Kad ode zauvek neko koga obožavaš

Kada nas "zauvek" napuste voljeni, kada fizički više ne postoje u našem okruženju, kako dalje?

Moj divni otac se nedavno pridružio jatu Anđela.

Obožavam ga, oduvek...

Sama pomisao da ga više nikad neću videti, da mu više nikad neću leći na krilo, da on više nikad neće leći na moje da mu mazim sedu kosu...bila je i više nego bolna, razarajuća.

Oduvek je bio moj učitelj, jedan od najvećih.

Tako  me je i  njegova dijagnoza "rak" razdrmala u potpunosti.

Zahvaljujući njegovoj bolesti, zahvaljujući tom, jednom od najvećih kontrasta u mom životu,  počela  sam još učim više da učim i rastem.

Ranije mi je pomisao na to da ću jednog dana, prosto morati "izgubiti" roditelje, bila toliko strašna da se nisam ni usđivala razmišljati o tome.

Izgubiti nekog ko ti je toliko drag, koga toliko voliš, nekog ko ti je stub oslonac u svim olujama koje te zadese...jeza te hvata.

Neko će možda gledati na to što mu je draga osoba umrla od raka kako najžešću tragediju u životu.

Kod mene to nije tako.

Kao što već rekoh, zahvaljujući tome sam izašla iz zone komfora.

Ne zato što sam to htela, nego zato što sam "morala".

Koju drugu opciju sam imala?

Da plačem i pitam se, a zašto baš nama da se to desi?

Ne, to nikad nije bio moj izbor.

Iako smo oduvek imali divan odnos, za godinu i po dana prisutnosti raka u našim životima smo se još više zbližili.

Na svaku terapiju smo išli zajedno, u toku svake terapije sam ga neprestano drzala za ruku, trudila se da oseti koliko ga volim i koliko mi je bitan u životu.

Nakon terapije smo imali svoj ritual odlaska na kafu....

Svakodnevno smo stvarali nove, divne, uspomene.

Na tome sam beskrajno zahvalna jer mi je danas srce puno.

  

Tri nedelje je prošlo od njegovog odlaska.

Osetim ga kad god mi je potreban, osetim njegovo prisustvo u potpunosti.

Možda će neko sad reći, ova je luda,  no naravno da me nije briga kako će se ovo što pišem komentarisati.

Tekst je namenjen ljudima koji su izgubili nekog, onima koji su spremni da odbace svoje sumnje.

Ne, to ne znači da ne zaplačem svaki dan.

Naprotiv, plačem.

Ne želim da zadržavam tugu unutar sebe, želim da sve izbacim napolje suzama.

Nedostaje mi njegov osmeh, nedostaje mi kafa sa njim, nedostaje mi njegovo skrivanje upaljača jer zna da ću mu ga nesvesno maznuti, nedostaje mi njegov zagrljaj, nedostaje mi njegovo tepanje..

Čini me tužnom to što nije završio ono što je započeo, ono zbog čega se i razboleo. 

Žao mi je što nije hteo da me sluša, što je stalno naporno radio, što je sebi uvek bio na zadnjem mestu. 

Neverovatno mi olakšava osećaj njegovog prisustva i dalje.

Kad odbacis sve sumnje i kada ti je vera  toliko jaka, onda počneš da doživljavaš neverovatne stvari.

Stvari koje ne mogu da se dese tek tako, iako sam ja neko ko odavno ne veruje u slučajnosti, doživljavam svakodnevno stvari za koje znam od koga dolaze.

Da, od mog Anđela.

Sami izaberite način na koji želite da testirate.

Nema potrebe da mi verujete.

Imate opciju da se zatvorite i tugujete ili da odbacite sumnju i dozvolite im da dopru do vas.

Isto tako, ne znači da ceo dan sedim i plačem, naprotiv, trudim se da iskoristim svaki dan.

Da se smejem što više,jer sam upravo kroz njegovu bolest najviše i naučila koliko je svaki dan dragocen, koliko nabijene emocije mogu narušiti zdravlje, koliko je bitno da si sam sebi na prvom mestu.

Znam da bi mi on, koji me je obožavao i koji se nervirao što sam mu toliko posvećena i što sam sve ostalo stavila sa strane, rekao, živi!

Nije voleo moje suze dok je bio tu, sad bi ih po najmanje voleo videti na mom licu, zbog njega. 

Nemojte dozvoliti sebi da se krijete iza takvih stvari, da ne živite jer ste "u žalosti".

To je samo još jedan izgovor zašto nešto ne smete. 

Sigurna sam da ljudi koje ste izgubili ne bi želeli da zbog njih krećete u pogrešnom smeru u svom životu i da bi vam baš oni poručili koliko je svaki dan dragocen. 

Upravo tad trebate postati svesni koliko smo svi smrtni, kako to čuveno "sutra ću", može nikad ne osvanuti.

Iskreno se nadam da ovaj tekst čitate dok su osobe koje volite pored vas.
Ne zaboravite svaki dan pokazati im koliko ih volite, koliko su vam bitni.
Da, novac jeste važan...bez njega ne možete ni osnovne stvari imati, ali verujte mi, vreme je najdragocenije što imate u svom životu.
Svaki dan je jedinstven, neponovljiv i vredan da ga iskoristite najbolje što umete.

Upravo vreme koje smo proveli zajedno, sve one reči koje smo jedno drugom izgovorili su mi najveća uteha.

Novac možete izgubiti, ali ga i ponovo steći...
Ne jurite stalno za njim, zastanite malo.
Vreme ne možete vratiti, kada jedan dan prođe...on je otišao zauvek.

Da li ste danas nazvali osobu koju volite da joj to i kažete?
Da li ste imali vremena za svoje dete, da mu kažete koliko ste srećni što ga imate?
Da li ste danas rekli svojim roditeljima koliko ste im zahvalni za sve divne uspomene koje imate?

Moje uverenje je da smrt nije ništa drugo nego ponovno rađanje i ne mislim da je smrt najstrašnija stvar na svetu.
Neproživljen život jeste.
Nema ništa gore nego živeti a ne biti živ, živeti po tuđim pravilima, živeti kroz tuđa mišljenja o sebi.

Nemojte žaliti one koji su otišli, njima je sad dobro.
Zastanite i zapitajte se, a šta je sa mnom? Šta bi bilo da sam to bio ja?
Sigurna sam da bi vaši voljeni mnogo više voleli da iz njihovog odlaska nešto naučite nego da nosite crninu i jadikujete.

"Baš ti lijepo stoje suze, ali nemoj plakati, zašto bisere u blato noćas bacaš ti..."

Beskrajno Lave!

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

      Ja sam jaka jer znam svoje slabosti!

Ko sam ja?

Šta sam ja?

Ja sam niko...ja sam prosek...

Želim da vam  dam primer mog prijatelja Dušana.

Zahvaljujući njegovoj hrabrosti, upornosti i željom da ispliva, puno vas ga već zna.

Da, sjajni Dušan Blagojević.

Čovek koji se kroz odrastanje borio sa mnogim nesigurnostima, strahovima, padovima.

Sa svojih 155 kilograma, mucanjem, totalnim nezadovoljstvom u svom životu, nije video svrhu svog postojanja.

Osećao se, ne prosečno, nego manje vredno od drugih.

Neverovatno, ali taj čovek nije video gomilu svojih talenata!

Kako je to moguće?

Gledamo Dušana danas, kad zapeva, naježi mi se svaka dlaka!

Ima neverovatan talenat za pisanje, žene će se sloziti da je izuzetno lep, inteligentno biće sa izraženom empatijom, rođeni vođa...

U jednom momentu sam mu rekla, čoveče, ne prestaješ da me oduševljavaš koliko si svestran, jedva čekam da otkrijem koji talenat još skrivaš od nas, prosto imam osećaj da tome nema kraja.

Koliko vas se oseća baš tako?

Koliko vas misli da je Bog druge obdario posebnostima, ali eto baš njega nije?

Verovali ili ne, svi smo posebni!

Svako od nas je komadić slagalice u ovom svetu!

Ne vidite jer vas uma vara, ne vidite jer se plašite da zagrebete dalje unutar sebe.

Dušan je prošao ceo jedan proces od tada do danas, ništa to nije "palo sa neba".

Bio je spreman da uči, da radi na sebi i da uloži ogroman trud da skine sa sebe sve slojeve ispod kojih se skrivao.

Koliko vas je spremno na to?

Svi žele da danas krenu na dijetu i da za pet dana izgube deset kilograma.

Svi bi da promene život preko noći.

Moram vas razočarati, ne ide to tako.

Da, moguće je promeniti sve i to drastično, ali sve dok vam je cilj važniji od putovanja...niti vi to istinski želite niti ćete imati rezultate u promeni.

Zaboravite cilj na trenutak.

Šta je ono što želite sada?!

Ne šta ćete raditi kada budete imali deset kolograma manje, ne ono  šta ćete raditi kada budete imali deset hiljada više u novčaniku...

Šta želite da radite sada?!

Shvatite da ne postoji sutra.

Sutra nikad neće doći, postoji samo sad.

Juče je davno prošlo, otišlo u nepovrat, šta će biti sutra ne znate.

Sad je pravi dan, sad je pravo vreme da uradite ono što želite.

Šta čekate?

Idealno vreme, idealne uslove?

To nikad neće doći jer ako tako gledate znači da gledate očima straha, jer svako vreme je pravo vreme!

Jedini način da do promene dođe je da se suprotstavite strahu i da napravite prvi korak!

Jedini način da dođete do vrha stepeništa je da zakoračite na prvu stepenicu.

Nemojte gledati vrh, jer ce vam sa početka stepeništa delovati nedostižno.

Kada stanete na prvu stepenicu, razmišljate o njoj, razmišljajte i radite ono što želite da radite sada.

Naš um je neverovatna stvar, tolike varke nam pravi..

Kada je moj otac preminuo, očigledno nisam ni bila svesna koliko mi je teška činjenica da mi se više nikad neće obratiti da sam ja i dalje videla pomeranje njegovog grudnog koša.

Ilizija...varka uma.

Da, znala sam da je otišao, ali strah od gubitka je bio toliko veliki da mi je um stvarao iluziju.

Sjajna stvar jer kad si svestan da ti um stvara iluziju!

Sjajna stvar je kad si svestan da je to strah, sjajna stvar je kad si svestan svoje slabosti.

Jer jedino tada možeš nešto promeniti, umesto živeti u iluziji.

Da, tog momenta niko ne može da te ubedi da je to iluzija, to možeš samo ti!

Shvati, to je samo iluzija, da si manje vradan od drugih, da si manje bitan u ovom svetu od drugih, da ti ne možeš ono što može osoba kojoj se diviš.

Da, možeš sve to, ali se moraš potruditi da uneseš promene u svoj život.

Izađite iz uloge žrtve, "jadan ja", i preuzmite odgovornost za svoj život!

Možeš biti sve što poželiš, jer ti to već i jesi!

Dušanu se svi njegovi talenti nisu stvorili tek tako, imao ih je od rođenja, samo što ih nije bio svestan zbog iluzije uma.

Da mu je tad neko rekao, imaš savršen glas..pevaj, on bi odmahnuo i rekao...ma ne, nije to dovoljno dobro.

Da mu je neko rekao, imaš neverovatan talenat za pisanje,  piši, on bi rekao, ma ne...nije to dovoljno dobro.

Ko zna u čemus ste sve dobri a vi to omalovažavate zbog nesigurnosti!

Od srca vam preporučujem da pogledate Dušanov profi, sigurna sam da će vam se iluzije raspršiti nakon toga:

Dušan Blagojević

Stranica koju vodi:

Pomozi Blože

Hvala ti dragi moj Dušane na svemu, hvala što si ogolio dušu zarad drugih, hvala ti što si mi večita inspiracija. 

I kad niko ne veruje u tebe, ti veruj, jer nije ni bitno šta drugi misle o tebi, nego ono šta ti znaš o sebi!!!

Facebook stranica- Moje otreženjenje

        

         Ako se derem na tebe, bolje ćeš me čuti

Pišem ovaj tekst na nagovor svog sina.
Hvala ti, Anđele moj, što me ponekad poguraš i što toliko veruješ u mene da mogu dopreti do drugih.

Nedelja, šetamo nas dvoje, predivan dan.
Gomila ljudi oko nas, čavrljamo o svemu i svačemu i upijamo sunce.
Odjednom mi nešto počinje parati uho, okrenem se i shvatam da nas sustiže dvoje ljudi.
Muž i žena sa bebom, od jedno dve godine u kolicima, poprilično žustro se svađaju.
Muž nešto glasniji, kritikuje ženu zašto je krenula po sred puta.
"Sutra će svi moju mamu zaustavljati na ulici i pitati je da li joj je snaja normalna?"
(???)
Žena sve odlučnije i sve glasnije pokušava da mu objasni da je baš briga za to.
Kreće vređanje tipa "Kravo glupa, gusko, majmune, konju"
U jednom momentu nas obiđu i kad su bili ispred nas, shvatim da ih ćerka posmatra iz kolica.
Malo se okreće prema mami, malo prema tati, ne plače...prati situaciju.

Verovatno je naviknuta na to.

Moj sin totalno zbunjen scenom kojoj prisustvujemo.

Komentarišem mu kako će posle reći za svoje dete da je bezobrazno, kako su oni, eto, dali sve od sebe da je vaspitaju ali ona bezobrazna pa to ti je.

Ljudi uporno zaboravljaju da deca uče primerom.

To dete će naučiti da se problemi rešavaju vikanjem i vređanjem.

To dete će sutra u vrtiću udarati drugu decu jer se bes negde mora izbaciti.

Zamislite samo kako je odrastati u takvoj sredini.

Molim vas, naučite već jednom da je svako dečije problematično ponašanje vapaj za pomoć!

Nemojte ih osuđivati i nazivati bezobraznima, pokušajte dopreti do njih i videti šta ih toliko muči da svoje nezadovoljstvo moraju ispoljavati vikanjem i udarcima.

Vrlo često nismo ni svesni koliko  vičemo na njih.

Pre neki dan sam prisustvovala večeri kod prijatelja koji svoje životno nezadovoljstvo sve više iskazuju urlanjem na decu.

Kada je prvi put  tata dreknuo zato što je stavio prevelik zalogaj u usta, toliko je to glasno uradio da sam ja skočila na stolici.

Sledeći put je dreknula mama, zato što je dete uzelo još jedno parče hleba a gojazno je, opet sam odskočila.

Kada sam pokušala skrenuti pažnju na to, dobila sam, ne vičemo mi, to ti se učinilo. Valjda ja znam kako pričam sa svojom decom.

Totalno su nesvesni svog tona jer problem ni nije bio u tome što je dete uzelo previše hrane, očigledno im je pola mozga u "problematičnom području", i taj bes je samo izleteo iz njih, a nažalost izleteo je na dete.

Sad vi zamislite kako će to dete sutra drugaru objasniti da nešto ne radi kako treba?

Urlanjem i agresijom naravno.

Niko on nas ne želi da bude loš roditelj, svi mi svoju decu volimo najviše na svetu i za njih smo sve spremni uraditi, ali da li ste zaista SVESNI svog ponašanja prema njima i pred njima?

Deca su naše ogledalo.

Pogledajte se u to ogledalo i kažite sebi da li vam se dopada to što u njemu vidite?

Ako ste vi srećni i zadovoljni i vaše dete je još srećnije i zadovoljnije.

Ako ste vi nezadovoljni svojim životom, vaše dete je "bezobrazno".

Ne, nije se takvo rodilo, u oba slučaja je to vaša zasluga.

I samo da vam kažem, ako vam sad baš idem za zivce i smatrate da pametujem i pravim se bitna kako ja imam "savršeno dete", e baš vi treba najviše da se zamislite.

Nešto vas je žacnulo tamo gde ne želite, u onaj deo vas koji kaže, možeš ti to bolje od nog što do sad radio/radila.

"Ko želi nešto naučiti naći će način, ko ne želi, naći će izgovor"

Fotografije preuzete sa sajta 
http://zena.ba/clanak/osnovnoskolac/djeca_i_svadanje_sto_djeca_uce_kroz_sukobe/11594

    Rešila sam da mi ovaj April bude najlepši April u životu!

Da, tek tako, rešila sam.
Poenta i jeste da treba samo da rešimo da budemo srećni.
Jednostavno je, videćete.

Ne, nemam ružičaste naočare, imam one sa dioptrijom i sa njima mi je svet ružičast, plav, zelen, narandžast...
Vidim sve boje koje ja želim da vidim.

Hoće neko sa mnom u pohod na April?
Hoće li još neko sa mnom svaki dan da gleda sve dugine boje?

Stiglo je proleće, nemate više izgovor sivila, kiše i hladnoće.
Odbacite sivilo iz sebe zajedno sa kaputom, stavite ga u orman.

Za početak se nasmejte.
Znam da nisam ispričala vic i da ništa nije smešno, ali ipak razvucite osmeh.
(ozbiljna sam, ajde)
Aha, deluje blesavo.
Sami sebi delujete belesavo sa tim kezom.
Držite taj"veštački osmeh" još malo.
Već se osećate drugačije, zar ne?
Od jednom kao da je nešto smešno, a pojma nemate šta.

Ne znam ni ja, al´ je dobro.

Šta ćemo još raditi u ovom Aprilu?
Nećemo se nervirati.
Ma zašto to ne bi bilo moguće??
Stara izreka kaže:

Zašto se nerviras?
Ako je rešivo, rešiće se i bez tvog nerviranja.
Ako nema rešenja, ma koliko se ti nervirao biće onako kako mora biti

Dakle, nerviranjem dobijamo šta?
Ništa.

Ovog Aprila nas neće zanimati tuđe mišljenje.
Ma koliko se mi trudili da ugodimo drugim ljudima, oni će u nama uvek videti ono što oni žele da vide u nama.
Vi tu ne možete ništa.
Ako za nekog niste dovoljno dobri, za tu osobu nikad nećete biti dovoljno dobri ma šta vi uradili ili rekli.
Ta osoba i onako kroz vas gleda sebe, tako leči svoje komplekse i frustracije.
Nema to nikakve veze sa vama.

Takođe, ovog Aprila nećemo tražiti potvrdu od drugih da smo dobri, lepi, pozitivni...
U našem mesecu ćemo biti zadovoljni sami sobom, baš onakvi kakvi jesmo.
Jedinstveni!
Ne zanima nas sta drugi misle o nama, ovo je naš mesec, može nam se!

Umesto da nam fokus bude na drugima, stavićemo ga na sebe.
Ugađajte sebi!
Ovaj mesec niste žrtva i ne radite stvari koje ne želite da radite i tačka!

Ovog Aprila nećemo piti kafu sa onima koji nas nerviraju, sa onima koji nam izvlače živce, ma ko oni bili u našim životima.
Ostavite ih da jutarnje kafe kvare nekom drugom, ovo je vaš April i ne dajte ga nikom!

U ovom našem mesecu ćemo se truditi da više vremena provodimo napolju, ali ne samo da izađemo iz kuće i hodamo.
Počastite sebe posmatranjem sveta oko sebe.
Kad izađete iz zgrade/kuće, prvo duuuuboko udahnite prolećni vazduh.
Budite zaista svesni da ste izašli napolje.
Pogledajte u nebo.
Šta vidite gore?
Ne, nije to samo nebo, videćete kad počnete da ga posmatrate svaki dan.
Posmatrajte ljude.
Videćete kako uglavnom...pa, jednostavno hodaju, odlutali negde u mislima.
Da, tako ste i vi do juče.

Posmatrajte razlistalo i rascvetalo drveće.
Znate onaj osećaj kad od jednom primetite da je sve ozelenilo i procvetalo, kao da se to desilo preko noći?
Ne, nije, priroda se polako budila samo ste vi bili u svojim mislima i niste to primećivali.

Pretpostavljam da su te misli bile brige.
Da li ste promenili išta brinući se?
Niste, samo ste u nepovrat bacili sate i dane svog života.

Zaista želite da živite tako, a da pojma nemate ni da ste živi?
Da jednostavno samo dišete, hodate, jedete...

Zato ovaj April treba da bude i vaš April!

Kad završite sa čitanjem, pustite muziku.
Ne, ne, one srceparajuće balade,pustite nešto veselo, nešto sa dobrim ritmom....a onda zatvorite oči i plešite!
Moje komšije verovatno, ako me uveče posmatraju na svetlu, pomisle da dozivam kišu.
Baš me briga ko šta misli, poenta je da se ja dobro zabavljam.

Probudite se zajedno sa prolećem!
Znam da nije jednostavno menjati se, ali znam da možete.
Ako sam mogla ja, zašto ne bi mogli i vi?

Svako jutro budite svesni da je ovo vas April i tako započnite i završite dan.

 "Misli dobro pa će dobro i biti"

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

            Moj je život moja pesma

Pretpostavljam da će sad oni koji me poznaju reći, jadna ti ako je tvoj život tvoja pesma...pa ti uopšte ne znaš da pevaš.
Istina, ne znam da pevam...al` zato VOLIM da pevam.


Znate onaj osećaj kad uveče razmišljaš da promeniš svet a ujutru te mrzi da skuvaš kafu?
Ooo da, znam ga i ja. Dugo sam jako dobro razumela tu rečenicu.

To su oni momenti kad shvatimo da je naš život samo u našim rukama, kada dobijemo odlučnost i kada shvatimo da sve zavisi od nas samih.
Ujutru više nemamo tu dozu sigurnosti i kreću sumnje...
Mogu li ja to stvarno?


Mnogo nam je lakše kriviti druge za emocije koje imamo.
Pobogu, ko još za sebe želi da misli da je mazohista koji je sam sebi napravio kašu od mozga i zabrljao pola života?
Ali, morate shvatiti dok ne prihvatite da je vaš život samo vaša odgovornost, promena neće biti, živećete isti život kao i do tad.
Ne pričam napamet, o ne, nikako.
Jednom sam i ja stajala na toj raskrsnici i pitala se, a šta sad?

Imala sam opciju da mislim da ja tu ništa ne mogu, da je sve to suviše veliko da bih ja sama išta menjala.
A sa druge strane sam imala nešto što mi je tog trenutka izgledalo kao skakanje sa litice.

Zanimljivo je da će osobe koje su najmanje zadovoljne svojim životom najmanje i čitati tekstove ovog tipa.
Bolno je kad stojiš negde gde ne želiš biti, a još ti neko kaže, sam si kriv što si tu gde jesi.
Lakše je gledati dnevnik pa kriviti državu, čitati crnu hroniku pa kriviti lud svet oko sebe.
Lakše je misliti da su drugi rođeni srećni a mi baksuzni.
Mnogi su čak i svesni svoje odgovornosti a ipak kažu, nije lako menjati se.
Nije lako u poređenju sa čim?
Nije lako u poređenju sa osećajem koji imate sada?
Pa ako mislite da je teško menjati se, onda ostanite tu gde jeste, ali ne krivite nikog drugog za to.

Preuzmite odgovornost da je to bio vaš izbor a ne izbor okoline..
Kojim god segmentom svog života ste zadovoljni ili niste zadovoljni, sami ste i zaslužni ali i krivi za to.

Kada dođete u situaciju da u jednom trenutku imate odlučnost i želju za promenom, a već u sledećem sumnje i strah, zastanite i probajte da razmislite o čemu ste razmišljali u trenutcima odlučnosti, kakve misli ste imali, a kakve u momentima sumnje?
Nažalost, vrlo često uopšte ni nismo svesni svojih misli, nismo ni svesni da razmišljamo.
Većinu obaveza obavljamo automatski, bez i malo svesti o tome šta razmišljamo.

Meditacija!

Ne, meditacija ne uključuje sektaške obrede sa pilećim nogicama i krilima šišmiša.
Meditacija je nešto što će vam pomoći da osvestite svoje misli.
Verujte mi, nismo ni svesni kakvu košnicu u glavi imamo dok ne počnemo da praktikujemo utišavanje istih.
Svest o trenutku u trenutku.
Nije poenta samo isprazniti mozak, već upravo "uhvatiti" misli i prepoznati kakvu emociju nam donose.

Sve kreće iz misli, bukvalno svaka emocija.
Dopada vam se neko, pomisao na tu osobu u vama budi lepu emociju?
To je zato što su vam misli o toj osobi lepe i pozitivne.
Pokušajte neko vreme svesno razmišljati da je ta osoba potencijalni masovni ubica i od jednom vam ta ista osoba više neće buditi iste emocije.

Ljudi često misle da emocija  izaziva misli.
No, upravo je suprotno.
Misao izaziva emociju.

Da bi uopšte mogli da kontrolišete o čemu ćete i kako misliti, morate prvo postati svesni svojih misli.

Internet je prepun informacija, pitanje je samo da li želite da učite, da li želite da  vaš život bude vaša pesma, sa svesno biranim rečima teksta ili ćete pevati tuđu.

Nedavno sam čula najbolju definiciju sreće.

"Biti srećan znači da su vam misli, reči i dela u skladu"

"Naša najveća slabost leži u odustajanju. Najbolji način da postignete uspeh je da pokušate bar još jednom"

Fotografija sa sajta:
http://mondo.rs/a885841/Magazin/Lifestyle/saveti-za-srecniji-zivot-Svetski-dan-srece.html

Odgovornost

Preuzimate li odgovornost za svoj život ili su vam uvek drugi krivi za ono što vam se desava?

Facebook mi je večita inspiracija, šta sve tu možeš da vidiš i pročitaš.
Juče pratim priču o nestaloj devojčici. Post ide ovako:

"Povodom posta o nestaloj devojcici:
Devojcica o kojoj je rec ide u OS Sonja Marinkovic, 8 razred. U pitanju je jedno veoma problematicno dete,koje je pre dva dana po ko zna koji put otislo od kuce (namerno kazem otislo a ne pobeglo,jer razloga za to nema). Kako se vec drugi dan nije javljala nikom na telefon, slucaj je prijavljen policiji i sad se vodi kao nestala. Njeni vrsnjaci predpostavljaju gde je, i policija obavlja razgovore sa njima. 
Zeleci da sacuvam privatnost porodice i deteta, ne zelim da objavim njeno ime niti da sirim njenu sliku. Ako bude potrebe za tim, prva ce majka zatraziti tu vrstu pomoci.
Hvala na paznji."

A na to komentari tipa, trebali su to dete više tući, batina je iz Raja izašla.
Jadni roditelji kad deca tako bez razloga beže od kuće.

Apsolutno prebacivanje odgovornosti sa roditelja na dete.

Zašto je poprilično česta pojava da se roditelji hvale uspesima svoje dece, na način da je to u velikoj meri njihova zasluga, a kada deca urade nešto loše u potpunosti je odgovornost na detetu

Neko vam pohvali dete kako se uvek kulturno javi, kako ne baca smeće po ulici nego u kantu...roditelji cvetaju od ponosa jer znaju da su upravo oni to naučili svojue dete, a ne društvo.
A sa druge strane, kada dete krene stramputicom, tu se sva odgovornost prebacuje na dete kao da to nikakve veze nema sa roditeljima!
Tu je onda krivo društvo, škola koja nije dovoljno uložila napora da prepozna problem...

Pomenuti post je obajvljen u grupi koje sačinjavaju isključivo majke u kojoj ima 9000 članica.
Ono što meni posebno bode oči je da je post zaključan čim se povela rasprava da li je to dete otišlo iz srećnog doma ili ne, da li treba tući decu ili ne.
Zašto se takve rasprave zaključavaju a ima dvesta komentara na onima u kojima se priča koji je najbolji frizer u gradu, koja torta se najbrže pravi?

O vaspitanju dece se ne priča jer sujeta odmah izbije i kreće vređanje onih sa čijim mišljenjem se ne slažu. 

Na moj komentar da sam apsolutni protivnik batina, da je po meni to zlostavljanje bića koje ne može da ti uzvrati. Da sam za to da je bolje detetu objasniti zašto nešto ne treba da radi, da ono zaista razume poentu, nego da mu se batinama uliva strah, dobila sam komentar tipa "puna mi je kapa takvih kao ti koje u prvi plan guraju sebe i svoje savršeno dete".

Majku mu, pa zašto joj nije prošlo kroz glavu, ako je ova glupača mogla pa mogu i ja, ajde da probam!

Ali zašto bi ona prihvatala odgovornost za vaspitanje svog deteta, bolje je ovako naći tri miliona izgovora zašto je dete takvo kakvo jeste.

Najveći hit mi je bio komentar te žene upućen meni, "Da nećeš možda da kažeš da su roditelji krivi što su deca postali lopovi i narkomani??"

Jok, moja baba je kriva.
Mislim, stvarno...

Zašto mislite da su roditelji poput mene izvukli na lutriji decu koja nisu problematična?
Eto, on je takav.
Zašto niko od onih koji tvrde da je batina iz Raja izašla i da bezobrazna deca beže iz doma u kom vladaju mir i harmonija ne pogledaju koliko truda je uloženo u oblikovanje dece razgovorom, trudom?       

Da, ja sam jako ponosna na samu sebe kao roditelja, kao i na svoje dete, ali daleko od toga da za ovih 13 godina nisam pravila greške.
Jesam itekako, ali sam iz tih grešaka učila. Kada sam se nalazila pred zidom tražila sam odgovore u knjigama, u razgovoru sa ljudima koje sam cenila kao roditelje.
Niko od nas se nije naučen rodio, pitanje je samo da li nešto želiš da naučiš.

Srećno dete nikad neće pobeći od kuće, srećno dete se nikad neće tući po školi.
Zašto takvu decu nazivate bezobraznom decom?
A isto tako, kako možete u istoj rečenici reći ja sam srećna žena i tučem svoje dete jer je ono bezobrazno?

U kom paralelnom univerzumu sreća i agresija idu zajedno?
U kom paralelnom univerzumu sreća i ogorčenost, potreba za vređanjem sagovornika, omalovažavanje sagovornika idu zajedno?

Zašto nismo nešto naučili iz primera koji nam je dat nego se rasprava svela na vređanje neistomišljenika?
Zašto je ispalo da stavljam na stub srama ženu čije je dete pobeglo od kuće?
Ja sam sigurna da ta žena daje sve od sebe u vaspitanju, ali činjenica je da ima izazove sa kojima ne zna kako da se izbori.
Zašto je sramota pričati o tome?
Zašto se u prvi plan stavlja sramota a ne preuzimanje odgovornosti?

"Imam problem koji ne znam kako da rešim, dete mi je problematično ne znam šta da uradim da to popravim."
Zar je tako teško ostaviti ego sa strane za dobrobit deteta?

Žašto je toliko teško shvatiti da sve što nam se u životu dešava, dešava se isključivo našom zaslugom.

Shvatite već jednom, nije do dece, do roditelja je.
Vi ste oni koji su ih naučili sve ono što znaju.
Deca uče primerom, posmatrajući vas.

Zašto je u redu da učite dete primerom "Batina je iz Raja izašla" i onda kada oni sutra budu problematični svaljujete krivicu na njih?
Udarcima ih nećete naučiti zašto je nešto pogrešno, naučićete ih da je u redu nezadovoljstvo iskazivati fizičkim nasiljem.
Ako im govorite da je batina iz Raja izašla ( znači da je to nešto dobro čim im to tako predstavljate), zašto se onda čudite tolikom broju nasilja nad ženama.
Pa i njih je neko primerom naučio da je u redu istući nekog kada uradi nešto što ne žele da im se radi.
Koliko puta ste istukli decu zato što nisu spremili sobu?
Koliko puta ste istukli decu jer nisu uradili nešto što ste vi od njih očekivali?
Zašto mislite da oni sutra neće tući svoju ženu iz istog razloga?

Da li ste svesni da ste, do određenog perioda njihovog života, samo vi odgovorni za njihove postupke?
Posle samo ubirete plodove svog rada jer to dete već ima podlogu kada krene da se formira kao ličnost.

Isto tako i dete treba da naučite da ima odgovornost za stvari koje mu se desavaju u životu.
Kada mu date određeni zadatak, jasno mu kažite da ako to ne uradi, da će imati posledice.
Dete treba naučiti da preuzme odgovornost za svoje postupke.
Ako ne završiš svoje obaveze, biće ti uskraćen kompijuter, naprimer.
Ako dođe do toga, ako budete morali da ga kaznite, objasnite mu da su ga njegovi izbori doveli do sankcija. Mogao je da bira.
Uvek postoji izbor i svaka akcija ima svoju reakciju!


Ako detetu primerom ne pokazujete odgovornost, ako svaljujete na druge sve negativne aspekte života, zašto mislite da će ga batine naučiti da bude odgovorno?

I za kraj, ostavite ego sa strane i pogledajte primere oko sebe i jednostavno promenite nešto!

Preuzmite odgovornost za svoj život, za svaku sitnicu koja vam se u toku dana desi, jer ste upravo vi svojim postupcima doveli do takvih događaja.

"Dokle god mislite da je za sve kriv neko drugi, puno ćete patiti"

Fotografija preuzeta sa sajta: http://centarnarativ.blogspot.rs/2014/08/mitovi-i-cinjenice-o-psihoterapiji.html

Pozitiva VS Negativa

 

Da li su sve one priče "Budi pozitivan" pomodarstvo?

Da li je izvodljivo uvek biti pozitivan, čak i onda kada nam se učini da je to "realno nemoguće"?

Mnogi još uvek ne mogu da shvate da su "realno i normalno" isljučivo njihov izbor šta će im biti realno i normalno.

Pratila sam jednu zanimljivu raspravu na Facebooku. Post je izgledao ovakako:

"Kupujem u jednoj zdravoj hrani uvek. Znači, stalna sam mušterijija.
Danas ulazim sa svojom devojčicom,  koja ima tri godine, i pita me "Mama da li smem da uzmem jednu bombonu?" Ja joj odgovaram, "pitaj tetu".
A prodavačica kaže, "Znate gospođo, merimo najmanje 50 grama"
Ne bi joj duša ispala za jednu bombonu. Nije meni problem bio da kupim bomboe, da me neko ne shvfati pogrešno.  Način na koji je to ona rekla...ju ju ju.
Užas, makar znam da nikad više neću otići tamo"

Komentari su bili različiti.

• Sram je bilo, kako može biti tako neljubazna
• Kao da bi propala za jednu bombonu
• Zašto se bavi takvim poslom kad nije u stanju da bude ljubazna
• Da sam joj ja gazda, otpustila bih je

Bilo je i onih sa drugačijim viđenjem

• Uopšte nije neljubazna, vi ste nju uvalili u neugodan položaj jer ste detetu rekli da pita tetu
• Koliko slatke dece dnevno uđe, kad bi svakom dala samo po jednu bombonu, otišla bi joj plata
• Nije vas uopšte neljubazno odbila, naprotiv, "izvukla" se na vrlo ljubazan način.
• Vi treba svom detetu da objasnite da se u prodavnici kupuje a ne poklanja

Dakle, ista priča a totalno različiti uglovi gledanja.
Zašto?
Zato što svako gleda iz svog ugla "realnog i normalnog".

Moj komentar je bio da sam se i ja prva do skoro uvek žalila na "šalteruše" i trgovce zbog njihovih ispada, ali da sam shvatila da su i oni samo ljudi pre svega. Kako ja imam svoje trenutke kad bih nekog ujela, imaju i oni. Niko od nas ne zna da li je nekoj od njih možda dete bolesno, možda je neko tužan jer je izgubio roditelja, blisku osobu... Od kad sam naučila da ničiji komentar ne doživljavam "lično", to je prestalo da mi kvari raspoloženje. I zaista, ne sećam se kada sam poslednji put naletela na neljubaznog službenika, možda i jesam, ali tome nisam dala pažnju pa mi samim tim nije ni ostalo u sećanju.
Na taj moj komentar se nadovezala žena koja radi kao trgovac, koja kaže.
"Ja obavljam taj posao i uvek sam ljubazna sa mušterijama, ja svoj privatni život ostavljam kući, nema opravdanja za bezobrazluk sa mušterijama"
Pa, gospođo draga, sigurna sam da će mnogi reći da ste divni i ljubazni, ali će biti i onih koji će reći da niste.
To nam i dokazuje priča sa početka.
Svako vas gleda svojim očima.
Neke oči vide ljubaznost a neki iz tog istog vašeg postupka bezobrazluk.

Sve ide isključivo iz nas, ništa ne zavisi od druge osobe.

Naravno da se priča proširila na "gde ide ovaj svet sve je manje ljubaznih i dragih ljudi".
Naravno da je u vašoj realnosti tako, jer značaj pridajete upravo takvim stvarima.
Na to se nadovezala žena koja je i postavila post i rekla
"Nisam ja negativna, naprotiv, neki dan sam imala divno iskustvo. Srela sam neku tako milu baku, imala je tako lep i mio pogled i baš mi je ulepšala dan"
Pitala sam je
" A zašto taj dan nisi, kad si došla kući, sela i napisala to. Zašto to nisi podelila sa nama? Zašto fokus stavljaš na negativne stvari?

Poslednjih par nedelja pratim objave i članke na Facebooku.
Neverovatno mi je da svaki naslov koji počinje sa "Užas, tragedija..." ima troduplo više komentara od onih pozitivnih.
Jako puno ljudi komentariše takve priče, a najviše se i dele upravo te.
Valjda je ljudima lakše da se poistovete sa "užasom". Neretko dođe i do prave svađe između onih koji komentarišu jer se rasprava uvek odalji od teme.
Svi sve shvataju lično.

Nažalost, mnogi imaju masku osmeha na licu a nisu ni svesni koliko nezadovoljstvo kriju unutar sebe i upravo takvi  i čitaju "teške teme".
Ovih dana imam pravi izazov da jednoj meni jako bitnoj osobi pokažem koliko je negtivna.
O čemu god pričamo.".neće uspeti, to se neće desiti, nije to tako jednostavno..."
Kad pokušam da skrenem pažnju na količinu negative, dobijem, "ma ne brinem se ja, ja sam pozitivan, biće to sve kako treba".
No, nesvesne reči koje izlaze ipak pokazuju potpuno drugačije stranje.
Danas sam došla na jednu ideju.
Uzela sam blokčić i hemijsku. Kad god je rekao negativnu rečenicu, ja sam udarila recku.
Kad smo došli do pete ( u roku od deset minuta) iznervirano mi je rekao da neće više da priča sa mnom, ali mislim da mu je koačno malo doprlo do svesti koliko je negativan.

Kada bi samo mogli shvatiti da je svet lep onoliko koliko vi želite da bude lep!

Svi živimo u istoj državi, ali sa različitim stanjem svesti.
Jedni kukaju kako je teško, kako je život borba, kako nemaju razlog za osmeh ili sreću.
Biće srećniji kada se zaposle, biće srećniji kada ih voljena osoba primeti....
Svi stavljaju svoju sreću u ruke toj čuvenoj Sudbini, kao da ni ne primećuju da život prolazi pored njih.
Čekajući bolje sutra ne primete milion i jednu lepu stvar koja im se desila u životu....to ode negde u zaborav.
Dok drugi u ovoj istoj državi žive živote kakve žele, jer su svesni da sami biraju svoje izbore, ne radi to Sudbina umesto njih.
Ne, ne pričam o onima za koje mislite da su im "mamica i tatica sve stekli umesto njih".
Nedavno me oduševila devojka čiji sam video gledala na YT. Možete je naći pod nazivom "Svesni kreatori".
Hendikepirana i bolesna, a opet srećna i nasmejana.
Ona je čak sigurna da će se izlečiti svojim pozitvnim stavom.

Dobro negativci i "realisti", znam da ne verujete u izlečenje poztivnim stavom.( inače ne biste bili negativci)
Kažite mi, da li je bolje biti "realan" i verovati kako nikad neće imati normlan žvot, što sa sobom nosi patnju, bol, depresju,suze...ili je bolje verovati i prepustiti se maštanju što sa sobom nosi sreću, ushićenje, uživanje u svakom danu dok radosno iščekuje svoje isceljenje?
A sigurno neće uspeti samo onaj koji nije ni probao.
Ona je rešila da sebi da šansu da ima život kakav želi i srećnija je i nasmejanija od dobrog dela zdravih ljudi.

Probajte samo sedam dana da ne pročitate ni jednu tragičnu vest, probajte samo sedam dana da vas ne nerviraju nebitni ljudi, da vam ne dižu pritisak oni koje čak ni ne poznajte koji po Fejsu pišu "gluposti" na koje ste do sad nasedali i ulazili u raspravu.
Probajte da pričate samo o onim lepim stvarima koje su vam se taj dan desile.
Prebacite fokus sa negativnih stvari na pozitivne, samo sedam dana, i osetićete razliku unutar sebe.
Dok čitate sve te "užas i tragedija" članke svom telu priuštite neverovatan stres, kao da i sami upravo prolazite kroz tu situaciju. Kao da vam nije dosta što čitate nego još neko vreme pratite komentare, pa komentarišete i sami i samo produžavate agoniju.
Vaše telo ne zna razliku da li ste to pročitali ili vam se desilo, vaše telo samo oseti vibraciju kojom tog momenta vibrirate.

Još ste u fazi " ali oko mene se nista lepo ne dešava?"
Maštajte!
Ni tad vaše telo ne oseti razliku da li ste to upravo proživeli ili izmaštali, oseti samo divnu vibraciju kao najlepšu melodiju koja se razliva vašim telom.

Kako post sa početka priče pokazuje, nije "problem" u prodavačici nego u posmatračima.
Ako pola ljudi vidi jednu stranu medalje a druga polovina drugu stranu te iste medalje, nikako ne može biti do prodavačice nego do onih koji je posmatraju.

Isključivo na vama je izbor da li ćete gledati pozitivnu ili negativnu stranu života, da li će vam dani biti stresni ili nasmejani.

"Kada biste znali koju moć imaju vaše misli, nikad ne biste pomislili nešto negativno"

Izvor fotografija:
http://www.mudremisli.com/2015/09/sreca-5/
http://oblozavanje.me