirodu idemo samo za prvi Maj i svaki put sebi postavimo isto pitanje

"Zašto ovo radimo samo za prvi Maj, zašto to ne radimo češće?"

No, opet dočekamo sledeći praznik rada sa istim pitanjem.

Došlo vreme novih izbora i novih pitanja, koga zaokružiti?

Ko će ispuniti predizborna obećanja?

Jebote, kad ćete već jednom shvatiti da je to šarena, izborna, laža?

Sve i da hoće, oni ne mogu da vam promene život dok vi ne promenite svoje životne navike.

Jedino da dođe neki vanzemaljac koji će vam narediti da se opet družite, koji će vam objasniti  da vam ne treba odmor na Baliju, da isti efekat dobijate i na proplanku Fruške Gore!

Čini mi se da je za Balkan specifično da najbolje reagujemo kad je nateže.

To je pokazalo bombardovanje i ona katastrofalna poplava, 2013, ako se ne varam.

Ljudi su se tad najviše družili, zbližili, nesebično pomagali jedni drugima.

Za vreme bombardovanja je u našoj ulici bilo najveselije. Nama,deci, roditelji nisu dozvoljavali da idemo daleko od kuće, nije se znalo kad će uzbuna. Družili smo se svi zajedno, uzrast nije bio važan.

Obzirom da  tad nismo imali struje ljudi su skontali da će propasti ono što imaju po zamrzivačima, peklo se i kuvalo i na ulici. 

Nije bilo ni cigara, nesebično se ispomagalo sa duvanom.

Ljudi su svojim telima, držeći se za ruke i uz pesmu branili mostove.

Za vreme poplave se nisu gledale granice, kao da ih je bujica izbrisala.

U pograničnim područjima se nije gledalo ko je Hrvat, ko Srbin, ko Bosanac...spašavaj šta se spasti da!

Svaki život je bio važan, zaboravilo se na veru i pripadnost.

Svi za jednog jedan za sve

Kako se strasti smire, sve se vraća na staro.
Majku mu, pa zar treba opet neka katastrofa da nas oplete da bi vi shvatili da je sve do vašeg pogleda na svet oko sebe?

Družite se ljudi! Najgore mi je kad čujem, nisam bila kod drugarice da vidim dete a sad će napuniti godinu dana, nemam para.
Pa šta je gore, otići sa jednom portiklom ili ne otići uopste?
Postali smo užasni materijalisti, sve se vrti oko novca.
Ko će imati više, ko će imati bolje.
Do koga je to?
Do države, predsednika, vremena...ili do nas?

"Kao ljudskim bićima, naša veličina ne leži toliko u mogućnosti da promenimo svet-jer to je mit atomskog doba-već u mogućnosti da promenimo sebe"