Ako se derem na tebe, bolje ćeš me čuti

Pišem ovaj tekst na nagovor svog sina.
Hvala ti, Anđele moj, što me ponekad poguraš i što toliko veruješ u mene da mogu dopreti do drugih.

Nedelja, šetamo nas dvoje, predivan dan.
Gomila ljudi oko nas, čavrljamo o svemu i svačemu i upijamo sunce.
Odjednom mi nešto počinje parati uho, okrenem se i shvatam da nas sustiže dvoje ljudi.
Muž i žena sa bebom, od jedno dve godine u kolicima, poprilično žustro se svađaju.
Muž nešto glasniji, kritikuje ženu zašto je krenula po sred puta.
"Sutra će svi moju mamu zaustavljati na ulici i pitati je da li joj je snaja normalna?"
(???)
Žena sve odlučnije i sve glasnije pokušava da mu objasni da je baš briga za to.
Kreće vređanje tipa "Kravo glupa, gusko, majmune, konju"
U jednom momentu nas obiđu i kad su bili ispred nas, shvatim da ih ćerka posmatra iz kolica.
Malo se okreće prema mami, malo prema tati, ne plače...prati situaciju.

Verovatno je naviknuta na to.

Moj sin totalno zbunjen scenom kojoj prisustvujemo.

Komentarišem mu kako će posle reći za svoje dete da je bezobrazno, kako su oni, eto, dali sve od sebe da je vaspitaju ali ona bezobrazna pa to ti je.

Ljudi uporno zaboravljaju da deca uče primerom.

To dete će naučiti da se problemi rešavaju vikanjem i vređanjem.

To dete će sutra u vrtiću udarati drugu decu jer se bes negde mora izbaciti.

Zamislite samo kako je odrastati u takvoj sredini.

Molim vas, naučite već jednom da je svako dečije problematično ponašanje vapaj za pomoć!

Nemojte ih osuđivati i nazivati bezobraznima, pokušajte dopreti do njih i videti šta ih toliko muči da svoje nezadovoljstvo moraju ispoljavati vikanjem i udarcima.

Vrlo često nismo ni svesni koliko  vičemo na njih.

Pre neki dan sam prisustvovala večeri kod prijatelja koji svoje životno nezadovoljstvo sve više iskazuju urlanjem na decu.

Kada je prvi put  tata dreknuo zato što je stavio prevelik zalogaj u usta, toliko je to glasno uradio da sam ja skočila na stolici.

Sledeći put je dreknula mama, zato što je dete uzelo još jedno parče hleba a gojazno je, opet sam odskočila.

Kada sam pokušala skrenuti pažnju na to, dobila sam, ne vičemo mi, to ti se učinilo. Valjda ja znam kako pričam sa svojom decom.

Totalno su nesvesni svog tona jer problem ni nije bio u tome što je dete uzelo previše hrane, očigledno im je pola mozga u "problematičnom području", i taj bes je samo izleteo iz njih, a nažalost izleteo je na dete.

Sad vi zamislite kako će to dete sutra drugaru objasniti da nešto ne radi kako treba?

Urlanjem i agresijom naravno.

Niko on nas ne želi da bude loš roditelj, svi mi svoju decu volimo najviše na svetu i za njih smo sve spremni uraditi, ali da li ste zaista SVESNI svog ponašanja prema njima i pred njima?

Deca su naše ogledalo.

Pogledajte se u to ogledalo i kažite sebi da li vam se dopada to što u njemu vidite?

Ako ste vi srećni i zadovoljni i vaše dete je još srećnije i zadovoljnije.

Ako ste vi nezadovoljni svojim životom, vaše dete je "bezobrazno".

Ne, nije se takvo rodilo, u oba slučaja je to vaša zasluga.

I samo da vam kažem, ako vam sad baš idem za zivce i smatrate da pametujem i pravim se bitna kako ja imam "savršeno dete", e baš vi treba najviše da se zamislite.

Nešto vas je žacnulo tamo gde ne želite, u onaj deo vas koji kaže, možeš ti to bolje od nog što do sad radio/radila.

"Ko želi nešto naučiti naći će način, ko ne želi, naći će izgovor"

Fotografije preuzete sa sajta 
http://zena.ba/clanak/osnovnoskolac/djeca_i_svadanje_sto_djeca_uce_kroz_sukobe/11594