Pričam malopre sa prijateljicom iz detinjstva o ljubavi i kroz glavu mi prolazi naša priča, moja i njena.
Upoznale smo se kao deca, živele smo u istoj ulici.
Sa njom sam kliknula odmah i vrlo brzo je postala moja najbolja prijateljica.
Međutim, došao je rat.
Razdvojile smo se, moja porodica se preselila u Srbiju, ona je ostala u Rijeci, mom voljenom gradu.
Godinama sam patila i za svojim prijateljima i za svojim gradom.
Sad shvatam svu veličanstvenost ljubavi.
Naravno da kao dete o tome nisam razmišljala na ovaj način, nisam filozofirala...već sam jednostavno volela.
Sad, sa ove tačke gledišta, slobodno mogu reći da sam bila sjebano i tužno dete, ceo moj život se raspao na ulasku u pubertet.
Rat sa sobom nosi mnogo tužnih stvari, između ostalog igubika voljenih osoba.
U tim godinama, prijatelji su ti sve, često deluje da su bitniji i od porodice.
Često sam mislila na Danicu i ptala se da li će moj život ikad više biti normalan.
U to vreme smo pisale pisma jedna drugoj, ali naše zemlje su bile zaraćene i često je postojao problem sa pošiljkama.
Jedno njeno pismo sam dobila otvoreno i iscepano.
Sećam se da sam se tad prilično, u svojoj dečijoj glavi, uplašila za nju, da joj ne stvaraju problem što komunicira sa ljudima iz Srbije i prestala sam da joj pišem.
A bila je bitan deo mog života.
Odgovorno tvrdim da me ta ljubav koju sam osećala prema njoj spasila.
Mogla sam sebi "zabraniti" da mislim na nju, jer je "nikad više neću videti" i živeti, umesto u ljubavi, u patnji.
Ja sam izabrala da je volim, izabrala sam da dozvolim mislima da idu ka njoj, izabrala sam da se često sećam naših ludorija i što je najbitnije, izabrala sam da se nadam da će sva sranja koja nas razdvajaju prestati!
Zaista, sa te tačke gledišta, plašila sam se da se nikad više nećemo videti. U mojoj glavi, ti silni kilometri su bili nepremostivi, u mojoj glavi se činilo da rat nikad neće stati, u mojoj glavi se tad činilo da će Srbija i Hrvatska biti u večitoj svađi...
A danas, više od 20 godina od početka rata, smo i dalje jebeno dobre prijateljice!
Da li sam ja u svom strahu mogla sagledti širu sliku?
Naravno da nisam.
Naravno da nisam mogla pretpostaviti da će postojati mobilni telefoni i sms poruke, naravno da nisam mogla ni pretpostaviti da ce postojati internet i sve blagodeti koje on nosi.
Danica je i danas bitan deo mog života.
Njeni zagrljaji su neprocenjivi.
Ako nekog voliš, ne daj da ti ni jedan strah skloni fokus sa ljubavi, jer nismo u stanju sagledati širu sliku i nikad ne znamo šta nam sutra nosi sa sobom.
Voli, jednostavno samo voli!
