Tuga
Svi mi imamo svoje dobre i manje dobre dane, svima nam je dobro poznat osećaj tuge.
Kako se "izboriti" sa tugom?
Moj jučerašnji dan je bio sjeban za medalju.
Misli sa kojima nisam nikako mogla da se izborim.
Pre tačno godinu dana, na jučerašnji dan, ugasila su se dva života.
Preminula je moja drugarica, u svojoj trideset četvrtoj godini i par sati posle nje moj voljeni tata...moj stub oslonac.
Za ovih godinu dana sam baš iz tih događaja puno naučila o sebi, životu i sreći.
Međutim, jučerašnje poruke, uspomene na fejsu kojue su iskakale...samo su me oduvale.
U trenutku te spuca tajfun i pojma nemaš kako da se izboris sa tim....i što se više boriš, on je sve jači.
"Ono sa čim se boriš, samo još više raste"
Na poslu sam jedva savladavala suze, komuniciram sa ljudima totalno dekoncentrisana, posao obavljam automatski....apsolutno izašla iz sadašnjeg trenutka, samo čekam da se radni dan završi i da odem kući pod ćebence.
Kada se radni dan konačno završio, sedam u auto, ali ga ne palim, pokušavam da pohvatam šta mi se dešava i shvatim da mi se na osećaj nedostajanja njih dvoje, nakačilo još sto drugih misli povređenosti.
Sav moj fokus je na onome sto nemam, na "pogrešnim ljudima" koji su prolazili kroz moj život, na svemu onome što još želim da promenim u svom životu.
Kako se to desilo, da ja koja radim na sebi, dozvolim da mi misli toliko lutaju...pojma nemam, ali se desilo.
Naravno, odmah me spuca osećaj krivice...ali ovaj put u tišini parkiranog auta odmah primetim tu misao i kažem Egu da odjebe!
Umesto da odem kući pod ćebence, rešim da prigrlim svoju tugu, da se ne borim sa njom.
Ok, Tugo, hoćeš da se družimo...nema problema, vodim te na pivo!
Pijuckamo to pivo moja Tuga i ja, usput malo čavrljamo, same za stolom naravno.
Šaljem Mariji poruku, znam da ona razume sve moje prenose...ili se bar pravi da ih razume.
"Petak je veče, izvela sam Tugu na pivo".
Ona odgovara
"Pa to je baš lepo"
I krećem da se smejem, onako iz srca, gromoglasno.
( Naravno da me sa susednih stolova gledaju kao da sam za ludaru. Petak veče, sama za stolom cirkam pivo i smejem se kao budala)
I gle čuda, moja Tuga naprasno odlučuje da ima pametnijeg posla, da ne može ostati sa mnom više.
Ode ona, a ja baš rešila da budem dobar domaćin.
Sada znam da je bila tu za moje najveće dobro, da naučim još jednu lekciju.
Juče toga nisam bila svesna, samo zato što sam dozvolila mislima da lutaju.
I naravno da mi danas, svi oni problemi koji su me kuče kidali, izgledaju potpuno drugačije...skinuli su sablasne maske i deluju rešivo...jer danas opet svoje misli biram vrlo svesno.
"Što žalost više raskopa vaše biće, to u njega može više radosti stati"
