Sreća

Ovih dana često pričam sa prijateljima o ovoj temi.
Šta je sreća ustvari?
Šta nas čini srećnima?
Od koga/čega zavisi naša sreća?

Pre jedno godinu dana videh status Nade Bučević
"Probudili ste se jutros loše raspoloženi? Ne brinite, samo ste nezahvalni"

U prvom momentu uopšte nisam razumela ovu rečenicu.
Kakve veze zahvalnost ima sa tim? Zahvalnost kome?
I vremenom počinjem da shvatam na sta misli i vremenom sam počela sve više o tome da razmišljam.
Šta sve imam u svom životu što me čini srećnom, na čemu sam zaista zahvalna Bogu, ali  ipak  sve to uzimam zdravo za gotovo?
Daleko od toga da na tome, kad bolje razmislim, nisam zahvalna...ali to imam pa imam.
A šta bi bilo da bez toga ostanem?
Da li bih to opet uzimala zdravo za gotovo, nemam pa nemam, ili bih urlala na sav glas?
Znam da većina prevrne očima kad im kažem, imaš vid.
Probajte da se "oslepite" samo na par sati. Vežite si oči maramom pa da vidimo kako ćete kolutati.
Rešite da jedan dan ne ustajete iz kreveta, da ne koristite noge.
Da ne pričamo o banalnijim stvarima...kosa.
Žene moje drage, koliko vremena i truda ulažemo da ona bude lepa i nikad nismo zadovoljne.
Ovu lekciju sam naučila na onkologiji.
Trideset godina imam "metlu" na glavi, bar jednom dnevno sam pomišljala ili izgovarala "kako me nervira ova kosa, svaka dlaka svoju pesmu peva". Dva sata se feniram i izađem napolje na vlažno vreme i izgledam kao da mi je neko ubacio petardu ispod kape.
Za par meseci skoro svakodnevnih odlazaka na onkologiju sa ocem sam shvatila kako sam neverovatno srećna što uopšte imam kosu!
Gledajući prvo svog oca koji je bio ponosan na svoju gustu, kovrdžavu grivu, bez koje je ostao u roku od sedam dana.
 Gledajući one žene koje nose perike, marame....
Verujte da sam im u očima videla kako gledaju moju "metlu" i misle "blago njoj".
Tad sam shvatila da sam debil na kvadrat!
Bukvalno sam uzela svoju kosu u ruke i u sebi rekla " Kosice moja, koliko ja tebe volim". Od tad to vrlo često govorim...i da, zaista sam zahvalna na njoj.
Ono što je najblesavije, ja se od tad uopšete ne feniram a moja kosa nije nikad lepsa bila.
Od jednom dlake pevaju u horu!
Tad sam shvatila značenje onog, kad si zahvalan dobijaš još više razloga za zahvalnost, dobijaš uvek ono na čemu ti je fokus.

Zdravlje...niko o mjemu ne razmišlja sa zahvalnošću dok se zaista ne razboli!
Okrenite se oko sebe, koliko poznajete ljudi koji boluju od neke teške bolesti,a opet ne osećamo svako jutro zahvalnost što imamo sreću da ne spadamo u tu grupu ljudi.
Zdravi smo pa smo zdravi...moš` misliti.

Pre tri dana me Dečak pita šta me čini srećnom i ja krenem da nabrajam:

Zagrljaj mog sina
Svako njegovo "volim te"
Jutarnja i večernja kafa u miru i tišini
Glupiranje i nestašluci sa M
Kafa sa  mojim  "Kokoškama"
Svako sedanje u moju Puntolinu ( da, moj auto ima ime)
Sloboda da budem ono što jesam

Shvatim da me zaista usrećuju jednostavne, svakodnevne stvari. Da tad zaista osećam mir, spokoj i sreću.
Na moje pitanje, a šta tebe čini srećnim, dobijem odgovor
Ne znam
Kako ne znas??
Ja čak mislim da ni ne znam šta je sreća
A?? Kako sa toliko godina ne znaš šta je sreća??

Kako je moguće da doguramo do tridesete i da pojma nemamo šta nas zaista čini srećnima?
Možda zato što ceo život živimo da ispoštujemo tuđa očekivanja.
Možda zato što ceo život tražimo sreću tamo negde, izvan nas.
Očekujemo da će nas usrećiti određeni auto. Silno ga želimo a ne možemo ga priuštiti.
Da, nezadovoljan sam jer želim taj auto, kad ga dobijem znaću da sam uspeo, to će me usrećiti.
No, nažalost kad dođemo do njega ta sreća traje jako kratko.
Shvatimo da sreća nije u tom autu, pa vrlo brzo poželimo još skuplji.
Nesrećni smo jer smo zaljubljeni a ljubav nam nije uzvraćena.
Da, biću srećan pored nje, ona je moja sreća, ona će me usrećiti.
Iskijaš dok je ne zavdeš...srećan si mesec dana i sve se vraća na staro. Krećeš da maštaš o još nedostupnijoj, jer je sigurno tamo sreća, čim je do nje teško doći.
Ne, nije.

Tvoja sreća je u tebi, moja sreća je u meni.
Ti možeš samo nadograditi moju sreću, a ako nemaš šta da nadogradiš, ne možeš me ni usrećiti.
Niti moja sreća zavisi od tebe, niti tvoja od mene.

Verovali ili ne, biti srećan je stvar izbora!

Isto kao kad uđeš u radnju pa biraš koje pivo ćeš kupiti.
Jedno ti je lepse, više uživaš dok ga piješ, drugo je gorče i ne dopada ti se.
Da li bi ušli u radnju i platili pivo koje vam se ne dopada?
Zašto onda donosite izbore koji vam se ne sviđaju?

E to što vam je palo na pamet se zove IZGOVOR!

Izgovori potiču iz straha.
O strahovima smo već pričali. Strah je misao, kako je došao, tako može i da ode.
Pre svega se zapitati iz kog uverenja koje imam potiče ovaj strah?
Da li mislim:
Nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno uporan, prelako odustajem, mene je teško voleti....

Pinki je silno želela da ode iz Srbije, smatrala je da ovde ne može biti srećna, da tamo ima veću dostupnost za sreću.
Tad sam joj rekla, gde god ideš nosiš sebe sa sobom.Nosis svoje misli, emocije, strahove...
Nećeš tamo postati neka druga Pinki. Da, možda imaš više šanse za boljom platom, ali da li će te to zaista usrećiti?
Pinki se vratila posle tri meseca i danas, pet godina kasnije, veoma je srećna u Srbiji.
Shvatila je šta je njena sreća, šta je raduje i ispunjava.
Pinki, ponosna sam  na tebe...na put koji si prešla i na ono što lagano postaješ.

Zašto živite život da bi se dopali drugima, okolini?
Zašto živite nešto što niste?
Zašto ne radite stvari koje volite?
Samo da drugi ne bi imali šta da kažu?
Zašto čekate da vas drugi prihvate da bi mislili da imate dobar život?

Ja ne želim da me nazivaju "normalnom", jer ti "normalni" prvo gledaju šta svi ostali rade i vode se primerom većine.
Hvala vam na svakom komplimentu "ti nisi normalna, šta izvodiš?", zaista mi znači, zaista ne želim da vam budem slična.

Ja imam muda da budem drugačija, a gde su vaša?
Ostala sa svim izgovorima da budete pajaci, da vam tapšu po ramenu i kažu "bravo"...isti takvi koji misle da sreća nije nešto šta sami biramo nego zavisi od horoskopa, datuma rodjenja i porekla.

Usudite se da svaki dan uradite bar jednu stvar za sebe.
Probajte bar, pa tek onda ludacima nazivajte one što se po ceo dan smeju.

Kažete, ti imaš ružičaste naočare, to su gluposti, svet ne funkcioniše tako.
Kako možete da tvrdite da ne funkcioniše nešto što niste ni probali?
Da li kad pogledate jelo u tanjiru znate da je ono dovoljno slano dok ga ne probate?
Usudite se...

"Istina je da ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo, ali je istina i da ne znamo šta nam je nedostajalo dok to ne nađemo.

Sanjajte šta želite sanjati, idite kuda želite ići i budite ono što želite biti, jer samo je jedan život i jedna prilika da učinite sve ono što želite učiniti."

Lenjost ili strah od neuspeha?



Rekla bih i jedno i drugo, u kombinaciji.
Čega se ustvari plašimo?
Zašto nam je teško pokrenuti se?

Ako sam žedna, treba da ustanem i da sipam vodu, zar ne?
A bez obzira koliko mi se u tom trenutku ne da ustajati ipak ću na kraju otići u kuhinju i napiti se vode.
Jednostavno, zar ne?
A zašto onda ne radimo sve one druge stvari koje kroz život želimo kad je sve tako jednostavno?

Zato što sa najvećom sigurnošću znamo gde je kuhinja, gde je čaša i slavina.
To našu potrebu i želju za vodom čini jednostavnom, ali ne i mnoge druge stvari i zato najčešće ni ne pokušamo jer ne znamo kojim putem ići i kako stići do cilja.
Apsolutno verujemo u sebe kad krećemo do kuhinje, u toj meri da o tome ni ne razmišljamo, nego je to jednostavno...normalno.
A šta se dešava kada poželimo nešto "veliko", kad imamo sjajnu ideju ili kad konačno shvatimo šta želimo u životu?
Prvo ushićenje...euforija....a onda sumnje.
U stanju smo da navedemo bar pet "logičnih" razloga zašto to neće uspeti i odustajemo i pre nego što smo se upustili u avanturu.

Čuli smo svi one čuvene, "Fakultet ne završavaju pametni nego uporni", "Ne j... lep nego uporan"
Znači, nije bitno ni da li si inteligentan li lep, bitno je da si uporan.

Koliko inteligentnih ljudi znate a da od svog života nisu napravili ništa?
Koliko lepih momaka znate a da su večito sami?
Zato što su nesigurni, odustaju posle prvog-drugog odbijanja.

A da li znate da su autorku knjiga o Hariju Poteru, koja je tada bila samohrana majka kojoj je zaista trebao novac, izdavačke kuće odbile preko 100 puta?
Zamisli da te neko odbije sto puta a ti pokušavaš i sto prvi!
Danas je bogatija od kraljice Elizabete II

Majkl Džordan je u srednjoj školi izbačen iz košarkaškog tima i kako kaže, otišao kući, zaključao se i plakao.
Da je nastavio da plače i da se sažaljeva, da je verovao više onom ko mu je rekao da nema talenta  nego samom sebi, danas ne bi bio ono što jeste.
Opra je u mladosti dobila otkaz "jer nije za televiziju".
Bitlsima su govorili da nemaju budućnost.

Uspeh nikom nije pao sa neba!
Svi smo rođeni pod srećnom zvezdom ako se dovoljno trudimo!

No, nama je jednostavnije da ne mrdnemo dupetom i da zavidimo drugima, jer su se drugima problemi rešavali sami od sebe.
Da se razumemo, ne pričamo ovde o materijalnom, pričamo o osećaju ispunjenosti, sreće i ponosa na samog sebe...jer to je poenta, zar ne?
Al i tu imamo onu čuvenu, kako da budem srećan kad sam bez para?
Prijatelju, nećeš ti biti srećan ni sa parama, jer sreća nije u parama nego u tebi.

Meni se strah od neuspeha najčešće skrivao iza osećaja odgovornosti.
Ne mogu to da uradim jer ako to ne uspe, biću neodgovorna, bolje da odustanem.
Kada odustanem i prođe neko vreme, ja i dalje želim to...i dalje mi je želja prisutna...pa opet ona "odgovornost" prevlada.
Međutim, kad sam prvi put sela i krenula da skidam slojeve "odgovornosti" shvatila sam da je problem u onom delu rečenice "ako ne uspem".
Retko ko je ustvari svestan da se plaši neuspeha, ne želimo sebi to da priznamo.
Ko još sebi želi da kaže da je kukavica?

Pitanje je, želite li vi to nešto zaista ili ne?

Najveći problem je što kada i pokušamo, samo čekamo da dođemo do cilja.
Zaboravino da na tom putu treba da uživamo.
A šta bi bilo da to doživimo kao igru, da se zabavljamo usput?
Naprimer, krenuli smo autom do grada na kafu sa prijateljicom.
Ako ćutimo u vožnji i čekamo da dođemo do kafića da bi poceli da se zabavljamo i usput naiđemo na radove na putu zbog kojih ne možemo nastaviti dalje već se moramo vratiti kući, reći ćemo da nam je put bio neuspešan.
 A ako usput slusamo muziku, pričamo sa njom, komentarisemo ono što usput vidimo...i moramo se vratiti, reći ćemo da smo se super družile ali nismo stigle do kafića.
Gde je u ovom drugom scenariju neuspeh?
A u oba slučaja nismo stigli tamo gde smo hteli.

Neuspeh je samo u našoj glavi, plod misli.
Ko još želi da bira takve misli?

Ako i ne dođemo do željenog cilja, usput ćemo sigurno nešto naučiti.
Naravno, pod uslovom da ne upadnemo u samosažaljenje.
Jadan ja, zašto drugi mogu a ja ne?
Pa verovatno zato što onaj koji je uspeo nije razmišljao kao ti, nego je posle pada skupio snage da ustane i da se opet zaleti, a ovaj put je znao i kojim putem ne treba da ide.

Nismo naučili ni da hodamo iz prvog pokušaja, ali su nas svi bodrili da učimo korake.
Naravno da je lakše kad pored sebe imamo nekog ko nas "gura".
Nil Donald Volš je dve godine bio beskućnik, živeo na ulici. A danas inspiriše živote milion ljudi.
Ko je njega gurao da ne odustane?
Niko.
Samo je znao da ne želi da živi kao beskućnik i išao ka svom cilju.
Dve godine pokušaja, nije to mali period.
Koliko njih je odustalo i jednostavno se pomirilo sa "sudbinom"?

Sudbinu biramo sami.

"Tragedija života nije ne dosegnuti svoj cilj, tragedija je nemati san za kojim biste išli"

Imaginarni Ja

To divno prostranstvo interneta daje nam priliku da budemo šta god poželimo.

Debeli postaju zgodni, žabe se peretvaraju u prinčeve, dosadni i bledi životi odjednom postaju puni pustolovina za divljenje.

Sedeći na fotelji izigravamo šta god želimo na pozornici zvanoj "internet život".

Evo, ja se ufuravam da sam Keri Bredšo i baš mi je sjajno. Umesto koktela pijem česmušu, ali mogu vam reći, što se više ufuravam sve više osetim ukus alkohola u čaši. Možda će me čak u nekom momentu i opiti pa  podelim sa vama i ono što ne bih želela.

I ovaj moj raspali računar sve više počinje da liči na fensi laptop.

Sjajna je ova iluzija mogu vam reći.

A šta će biti kad ugasim svoj raspali računar i krenem da ostavim čašu u kuhinju?

Hoće li iluzija mog sjajnog, nestvarnog, života trajati i dalje ili će me istina oplesti po glavi?

Pa...verovatno ću imati sve veću potrebu sedeti za računarom i što duže to bude trajalo, sve ću se teže vraćati u stvarnost...verovatno bih uskoro i prijatelje počela ubeđivati u taj svoj nestvarni život dok me ne smeste u neku lepu ustanovu u kojoj bi brinuli o meni.

Ah....ta divna laž.

Kako joj je lako pribeći.

Ni oni koji lažu ni oni koji su slagani ne mogu da shvate da onaj koji laže, laže isključivo sam sebe.

Lažovi, ne zaboravite, kada lažete, vi tako ne menjate istinu, nego samo lažete.

Moja "internet iskustva" su zaista blesava.

Prva "online osoba" koju sam upoznala bio je Fazan.

Na Krstarici ako se ne varam.

 Iskreno, ja se uopste ni ne sećam odkud ja tamo, davno je bilo.

Obzirom da sam upoznala divnu osobu, koja je iz virtuelnog prešla u moj svakodnevni život, upala sam u startu u zamku, misleći da su svi kao on i ja.

Nasuprot Fazana, koji je deo mog života, evo već 11 godina, sretoh svakave ljude.

Ja sam se u tom periodu života poprilično tražila.

Iako sam veći deo života provela u ovom gradu, nikad se u potpunosti nisam uklopila, osim onih par ljudi koji su mi zaista prijali....osećala sam se kao burek u svemiru.

Obzirom da je A. bila jedina osoba pored koje sam se osećala shvaćeno, koja je razumela da ne želim da živim u kutiji, jer je i sama bila takva, krenula sam u istrazivanja po internetu.

Postala sam "član" raznih foruma i prosto uzivala u diskusijama, od razvijanja pite do politike.

Još uvek poprilično naivna kada je "online život" u pitanju, zaista sam verovala da su ljudi onakvi kakvim se predstavljaju.

Uskoro se jedna mala grupica ljudi poprilično zbližila i zaista sam ih doživljavala veoma stvarno i nije mi bilo bitno što je to "virtuelno druženje". Svaki dan smo se nalazili u određeno vreme, svako sebi skuva kafu i opleti po zaje*anciji.

Tu sam upoznala neverovatnog Dž.

Hvala ti što si mi otvorio vrata filozofije. Nadam se da će nam se putevi nekad opet ukrsiti.

Taj čovek je možda i najviše uticao na moje duhovno sazrevanje.

D., eh...ona je priča za sebe, vatra je možda najbolje opisuje.

Znam da ćeš biti ponosna na mene ako ovo ikad dodje do tebe.

L., vidimo se na ćevapima, kad-tad.

A sve ostalo, ludo, ljudi moji...ludo!

Čovek isfrustriran svojim brakom, izigrava velikog šarmera.

Pritom ima dva profila, iz jednog piše kao nežni emotivac, tužan jer ga niko ne razume a u drugom se pretvara u opasnog momka koji napada sve one koji nisu baš fini prema onom emotivcu.

Izuzetno debela devojka koja zavodi po forumu šaljući tuđe fotografije koje krade po internetu i hrani ego komplimentima za koje zna da nisu namenjeni njoj.

Nafurani adolescent koji kopira wikipediju i ufurava se da je to njegovo znanje koje je stekao godinama.

Čoveče, kad si već kliknuo na nju, mogao si to i pročitati a ne samo kopirati.

Mlitavko koji se loži valjda sam na sebe dok piše o teretani, mišićima i tegovima a u životu ništa teže od tastature nije podigao.

Neverovatno je kako život uvek udesi da istina ispliva.

Rekla bih da su bili ubeđeni da su sigurni i ušuškani u svom imaginarnom životu. Šta više, bili su sigurni da je to-to, da napokon žive život kakav žele.

Zašto očekujete da će vas drugi voleti kada ni vi sami ne volite sebe?

Toliko se mrzite da odbijate da priznate da postojite kao takvi. 

A šta se zaista dešava kad moraš da se odvojiš od računara i odeš na posao kao mlitavko, kad "nabildovani ja" ostane u svetu u kom pripada?

Šta se dešava kada mlitavko stane pred ogledalo posle tuširanja?

Ne bih im tad bila u koži.

Verujem da tada isplivava svo nezadovoljstvo, tuga, mržnja, bes....

Zašto je lakše sesti pred računar nego otići u teretanu?

Zašto je lakše sesti pred računar nego početi rešavati ono što te muči i što te čini nezadovoljnim?

Lenjost?

Strah od neuspeha?

Verovatno i jedno i drugo.

Niste zadovoljni svojim životom, želite da budete nešto drugo?

PA BUDITE!

Ali ne na iternetu, nego u životu!

Ne menjate ništa u svom životu a očekujete promenu!

Kako? Kako se nešto može promeniti ako ništa ne preduzimate?

Jeste, mašta je predivna, ali ona nije "stvorena" za beg od stvarnosti nego za stvaranje stvarnosti.

Čega se plašite, pa ionako ste na dnu, šta možete izgubiti?

Želiš da budeš bolji? Pa postani bolji pa ćeš i biti bolji!

Želiš da budeš lepša? Pa počni da brineš o svom izgledu pa ćeš biti lepša!

Nisi zadovoljan odnosima u svom životu? Pa kreni da ih rešavaš pa će biti bolji!

Sledeći put malo više o strahu od neuspeha....

"Raditi stalno jedno te isto a očekivati drugačiji ishod, definicija je gluposti"

Biti roditelj

Imam tu neverovatnu sreću da imam najdivnije roditelje na svetu, a u isto vreme i najbolje moguće učitelje na svetu.

Naravno da to nisam razumela kada sam bila dete i da sam to počela shvatati tek kad sam i sama postala majka.
 Ono što moje roditelje čini neverovatnim roditeljima je nedostatak potrebe da me kontrolišu.
Nedostatak potrebe da me previše zaštite, svest o tome da neke stvari moram naučiti sama kroz život.

Smatram da je jako malo roditelja sposobno ovo učiniti za svoju decu, ne zato što ih ne vole dovoljno već naprotiv, zato što ih jako vole
.
Ovo je nešto sa čim se i ja sama borim skoro svakodnevno.

Kako ne nametnuti detetu svoje mišljenje šta je najbolje za njega, jer Bože moj, ja sam mu majka...ja znam najbolje šta je dobro za njega. Naravno i činjenica da sam ja odrasla osoba a on "samo" dete.

Mnoge odluke koje sam ja u životu donosila se mojim roditeljima nisu dopadale, toga sam tek danas svesna.
Oni su ustvari uvek na suptilan način pokazivali da se njima moj izbor ne dopada, no ovde je ključna reč SUPTILNO. Nikada se nisu bunili ili govorili da ta odluka nije dobra i koja bi bila bolja, nego su me uvek pitali da li si ti sigurna da je to to?

Nekada su češće pokretali tu temu ako su iz svog ugla bili ubeđeni da grešim, ali uvek sa pitanjima, nikad sa konstatacijama ili zaključcima.

Sada sa 33 godine mogu da kažem,

            woooow, naklon do poda dragi moji roditelji, svaka vam čast!

Hvala vam što ste mi priuštili svaku moju grešku u životu, beskrajno vam hvala na tome!

Upravo sam iz tih grešaka naučila najveće znanje u životu, spoznala svoju snagu i diplomirala u životnoj školi.
Hvala vam što ste me pustili da grešim i stičem svoje znanje. Sve ono što ste me učili je bilo vaše, za mene samo pozajmljeno a sada imam svoje sopstveno znanje.

Svaki dan molim Boga da budem takav roditelj. Nisam sigurna da li ću uspeti svaki put da se izborim sa prevelikom potrebom da zaštitim svoje dete od grešaka, bola...ali znam da ću se svim silama truditi, a ovo svakako ostaje kao podsetnik.

Zaista smatram da nije bit roditeljstva pružiti detetu sve materijalno, pa čak ni samo ljubav i toplinu već dati detetu SLOBODU.

Naravno, svaki put kada bih bila razočarana i povređena zbog "pogrešnih" odluka i "krivih" izbora, bili su tu da mi pruže ruku da ustanem. Opet bez kritike i pametovanja, samo bi izneli stav zašto od početka nisu smatrali da treba da idem tim putem.
Svaki put su mi sa puno ljubavi krpili rane i puštali me opet da poletim.

Danas sam ovo što jesam upravo zbog svega toga, a smatram se jakom i hrabrom ženom.
Naučila sam iz prve ruke da ono što te ne ubije te ojača trostruko, da ne greši samo onaj koji nije ni pokušavao i da je svakako bolje  kajati se za učinjenim nego za propuštenim.

Nema ništa gore nego pitati se šta bi bilo kad bi bilo.

Svi "neuspesi" su me učinili mnogo hrabrijom , jer sam iz svakog nešto naučila, svaki me je ojačao.
Shvatila sam da neuspeh ne postoji, jer ako i ne dođem do željenog cilja doći ću do nove lekcije iz koje ću izaći snažnija i mudrija.

"Hrabrost nije odsustvo straha, hrabrost je delovanje uprkos strahu"

Bol

Onaj koji razdire, koji ti ne da da se pomeriš sa mesta, isti je kao i strah jer u osnovi i proističe iz straha.
Izadjemo iz sadašnjeg trenutka i razmišljamo o budućnosti, kako ću se ja sutra nositi sa tom odlukom, dešavanjem, gubitkom...
Treba ostati u "sada" i sagledati zašto boli.
Ako smo doneli odluku, doneli smo je sa razlogom da sebi olaksamo život, uskladiti se sa njom i biti svestan toga uvek kad strah krene da burgija po mozgu.
Ako bol prouzrokuje ljubav, pitajmo se da li ljubav zaista treba da boli?
Ne treba, zar ne?
Ako zaista tako  boli, nema sanse da je to ljubav, to je patnja.
Zar nismo svi u osnovi stvoreni da uzivamo u ovom zivotu, da ga živimo punim plućima iz dana u dan?
Da, ja čvrsto verujem da jesmo.
A zašto onda pristajemo na ljubavi koje bole i još sa ponosom mnogi izgovaraju "Nema ljubavi bez bola".
Verovatno se tako tešimo kad nemamo snage da uzmemo makaze i presečemo vrpcu koja nas vezuje.
Ma koliko bolelo, na tu bol smo navikli, znamo kako izgleda a pojma nemamo šta nas očekuje "sa druge strane" odluke. Po nekoj navici koja proističe iz kukavičluka uvek mislimo da će boleti još više.
A zašto ne mislimo da se boreći za sebe ustvari borimo za sreću a ne tugu?
I ja, koja čvrsto verujem da se sve u životu dešava sa nekim razlogom i da nam bradonja od gore nikad ne daje bitke za koje nismo spremni, sam često u životu bila kukavica.
Naravno da nije lako presecati veze i odlaziti tek tako od ljudi koji su bili bitan deo naših života.
Medjutim, mislim da najveći pakao nastaje kada u momentu odlaska poželimo sebi da olakšamo mržnjom.
E tu nastaje istinski bol, jer je to kao da svakodnevno pijemo otrov od kog očekujemo da će toj drugoj osobi biti loše. Želimo osvetu, "oko za oko-zub za zub".
A da li to zaista i malo pomaže?
Ne
Ko se budi sa odvratnim osećajem mržnje?
Mi
Dok ta druga osoba verovatno uživa u jutarnjoj kafi totalno nesvesna da mi sebi u tom trenutku čupamo kosu sa glave. A realno, nije ni kriva za naš bol jer smo mi svesno birali da ostajemo.

      "Kada bi prošlost druge osobe bila vaša prošlost,njihove emocije vaše emocije, njihov nivo    svesti vaš nivo svesti, njihov bol vaš bol, tada biste bili, razmišljali i delovali baš poput njih.
              Ovu spoznaju prati opraštanje, saosećanje i mir"  

Kad zaista razmislite o tome, shvatite da ste bili u njihovoj glavi, verovatno biste uradili to isto.
Lako je pametovati iz nase glave, sa naseg nivoa svesti i znanja.
Opraštanjem dajete sebi šansu za lepšim sutra, ne osobi koja vam je zadala bol. Ljudi često iz inata ne žele da oproste jer misle da tako skidaju krivicu sa onog na koga su ljuti.
Ako je tako, živeli, gucnite malo tog otrova i uživajte u njegovom dejsvu još veće tuge i bola.
Ovo se možda još nekako i shvati, ali kako oprostiti sebi?
Isto kao i drugom, tada ste mislili da je ono što radite dobro za vas, da će vas vaše odluke odvesti do sreće.
Grešili ste, pa šta? Svi svakodnevno donosimo pogrešne odluke.
Nije bitno šta smo bili juče, bitno je šta smo iz toga naučili i šta ćemo iz svega toga postati danas.
Ljutite se na sebe zbog prošlosti?
Odlično, sada znate šta ne treba da radite!
Ponekad moramo prvo shvatiti šta ne želimo da bismo znali šta nas zaista usrećuje.
Svaki novi dan je početak novog života a samo vi imate magičnu olovku u ruci sa kojim ispisujete stranice knjige koja će ostati iza vas.Upišite ono što zaista želite da živite, ono što ćete biti danas...sutra, a ne ono što ste bili juče.

Strah

Taman kad sam pomislila da sam savladala umetnost života i naučila sve velike lekcije o njemu desilo se ono od čega svi strahujemo i za šta svi mislimo da se dešava tamo negde daleko od nas. Ta čuvena teška i strašna reč je zadesila i moju porodicu, rak.

Moj životni oslonac, moja velika podrška u životu, moj voljeni tata se razboleo.

Nemoć, mislim da ta reč najbolje opisuje stanje mog uma, duha i tela. Tu ustvari na test dolazi sve ono što sam mislila da sam naučila, da sam savladala.
Prve dve nedelje totalno šokirana, izbezumljena. Mislim da su mi u tom momentu od reči "rak" bile strašnije samo"metastaze", a on je imao dve.
Pokušavaš prvo da prihvatiš da se to zaista dešava ali ipak svaku noć moliš Boga da ujutru kad ustaneš shvatis da je to bio samo košmar.
Trebale su mi dobre dve nedelje da shvatim i prihvatim da nam se to zaista dešava.
Očekuješ od lekara neku utehu, ali za njih si samo broj ni ne pogledaju pacijenta kako treba, bitni su im samo snimci, brojevi...
Sa jedne strane ih razumem, jer raditi taj posao a doživljavati pacijenta u potpunosti...pa, verovatno bi uskoro završili na psihijatriji. No, o lekarima i njihovoj savesti ćemo neki drugi put.
Da ne pričam o strahu od te čuvene genetike.
U tim besanim noćima mi je svašta padalo na pamet obzirom da u porodici Jovanovog oca ima dosta članova koji su bolovali od raka. Da, naravno da sam već "videla" da mi je dete bolesno jer sad sa obe strane ima gene za koji će većina lekara reći, ima jako velike šanse da oboli. Kad te strah u toj razmeri obuzme, zaboraviš na sve i krene da te hvata očaj. Tek posle nekog vremena shvatiš da tupo zuriš negde u daljinu a da pojma nemaš koliko vremena je prošlo a još manje si svestan kakve misli su se nizale...samo znaš da se osećaš zgaženo.

Kad prihvatiš šta ti se dešava onda mozak kreće panično da radi i da traži rešenje problema, a tu opet upadaš u zamku okoline jer krećeš da se susrećeš sa pogledima koji ti poručuju "umreće".

Nije mi jasno zašto većina ljudi u tim situacijama navodi baš sve one kojih se sete da su umrli od raka??
Zaboga, zar nije logičnije da slomljenoj ćerki navedete one koji su se izvukli?
A svi znamo i takve, zar ne?
Ljudi se uglavnom pravdaju da neće da ti bude lažnu nadu.

Zar ste  kolektivno odlepili?? Zar ne shvatate koliko je život divan kad imamo nadu?

Zar vi zaista živite po principu, bolje da se ubijam u pojam i plačem mesecima nego da imam tu divnu nadu i mesecima uživam i stvaram nove uspomene koje ću čuvati ako se čak i ne izvuče?Znate li vi šta su opšte i koliko znače nada i vera?
Moraš verovati da bi video, ne obrnuto!
Ono što je meni najviše tog momenta pomoglo su videa žene sa neverovatnom snagom, voljom, energijom...
Svima koji se nađu u sličnoj situaciji od srca toplo preporučujem kanal na You Tube koji se zove Safari duha, kog vodi Ana Bučević.
 Video pod mazivom "Kako smo pobedili "nepobedivi" rak" me je oduvao na sedmo nebo!
Ako su mogli oni...možemo i mi!
Daleko od toga da sam se sutradan probudila rasterećena, bez straha, ali sam opet imala i nadu i veru.
Znala sam šta treba da radim, imala sam plan...nisam vise bila nemoćna i znala sam da sam svaki dan, korak po korak, bliža cilju.
Bilo je dana kada nam je bilo teže, kada smo se svo troje plašili više. Koliko puta sam samo pešačeći do njih gutala suze i čitala viceve sa telefona da bih mogla da ispričam koji da nasmejem njega i mamu.
Ponekad bih jedan te isti morala po deset puta pročitati da ga zapamtim jer mi je mozak bio u rasulu, ali nisam odustajala, nego sam kao kreten čitala i dalje dok ga ne upamtim.
Itekako je vredelo pamtiti ga, verujete mi, oni osmesi su neprocenjivi a smeh je lek za dušu a duša je najbitniji "organ" na putu ka ozdravljenju.
Obzirom da smo mi, što bi moj prijatelj rekao "vezani k`o sitna crevca", sa povećanjem moje vere rasla je i tatina. Svaki dan je, uprkos hemoterapiji, izgledao sve bolje, oči su mu vratile stari sjaj.
Najbitnija stvar koju sam naučila od Ane je da je strah samo misao. Ako je misao, znači da mogu da je promenim, iz negativne u pozitivnu!

WooooW otkrovljenje za mene.

Krenula sam sa vežbom menjanja misli, opet, bilo je i uspona i padova.
A ono zbog čega sam danas presrećna je što sam prestala da se plašim šta ako ga sutra ne bude, nego sam počela da uživam u svakom danu u kom ga imam.
I ne, ne smatram da je to najstrašnija stvar koja nam se desila, zahvalna sam na svakoj lekciji koju sam naučila kroz njegovu bolest, zahvalna sam što smo danas još vezaniji nego ranije, zahvalna sam što danas znam šta su geni, šta je bolest i kako nastaje.
Zahvalna sam što sama biram svoje misli, zahvalna sam što se nikad u životu nisam toliko smejala kao sada dok još uvek gazimo svoj put pobede. Ne čekam potvrdu već je živim.

"Život nije ono što nam se dešava, nego ono kako mi gledamo na to što nam se dešava"- Ana Bučević

 Prijatelji

Imate li prijatelje?
Ne drugare već prijatelje, one ljude pored kojih možete da se osećate šašavo, detinjasto ali i da im se isplačete na ramenu kad dođe žuta minuta.

Ja se moram pohvaliti da ih imam.

Bili su uz mene u najtežim momentima na najbolji mogući način i na tome sam im beskrajno zahvalna.
Pre svega zato što su poštovali moje životne izbore iako se sa mnogim od njih nisu slagali.
Možda je to najbolji test prijateljstva, to što neće biti uz vas samo dok živite po njihovom pojmu "normalnog". Verovatno su zato završena moja prijeteljstva iz prošlosti jer sam u jednom momentu svog života shvatila da ne želim da živim po tuđim pravilima, samo zato što je njima to "normalno".
Prijatelji su porodica koju sami, svesno, biramo i opet po njima možemo da vidimo kakvi smo i mi sami.
Posesivnost nije dobra ni u jednom obliku odnosa pa ni u prijateljskom.
Očekujete od prijatelja da je baš uvek tu kad vam zatreba, flipnete uvek kad ne može da dotrči ako ste u problemu?
Ako ne poštujete vi njegovo vreme, zašto bi on vaše probleme?
Prijateljstvo ne funkcioniše tako, nego kao i sve drugo u životu, koliko daš toliko i dobiješ.
Često čujem onu čuvenu rečenicu "Ja sam ostavljala sve svoje obaveze zbog prijateljice da bih joj bila podrška a eto nje sad nema kad mi treba". Da li ste ostavljali obaveze zbog nje ili sebe? Da li ste trčali kod nje da bi se busali da ste dobar prijatelj ili ste želeli da budete tamo?
Verovatno ovo prvo jer u suprotnom ne bi imali problem sa tim.
Ako sve što u životu radite, radite za sebe nikad nećete imati problem sa tuđim ponašanjem, jer i u ovom slučaju nemate problem što prijateljica nije došla već zato što ste vi uvek trčali kod nje.
Niste radili ono što ste ustvari želeli i na nju prebacujete odgovornost vaših životnih izbora.
Ja sam imala tu sreću u životu da mi drugarica bude Marija, osoba koja se u svemu razlikovala od svih mojih dotadašnjh prijatelja. Upoznale smo se kada sam imala 10 godina, igrale se na ulici i družile manje ili više intenzivno sve dok nije otišla da živi van Srbije. Tih par godina smo se povremeno dopisivale i kako pisma dokazuju, ja sam bila ona lenja buba kojoj je pošta bila predaleko i tad uopšte nisam doživljavala one rečenice na kraju "A zašto ne pišeš?, Piši malo češće...", doživela sam ih tek posle 15 godina kada smo ta pisma čitale zajedno.
Kada se ona vratila u Srbiju, ja sam se udavala i zasnivala porodicu a ona devojka bez obaveza tako da je naše prijateljstvo stajalo na čekanju neko vreme.
Ponovo se baš intenzivno družimo zadnjih pet godina i u tih pet godina me naučila toliko bitnih životnih lekcija.
Na prvi pogled dve totalno različite osobe, ja ufurana u ozbilju a ona razmaženo derište koje radi isključivo ono što želi. Naravno da sam pokušala da joj objasnim da je krajnje vreme da se uozbilji i odraste, ali na svu sreću ona je uspela mene da ubedi da pustim devojčicu u sebi da se razmaše i češće izlazi na površinu.
Izluđivala me što je bila u stanju da se danima ne javlja na telefon, što se dogovorimo za kafu pa me ispali...
Međutim ono dete u meni je vremenom počelo sve više da shvata zašto to radi.

Sloboda je nešto nalepše na svetu, kad radiš samo ono što želiš.

Najbolje od svega je što sam to počela primenjivati i u ostalim segmentima svog života.
Prestala sam da trpim ljude samo zato što su rod ili zato što bih to trebala, išla sam po principu "kako ti meni, tako ja tebi". Naravno da su tako "stradala" ona prijateljstva sa početka priče, no nisu sva, neka su i opstala.
Pogledajte ljude sa kojima ste okruženi, oni su vaše ogledalo.
Imate li ih uopšte, šta vidite u onima koje vidite?

Hvala ti na slobodi, hvala ti što si mi pokazala da mogu biti odraslo dete, i detinjasta i odgovorna u isto vreme.