Pozitiva VS Negativa

 

Da li su sve one priče "Budi pozitivan" pomodarstvo?

Da li je izvodljivo uvek biti pozitivan, čak i onda kada nam se učini da je to "realno nemoguće"?

Mnogi još uvek ne mogu da shvate da su "realno i normalno" isljučivo njihov izbor šta će im biti realno i normalno.

Pratila sam jednu zanimljivu raspravu na Facebooku. Post je izgledao ovakako:

"Kupujem u jednoj zdravoj hrani uvek. Znači, stalna sam mušterijija.
Danas ulazim sa svojom devojčicom,  koja ima tri godine, i pita me "Mama da li smem da uzmem jednu bombonu?" Ja joj odgovaram, "pitaj tetu".
A prodavačica kaže, "Znate gospođo, merimo najmanje 50 grama"
Ne bi joj duša ispala za jednu bombonu. Nije meni problem bio da kupim bomboe, da me neko ne shvfati pogrešno.  Način na koji je to ona rekla...ju ju ju.
Užas, makar znam da nikad više neću otići tamo"

Komentari su bili različiti.

• Sram je bilo, kako može biti tako neljubazna
• Kao da bi propala za jednu bombonu
• Zašto se bavi takvim poslom kad nije u stanju da bude ljubazna
• Da sam joj ja gazda, otpustila bih je

Bilo je i onih sa drugačijim viđenjem

• Uopšte nije neljubazna, vi ste nju uvalili u neugodan položaj jer ste detetu rekli da pita tetu
• Koliko slatke dece dnevno uđe, kad bi svakom dala samo po jednu bombonu, otišla bi joj plata
• Nije vas uopšte neljubazno odbila, naprotiv, "izvukla" se na vrlo ljubazan način.
• Vi treba svom detetu da objasnite da se u prodavnici kupuje a ne poklanja

Dakle, ista priča a totalno različiti uglovi gledanja.
Zašto?
Zato što svako gleda iz svog ugla "realnog i normalnog".

Moj komentar je bio da sam se i ja prva do skoro uvek žalila na "šalteruše" i trgovce zbog njihovih ispada, ali da sam shvatila da su i oni samo ljudi pre svega. Kako ja imam svoje trenutke kad bih nekog ujela, imaju i oni. Niko od nas ne zna da li je nekoj od njih možda dete bolesno, možda je neko tužan jer je izgubio roditelja, blisku osobu... Od kad sam naučila da ničiji komentar ne doživljavam "lično", to je prestalo da mi kvari raspoloženje. I zaista, ne sećam se kada sam poslednji put naletela na neljubaznog službenika, možda i jesam, ali tome nisam dala pažnju pa mi samim tim nije ni ostalo u sećanju.
Na taj moj komentar se nadovezala žena koja radi kao trgovac, koja kaže.
"Ja obavljam taj posao i uvek sam ljubazna sa mušterijama, ja svoj privatni život ostavljam kući, nema opravdanja za bezobrazluk sa mušterijama"
Pa, gospođo draga, sigurna sam da će mnogi reći da ste divni i ljubazni, ali će biti i onih koji će reći da niste.
To nam i dokazuje priča sa početka.
Svako vas gleda svojim očima.
Neke oči vide ljubaznost a neki iz tog istog vašeg postupka bezobrazluk.

Sve ide isključivo iz nas, ništa ne zavisi od druge osobe.

Naravno da se priča proširila na "gde ide ovaj svet sve je manje ljubaznih i dragih ljudi".
Naravno da je u vašoj realnosti tako, jer značaj pridajete upravo takvim stvarima.
Na to se nadovezala žena koja je i postavila post i rekla
"Nisam ja negativna, naprotiv, neki dan sam imala divno iskustvo. Srela sam neku tako milu baku, imala je tako lep i mio pogled i baš mi je ulepšala dan"
Pitala sam je
" A zašto taj dan nisi, kad si došla kući, sela i napisala to. Zašto to nisi podelila sa nama? Zašto fokus stavljaš na negativne stvari?

Poslednjih par nedelja pratim objave i članke na Facebooku.
Neverovatno mi je da svaki naslov koji počinje sa "Užas, tragedija..." ima troduplo više komentara od onih pozitivnih.
Jako puno ljudi komentariše takve priče, a najviše se i dele upravo te.
Valjda je ljudima lakše da se poistovete sa "užasom". Neretko dođe i do prave svađe između onih koji komentarišu jer se rasprava uvek odalji od teme.
Svi sve shvataju lično.

Nažalost, mnogi imaju masku osmeha na licu a nisu ni svesni koliko nezadovoljstvo kriju unutar sebe i upravo takvi  i čitaju "teške teme".
Ovih dana imam pravi izazov da jednoj meni jako bitnoj osobi pokažem koliko je negtivna.
O čemu god pričamo.".neće uspeti, to se neće desiti, nije to tako jednostavno..."
Kad pokušam da skrenem pažnju na količinu negative, dobijem, "ma ne brinem se ja, ja sam pozitivan, biće to sve kako treba".
No, nesvesne reči koje izlaze ipak pokazuju potpuno drugačije stranje.
Danas sam došla na jednu ideju.
Uzela sam blokčić i hemijsku. Kad god je rekao negativnu rečenicu, ja sam udarila recku.
Kad smo došli do pete ( u roku od deset minuta) iznervirano mi je rekao da neće više da priča sa mnom, ali mislim da mu je koačno malo doprlo do svesti koliko je negativan.

Kada bi samo mogli shvatiti da je svet lep onoliko koliko vi želite da bude lep!

Svi živimo u istoj državi, ali sa različitim stanjem svesti.
Jedni kukaju kako je teško, kako je život borba, kako nemaju razlog za osmeh ili sreću.
Biće srećniji kada se zaposle, biće srećniji kada ih voljena osoba primeti....
Svi stavljaju svoju sreću u ruke toj čuvenoj Sudbini, kao da ni ne primećuju da život prolazi pored njih.
Čekajući bolje sutra ne primete milion i jednu lepu stvar koja im se desila u životu....to ode negde u zaborav.
Dok drugi u ovoj istoj državi žive živote kakve žele, jer su svesni da sami biraju svoje izbore, ne radi to Sudbina umesto njih.
Ne, ne pričam o onima za koje mislite da su im "mamica i tatica sve stekli umesto njih".
Nedavno me oduševila devojka čiji sam video gledala na YT. Možete je naći pod nazivom "Svesni kreatori".
Hendikepirana i bolesna, a opet srećna i nasmejana.
Ona je čak sigurna da će se izlečiti svojim pozitvnim stavom.

Dobro negativci i "realisti", znam da ne verujete u izlečenje poztivnim stavom.( inače ne biste bili negativci)
Kažite mi, da li je bolje biti "realan" i verovati kako nikad neće imati normlan žvot, što sa sobom nosi patnju, bol, depresju,suze...ili je bolje verovati i prepustiti se maštanju što sa sobom nosi sreću, ushićenje, uživanje u svakom danu dok radosno iščekuje svoje isceljenje?
A sigurno neće uspeti samo onaj koji nije ni probao.
Ona je rešila da sebi da šansu da ima život kakav želi i srećnija je i nasmejanija od dobrog dela zdravih ljudi.

Probajte samo sedam dana da ne pročitate ni jednu tragičnu vest, probajte samo sedam dana da vas ne nerviraju nebitni ljudi, da vam ne dižu pritisak oni koje čak ni ne poznajte koji po Fejsu pišu "gluposti" na koje ste do sad nasedali i ulazili u raspravu.
Probajte da pričate samo o onim lepim stvarima koje su vam se taj dan desile.
Prebacite fokus sa negativnih stvari na pozitivne, samo sedam dana, i osetićete razliku unutar sebe.
Dok čitate sve te "užas i tragedija" članke svom telu priuštite neverovatan stres, kao da i sami upravo prolazite kroz tu situaciju. Kao da vam nije dosta što čitate nego još neko vreme pratite komentare, pa komentarišete i sami i samo produžavate agoniju.
Vaše telo ne zna razliku da li ste to pročitali ili vam se desilo, vaše telo samo oseti vibraciju kojom tog momenta vibrirate.

Još ste u fazi " ali oko mene se nista lepo ne dešava?"
Maštajte!
Ni tad vaše telo ne oseti razliku da li ste to upravo proživeli ili izmaštali, oseti samo divnu vibraciju kao najlepšu melodiju koja se razliva vašim telom.

Kako post sa početka priče pokazuje, nije "problem" u prodavačici nego u posmatračima.
Ako pola ljudi vidi jednu stranu medalje a druga polovina drugu stranu te iste medalje, nikako ne može biti do prodavačice nego do onih koji je posmatraju.

Isključivo na vama je izbor da li ćete gledati pozitivnu ili negativnu stranu života, da li će vam dani biti stresni ili nasmejani.

"Kada biste znali koju moć imaju vaše misli, nikad ne biste pomislili nešto negativno"

Izvor fotografija:
http://www.mudremisli.com/2015/09/sreca-5/
http://oblozavanje.me