Svi za jednog-jedan za sve!
Ima li toga danas još uvek?
Da li danas važi pravilo "da komšiji crkne krava"?
Da li je do vremena ili do ljudi?
"Nisu loša vremena, loši su ljudi"
Iz nekog razloga su nam prošla vremena uvek bila bolja.
Od stanja u državi, do svesti ljudi. Stalno se priča kako je nekad bilo lepše i lakše, ali ja se sećam da su ljudi isto ovo pričali i pre petnaest godina..
U "vreme Slobe" svi su pričali o "vremenu Tita".
U Jugi se živelo lepo, više se družilo, prijateljstva su bila snažnija.
Zašto bi se to promenilo, ako smo mi ostali isti, samo zato što se država drugačije zove?
Rođena sam posle Titove smrti i o tom vremenu znam samo iz tuđih priča.
Recimo da sam u "Slobino vreme" postala zaista svesna sveta oko sebe, tamo negde u tinejdžerskim danima.
Tad sam počela da zasnivam svoja prva "prava" prijateljstva.
Država u rasulu, rat...ja došla u tuđu državu.
Mučim muku da se izrazim na ekavici, patim za voljenim Kvarnerom i pitam se da li ću ikad više videti ljude koje volim i grad u kom sam odrastala.
Ovi novi ljudi oko mene su mi totalni stranci, različit mentalitet, kao sa Marsa pala krećem da se formiram kao ličnost. Sve upoređujem sa životom u Rijeci.
Momentalno upala u zamku uma.
Neuporedivo je.
Prijateljstva koja sam sticala sam upoređivala sa onima koje sam imala "u proslom životu".
Svaki dan čeznula za pismom moje Mesečeve kćeri, moje najbolje prijateljice.
Mislim da u početku ni nisam želela da se previše zbližavam jer sam u svom dečijem srcu mislila da bi to bila izdaja prema njoj.
Nikad neću zaboraviti dan kada je stiglo prvo pismo!
Vukla sam ga sa sobom svugde, uvek je bilo uz mene, kao neki podsetnik da postoji još neko poput mene, teško je u tom periodu života biti drugačiji.
Ubrzo sam shvatila da je suludo čekati da se sranja smire i da treba da prihvatim život tu gde jesam.
Ali kako ga ne upoređivati sa onim prošlim, u mojim uspomenama predivnim?
Tako je došlo i vreme da se Sloba smeni i priče kako će nam svima biti bolje.
Smeniše Slobu ali sve ostade isto.
Niko se oko mene nije promenio osim predsednika države.
Tako počeše, u toku mog odrastanja, da se smenjuju razne vlasti ali ljudi ostadoše isti.
Nedavno čuh nekog kako komentariše kako nikad gore nismo živeli, treba pod hitno menjati vlast.
"Slobo, vrati se, sve ti je oprošteno"
( Odjednom nekim čudom najomrženiji predsednik postade dobar, verovatno jer je iz prošlog vremena)
Ja sam u međuvremenu postala totalno apolitična, shvatih odavno da moj život ne određuje ni država ni vlast, a vala ni svi ljudi kojima sam okružena, nego samo oni koje ja odaberem.
Uvek nam je neko drugi kriv, uvek je prošlost bila lepša i uvek težimo ka budućnosti jer je ono neizvesno zanimljivije.
I tako u tim razmišljanjima prolaze godine a mi nikako da dočekamo tu svetlu budućnost koju će nam neki čudotvorni predsednik izrežirati.
Ljudi nikako da shvate da ne postoji čarobni štapić za promenu, jer promena nikad ne zavisi od nekog drugog nego od nas samih.
U svakom vremenu su postojali i srećni i tužni. Nisu svi ni u Titino vreme išli na zimovanja i letovanja, ali eto, čak i oni čeznu da se vrate u prošlost.
Nije problem u vremenima, nego u ljudima.
Ko vas koči da se družite, da pravite roštilje i kotliće.
U prirodu idemo samo za prvi Maj i svaki put sebi postavimo isto pitanje
"Zašto ovo radimo samo za prvi Maj, zašto to ne radimo češće?"
No, opet dočekamo sledeći praznik rada sa istim pitanjem.
Došlo vreme novih izbora i novih pitanja, koga zaokružiti?
Ko će ispuniti predizborna obećanja?
Jebote, kad ćete već jednom shvatiti da je to šarena, izborna, laža?
Sve i da hoće, oni ne mogu da vam promene život dok vi ne promenite svoje životne navike.
Jedino da dođe neki vanzemaljac koji će vam narediti da se opet družite, koji će vam objasniti da vam ne treba odmor na Baliju, da isti efekat dobijate i na proplanku Fruške Gore!
Čini mi se da je za Balkan specifično da najbolje reagujemo kad je nateže.
To je pokazalo bombardovanje i ona katastrofalna poplava, 2013, ako se ne varam.
Ljudi su se tad najviše družili, zbližili, nesebično pomagali jedni drugima.
Za vreme bombardovanja je u našoj ulici bilo najveselije. Nama,deci, roditelji nisu dozvoljavali da idemo daleko od kuće, nije se znalo kad će uzbuna. Družili smo se svi zajedno, uzrast nije bio važan.
Obzirom da tad nismo imali struje ljudi su skontali da će propasti ono što imaju po zamrzivačima, peklo se i kuvalo i na ulici.
Nije bilo ni cigara, nesebično se ispomagalo sa duvanom.
Ljudi su svojim telima, držeći se za ruke i uz pesmu branili mostove.
Za vreme poplave se nisu gledale granice, kao da ih je bujica izbrisala.
U pograničnim područjima se nije gledalo ko je Hrvat, ko Srbin, ko Bosanac...spašavaj šta se spasti da!
Svaki život je bio važan, zaboravilo se na veru i pripadnost.
Svi za jednog jedan za sveKako se strasti smire, sve se vraća na staro.
Majku mu, pa zar treba opet neka katastrofa da nas oplete da bi vi shvatili da je sve do vašeg pogleda na svet oko sebe?
Družite se ljudi! Najgore mi je kad čujem, nisam bila kod drugarice da vidim dete a sad će napuniti godinu dana, nemam para.
Pa šta je gore, otići sa jednom portiklom ili ne otići uopste?
Postali smo užasni materijalisti, sve se vrti oko novca.
Ko će imati više, ko će imati bolje.
Do koga je to?
Do države, predsednika, vremena...ili do nas?
Нема коментара:
Постави коментар