Pričam malopre sa prijateljicom iz detinjstva o ljubavi i kroz glavu mi prolazi naša priča, moja i njena.

Upoznale smo se kao deca, živele smo u istoj ulici.

Sa njom sam kliknula odmah i vrlo brzo je postala moja najbolja prijateljica.

Međutim, došao je rat.

Razdvojile smo se, moja porodica se preselila u Srbiju, ona je ostala u Rijeci, mom voljenom gradu.

Godinama sam patila i za svojim prijateljima i za svojim gradom.

Sad shvatam svu veličanstvenost ljubavi.

Naravno da kao dete o tome nisam razmišljala na ovaj način, nisam filozofirala...već sam jednostavno volela.

Sad, sa ove tačke gledišta, slobodno mogu reći da sam bila sjebano i tužno dete, ceo moj život se raspao na ulasku u pubertet.

Rat sa sobom nosi mnogo tužnih stvari, između ostalog igubika voljenih osoba.

U tim godinama, prijatelji su ti sve, često deluje da su bitniji i od porodice.

Često sam mislila na Danicu i ptala se da li će moj život ikad više biti normalan.

U to vreme smo pisale pisma jedna drugoj, ali naše zemlje su bile zaraćene i često je postojao problem sa pošiljkama.

Jedno njeno pismo sam dobila otvoreno i iscepano.

Sećam se da sam se tad prilično, u svojoj dečijoj glavi, uplašila za nju, da joj ne stvaraju problem što komunicira sa ljudima iz Srbije i prestala sam da joj pišem.

A bila je bitan deo mog života.

Odgovorno tvrdim da me ta ljubav koju sam osećala prema njoj spasila.

Mogla sam sebi "zabraniti" da mislim na nju, jer je "nikad više neću videti" i živeti, umesto u ljubavi, u patnji.

Ja sam izabrala da je volim, izabrala sam da dozvolim mislima da idu ka njoj, izabrala sam da se često sećam naših ludorija i što je najbitnije, izabrala sam da se nadam da će sva sranja koja nas razdvajaju prestati!

Zaista, sa te tačke gledišta, plašila  sam se da se nikad više nećemo videti. U mojoj glavi, ti silni kilometri su bili nepremostivi, u mojoj glavi se činilo da rat nikad neće stati, u mojoj glavi se tad činilo da će Srbija i Hrvatska biti u večitoj svađi...

A danas, više od 20 godina od početka rata, smo i dalje jebeno dobre prijateljice!

Da li sam ja u svom strahu mogla sagledti širu sliku?

Naravno da nisam.

Naravno da nisam mogla pretpostaviti da će postojati mobilni telefoni i sms poruke, naravno da nisam mogla ni pretpostaviti da ce postojati internet i sve blagodeti koje on nosi.

Danica je i danas bitan deo mog života.

Njeni zagrljaji su neprocenjivi.

Ako nekog voliš, ne daj da ti ni jedan strah skloni fokus sa ljubavi, jer nismo u stanju sagledati širu sliku i nikad ne znamo šta nam sutra nosi sa sobom.

Voli, jednostavno samo voli!

"Nada je najvažnija hrana ljubavi"

Shvatila sam da se ljudi plaše ljubavi.
Neverovatno je čega se sve plašimo.
Na prvu pomisao sigurno ne deluje logično da se iko može plašiti ljubavi, zar ne?

Zašto se toliko uvlačimo u sebe, zašto je problem prepustiti se drugoj osobi?
Zbog predhodnih iskustava?

Neko me je užasno povredio u predhodnoj vezi, ja uvek nalećem na budale, lepak sam za budale....

Kada bi shvatili da za te "promašaje" nisu krivi partneri nego mi sami, sve bi bilo lakše.

Niko nas nije terao da u predhodnim vezama trpimo nepoštovanje, da se pravimo da nismo svesni kada partner laže... 
Kada partner manipuliše sa nama, ne drži nas on tu na silu vezane pa da ne možemo da odemo kada smo svesni da je veza disfunkcionalna.
Mi sami biramo da ostanemo i "spasavamo vezu" po svaku cenu.

Da li ćemo imati kvalitetnu vezu, ne zavisi od našeg partnera nego od toga koliko sami volimo sebe.

Sve počinje od nas i tu se i završava.

Strah od samoće je najčešći uzrok zašto ostajemo u lošim vezama.

Često u veze ulazimo iz pogrešnih razloga. Da ne bi bili sami, da bi preboleli predhodnog partnera...i onda se čudimo "zašto sam lepak za budale, zašto ni u jednoj vezi nisam srećan/srećna".

Osnova svakog odnosa, bilo to prijateljstvo, ljubavna veza ili odnos dece i roditelja, je ljubav prema sebi.

Svako će se prema vama postavljati baš onako kako se vi odnosite prema sebi samima.
Ako vi nemate dovoljno samopoštovanja, zašto mislite da ce vas drugi poštovati?

Tako da svaki partner može biti ili najbolji partner na svetu ili najgori, to zavisi od toga da li ćete mu vi dozvoliti da se na određeni način ponaša prema vama ili ne.

Jedna od najčešćih stvari na koje se ljudi žale su laži.
Lagao me je dve godine.
Ko je tu budala?
Ja, koja sam ostajala uz osobu za koju znam da laže.
Ali ja njega volim i pokušavala sam da spasim tu vezu.
Da spasim šta? Šta tu ima da se spašava? Zaista želim da ostanem ceo život u vezi sa nekim ko me laže?
Ne, naravno da ne želim.
Ako lažov nije prestao da laže zbog sebe, neće sigurno prestati ni zbog mene, jer lažovi ni ne lažu nas...oni smišljaju svoje laži da bi slagali sebe.
Šta treba da uradim?
Ako volim sebe, uvideću koliko je ta veza loša za mene i nastaviću dalje svoj put, ako ne volim sebe, ostaću tu i kriviti njega za svoju tugu, neispunjenost, suze...

Uvek je najlakše svu odgovornost prebaciti na drugu osobu, ali činjenica je da smo samo mi odgovorni za svoj život, jer je naš život skup naših izbora.
Ne tuđih, naših izbora!

I muškarci i žene kukaju na suprotni pol podjednako, zato sam o tome diskutovala sa Dušanom, da vidimo kako sve to izgleda iz muškog ugla.

Dušan je neko ko je prošao kroz svoju metamorfozu.

Kako su izgledale tvoje veze pre spoznaje ko si zaista ti, a kako izgledaju danas?
Šta si mislio da zaslužuješ u vezi kada si imao 130 kilograma i mucao, kada nisi bio zadovoljan sam sobom, a šta misliš da zaslužuješ danas, nakon tolikog rada na svojoj spoljašnjosti i unutrašnjosti?

Pre svega hvala ti na pozivu I prilici da pišem o ovome. Slažem se sa tobom, na prvi pogled se stvarno čini kao da se plašimo ljubavi. Žudimo za njom, a bežimo od nje. Bolje da NAS vole, sigurnije je tako, jer ionako je “ljubav kazna onom ko zavoli više”, “Sa drvetom se ne ide u šumu”, I “ako sam zauzeta nisam oduzeta”..i na kraju zašto da volim kad “ljubav ne pobeđuje” jer je “samo reč”. Mogao bih ja još, ali shvatiš suštinu. Zašto je tako, i zašto danas srećemo sve više nesrećnih I usamljenih (ne samo) mladih ljudi. Zašto mi se sve više njih obraća istim pitanjima “kako da nađem normalnog partnera? I zašto se, kad god izađem, osetim kao da sam ponovo obdaništu ili u drugom razredu osnovne? Znaš onaj period kada devojčice beže od dečaka, zato što ih ovi plaše glistama I čupaju za kosu. Oni su im odvratni I gadni, a one njima dosadne I glupe. Tada se vode nevini ratovi I sve(t) ima smisla. A danas? Kako I u čemu danas tražiti uzrok ili opravdanje za sve veću otuđenost I usamljenost. Ako je nekada on ležao u detinjoj nezrelosti, u čemu danas leži? Dok se one kikoću, slikaju I puće, oni se mršte, pumpaju I poziraju, a jaz postaje sve dublji. Mladi I lepi, zdravi I pravi, a niko nikome ne prilazi. Tužni a sami. Nasmejani a prazni. Žude za dodirom, a beže od bliskosti. Plaše se ishoda I brane se izgovorima. Iako se iza svakog našeg izgovora krije se strah, mislim da to nije strah od ljubavi, već strah od ranjivosti. Ranjivost je ružna reč, ona se ne priznaje, sramota je biti ranjiv. Ahhh, ta sramota, tek o njoj bih svašta rekao, ali neću sada, držaću se ranjivosti. Ranjivost se prezire, od ranjivosti se beži. Bežimo od nje iako je ona srž svih naših osećanja. Zašto? Zato što je neprijatna I ume da zaboli. Kako to znam? Pa I ja sam nekada bežao. Mislio sam da je ranjivost moja najveća slabost, a slabost se ne prašta, zar ne? Vaspitavali su me da – biti ranjiv znači biti slab – učili su me da bežim od nje, da je ne pokazujem nikome I ne priznam nipošto. Sve dok sam im verovao bio sam usamljen, nesrećan, I nesposoban da ostvarim dublju emotivnu vezu. Ne krivim ih jer su mislili da mi čine dobro. Verovali su da će me zaštiti od onih mračnih I bolnih emocija, a nisu znali da su mi oduzeli I one divne. Jer jedno bez drugog ne ide. Nemoguće je. Jer bez ranjivosti nema ni bliskosti, bez ranjivosti nema ni iskrenosti, na kraju, bez ranjivosti nema ljubavi, draga moja. Mislim da je to u korenu problema. Mladi danas beže od ranjivosti, I zato nam se čini da se da se plaše ljubavi. A zapravo se plaše ranjivosti. I na kraju, ako me pitaš šta bih im poručio, bez razmišljanja bih im rekao: otvorite se I prihvatite svoju ranjivost. Svi smo uplašeni I nesavršeni, isto koliko smo svi vredni poštovanja, ljubavi, I one osnovne potrebe da pripadamo, jedni drugima. I umesto da se pretvaramo, zatvaramo I bežimo od sebe, hajde da prihvatimo svoje slabosti. Hajde da gradimo zidove, a ne rušimo mostove, hajde da shvatimo da naša snaga nije u našoj neranjivosti, ne, već da ona leži u našoj apsolutnoj ranjivosti. I da to što smo nesavršeni nije nedostatak, nego podsetnik da smo zajedno u svemu ovome.

Apsolutno se slažem sa tobom.

Toliki strah od toga da nas neko može povrediti dovede do toga da nikad ne dozvolimo da istinski osetimo ljubav.

Naravno da nas kroz život ljudi povređuju, ponekad se osećamo doslovno zgaženo, ali preživeli smo svaki put , zar ne?
Šta više, prilično nas je ojačao taj mali unutrašnji rat.

Toliko često se pitate zašto ste sami da sav svoj fokus stavljate upravo na samoću i nedostatak ljubavi.

Ljudi moji dragi, ljubav je svugde oko nas!
Volite sve što vidite i živećete ljubav!

Koliko se divno može voleti roditelj, kakva je neverovatna ljubav prema detetu, koliko ljubav prema prijatelju ume ispuniti srce, kada dođeš sa posla a pas skače kao kengur od sreće što te vidi posle 8-9 sati...
Sve je to ljubav!
Sve to greje dušu!

Kada naučite da uživate u svemu tome i kada sve to bude nazivali "Imam Ljubav oko sebe", nećete se pitati zašto sam sam/sama, ako nemate partnera.
Jer Ljubav je Ljubav!
Tada ćete znati da u vezu ulazite iz pravih razloga, jer to znači da ne očekujete od druge osobe da se pojavi i ureći vas, nego da ta osoba samo nadogradi ljubav koju već imate i osećate.

"Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE."

Charlie Chaplin 

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

Pored lenjosti vrlo često nas koči i prevelika želja za uspehom.
Toliko jako želimo da se izvučemo iz neželjene trenutne situacije, da uspemo u životu,  da sami sebe blokiramo.

Sta je uopšte merilo uspeha?

Dok god mislite da je novac, teško da ćete biti zadovoljni sobom.
Jer, uvek ćemo želeti još....još i još.

Zamislite da ste nezaposleni, nemate novac za hranu i račune.
Tad molite Boga za bilo kakav posao, za minimalac samo da imate šta jesti i platiti račune. Kada se zaposlite za minimalac, normalno vam je da imate hranu u frižideru i da vam neće isključiti struju.
Ubrzo prestajete da se zahvaljujete Bogu na tome i počinjete da ga molite za malo veću platu, da obnovite garderobu...da ponekad možete da izađete...
Kada i to dobijete, opet se osećate srećno, ali samo prvi mesec.
Opet ubrzo krećete da molite Boga za još novca, da možete da kupite automobil, bilo kakav, samo da imate neko prevozno sretstvo...a dobro bi došlo i letovanje, nije bitno gde, samo da posle par godina konačno vidite i osetite more.
Naravno, ova priča se vrti u krug.
Novi, skuplji automobil, skuplje destinacije za letovanje, skuplja garderoba...

 A zamislite, i oni koji imaju novca imaju  trenutno nedostižne želje.

Ako vam je merilo uspeha partner, opet nikad nećete biti zadovoljni, jer ma koliko divnu osobu pronašli, ma koliko ta osoba volela vas, nikad vas neće moći usrećiti jer ćete od nje očekivati da vas usreći.
U početku ćete se zadovoljavati malim stvarima, a onda ćete početi da zahtevate sve više i više.
Na kraju će se svesti na to da treba da vam čita misli.
Vrlo brzo ćete zaboraviti sa kakvim ste sve kretenima bili i da ste u početku tražili samo da vas iskreno voli.
Sve dok vas i ta osoba ne razočara što se nije dovoljno trudila oko vas.

Dok ne naučimo da budemo srećni, ovde i sada, sami sa sobom, ništa izvan nas neće moći da nas usreći.

U najvećem broju ljudi postavljaju novac kao barijeru za sreću.
A zašto mislite da bogati ne plaču?
Zašto mislite da ih skupe destinacije za letovanje usrećuju?
Oni samo imaju novca pa mogu da otputuju, ali to ne znači da su na tom putovanju srećni.

Za ovih mojih 34 godine, prosla sam mnoge materijalne uspone i padove.
Imala sam periode kada mi novac ni na kraj pameti nije bio, jer sam sebi mogla priuštiti ono što volim i želim, a imala sam i periode kada sam po sedam dana jela jaja, jer mi je sve preko toga bio luksuz.

To ne znači niti da sam bila srećna dok sam imala materijalnu sigurnost, niti da sam bila tuzna jedući danima samo jaja.

Kad krenu da mi isplivavaju najsrećniji momenti mog života, verovali ili ne, na 90% od tih momenata nije potrošen novac. Ništa me od toga nije koštalo.

Zašto mislite da morate postati "neko", zvučno ime, da bi vam vaš život bio uspešan?

Ego nas vara!
Ne želite to vi, to želi vaš ego!

Daleko od toga da pričam da treba da rasprodate svu imovinu, razdelite je sirotinji i odete na planinu da živite. ( Naravno, osim ako vas ovo usrećuje)

Prvo sebi odgovorite šta je za vas uspeh i zašto je baš to za vas uspeh?

Zašto ćete baš tada biti srećni?

Zar nije poenta ovog života uživati u svakom danu, a ne uživati kad budem imao nešto što sada nemam.
Uvek će postojati nešto što nemate i uvek ćete težiti za nečim novim i drugačijim, što je "normalno i prirodno" ( Naravno da je za svakog normalno i prirodno nmešto drugo...ovo je moj pogled na normalno), i to je skroz na mestu dok od toga što nemate  ne očekujete da vas usreći.

Zahvaljujući baš periodu mog "nemanja" sam naučila da uživam u trenutku.
Bila sam "prinuđena" da sagledam šta iz ove situacije mogu izvući, jer bih u suprotnom verovatno potonula.
Lako je imati veru u sebe u periodima kada se kockice poklapaju, ali je najbitnije sačuvati je onda kada kola krenu nizbrdo.

Ljudi koje danas nazivate jakima su oni koji svoju sreću ne vezuju ni na šta izvan sebe.

Biti uspešan, za svakog predstavlja nesto drugo.
Za mene je uspeh moj osmeh upkos svemu.
Što mogu da osetim mir i u sred oluje koju mi život donese ponekad, što sam podjednako srećna u dnevnoj sobi gledajući sa sinom film, što sam podjednako srećna sa drugaricom na klupi upkos činjenici da nemamo novca za kafu...kao i dok sedim u skupom restoranu, kao i na moru, kao i kad oblačim skup komad garderobe, što sam podjednako srećna sama kao i dok sam nekog držala za ruku.

Da li će me posmatrač doživeti kao uspešnu osobu mene ne zanima, jer ne živim u tuđim očima nego u svojim.
Nekim se ljudima divite i smatrate ih veoma uspešnima, a oni sebe ne doživljavavaju tako.

Nije bitno šta drugi misle o nama, nego ono što mi znamo o sebi.

Novac i druga osoba mogu samo da nadograde vašu sreću, ako je imate u sebi, ali vas nikako ne mogu usrećiti.

Neki ljudi provedu većinu svog života dokazujući se drugima a da nikad ne spoznaju šta njih zaista ispunjava.

"Nemojte da ciljate na uspeh ako ga želite-radite samo ono što volite i ono u šta verujete, uspeh će doći sam po sebi."

Facebook stranica - Moje otrežnjenje

                     Sit gladnom ne veruje

Koliko je ljudi, toliko je i pogleda na svet, koliko je ljudi toliko je i realnosti.
Svako je ubeđen da je baš on u pravu.

Suludo je raspravljati da li je neko u pravu ili nije.
Ja više volim da raspravljam o tome da li želiš tako da živiš ili ne?

Da li ti prija da misliš da je život sranje, da li ti prija da misliš da kao žena, treba da imaš radno vreme 24 sata?
Da li ti prija da se složiš sa tim da su sve kućne obaveze samo na tebi, da li ti prija da misliš da očevi treba da provode manje vremena sa decom...jer Bože moj, oni su očevi a mi svemoguće mame, pa i treba da istrpimo. Treba da imamo ruke kao hobotnice, treba da padamo sa nogu od umora...jer to rade sve mame.

Osvrnite se oko sebe, nađite bar jedan primer drugačijeg ponašanja.
Ne, ne mora da bude tako.
Pitanje nije da li postoji muškarac koji pomaže svojoj ženi, pitanje nije da li postoji otac koji provodi kvalitetno vreme sa svojim detetom...pitanje je, zašto ti dozvoljavaš da se "tvoj muškarac" ne ponaša tako?
Jer, ljudi se uvek prema nama ponašaju onako kako im mi to dozvolimo.

Misliš da je život sranje, da je normalno da trpiš šefa idiota koji sve svoje frustracije izbacuje na tebi, jer je danas teško naći posao pa ćutiš i trpiš?
Misliš da je surova relnost da moraš da ćutiš i trpiš jer treba prehraniti porodicu, pa onda svu nervozu i svoje frustracije ti izbaciš na tu istu porodicu?
A sigurno imaš bar jednu koleginicu kojoj niko ništa ne sme reći jer odmah odbrusi i ona je povlaštena u firmi, ali eto ti nisi te sreće da budeš na njenom mestu.
Da, ljudi se uvek prema nama ponašaju onako kako im mi to dozvolimo.

Jesi, potpuno si u pravu da moraš sve to što moras...kao i ona koja misli da ne mora ništa više jer se dovoljno namorala u životu.

Što je najgore, ti koja moraš da trpiš, dobijaš svaki dan sve više potvrda koliko je život nepravedna džungla.
Ceo dan, jedino što vidiš je sve više situacija koje potvrđuju koliko si u pravu.
Toliko si fokusirana na svoju tvrdnju da gomilu lepih situacija ne bi primetila ni da te odvale direktno u glavu a kamoli da se dešavaju u tvojoj neposrednoj blizini.

Do te mere se uvučeš u svoj crni svet da bi možda neko bio presrećan da mu se dese situacije u kojima ti vidiš crnilo.

Dobiješ komplimet od koleginice, umesto da sa osmehom kažeš hvala, pomisliš...garant ima neko skriveno značenje. Sigurno je videla neku fleku pa mi se ruga, baš je prava kučka.
Muž ti iznenada kupi cveće...o ne, garant me vara i kreće novi haos u glavi, haos zvani ljubomora.
I nema šanse da te ubedi da je samo video kako si povučena u poslednje vreme pa je hteo da te oraspoloži.
Đubre nezahvalno sigurno ima aferu!

Toliko dugo trpiš da ti je to zgazilo i samopouzdanje i samopoštovanje.

Gledajući one koje su se namorale i ne moraju više ništa, one koje imaju skladan brak, poslušnu decu, one prema kojima se na poslu obraćaju sa poštovanjem, one koji u ovoj siromašnoj zemlji postavljaju na fejs slike sa raznih putovanja...osećaš se samo jadnije i ogorčenije.
To takođe potvrđuje da si u pravu kako je život sranje.

I nema šanse da te iko ubedi da pošten svet danas može da putuje, nema šanse da te ubedi da su tuđi osmesi iskreni, nema šanse da te iko ubedi da sreće na ovom svetu ima za sve nego samo za odabrane.

Uvek se tebi dešavaju maleri, samo ti čekaš dva sta u redu, samo ti nalećeš na neljubazne trgovkinje...
Zašto uvek baš ja??

A nisi primetila ženu koja je isto tako stajala isped i iza tebe i čekala koliko i ti.
 Ona se ne žali jer je to vreme doživela kao nagradno vreme za sebe. Dobila je vreme da razmišlja, možda usput da čekajući u redu završi citanje knjige, da na telefonu proćaska sa drugaricom ili možda da ne razmišlja ni o čemu, da jednostavno odmori mozak.
U prodavnici nisi primetila tamne kolutove ispod očiju trgovinje koja nije baš imala strpljenja sa tobom, jer naravno ona ima nešto protiv tebe.
Nije ti palo na pamet, da kao što ti imaš svoje probleme....možda ih ima i ona.
Ne, ti doživljavaš sve lično, sve je to usmereno tebi jer je život sranje.
A očekuješ da drugi razumeju tvoju nervozu jer ti život nije lak.

Svi te ogovaraju, po ceo dan samo ispijaju kafe i uvek si ti na tapetu.
Jer, Bože moj, sve te koleginice i rođake nemaju pametnija posla u svom životu nego samo o tebi pričaju.

A da tu borbu za opstank u džungli samo malo preusmeriš u uživanje?
Samo jedan dan, da vidiš kako bi to izgledalo.

Jer poenta i jeste da su se one sa osmehom već dovoljno namorale, znači, bile su tu gde si ti sad.
Bile su ali su svesno odlučile da više ne žele tu da budu.

Posveti se sebi, zaboravi danas na prasinu, prljave sudove, veš.
Život neće stati ako imaš haos u stanu, ali hoće ako imaš haos u glavi.

Zavoli ponovo sebe, jer dok god ti ne voliš sebe neće moći niko drugi da te voli.
Ne očekuj da te drugi ljudi vole više nego što ti voliš samu sebe.

Poštuj sebe ako želiš da te drugi poštuju.

Da, da...ljudi se uvek prema nama ponašaju onako kako im mi dozvolimo da se ponašaju.


" Život nije ono što se dešava, nego ono kako ti vidiš da se dešava"

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

Kada nekom kažem, "odrasti", vrlo često mi odgovore, pa ti prva potenciraš da treba zadržati dete u sebi, neću da odrastem, biću večito dete.

U čemu je razlika između "zadrži dete u sebi" i neću da odrastem?

Odrasti, znači biti svestan sebe u potpunosti, ne bežati od obaveza i "problema". Biti svestan da ponekad prvo moraš da uradiš i ono što baš ne želiš da bi mogao da se u potpunosti posvetiš onome što voliš.
Kada odrastemo, znamo da smo mi sami zaslužni za život koji vodimo, da svoje "neuspehe" ne prebacujemo na druge, da shvatimo da je sva odgovornot za nas život samo na nama.
Da sve što nam se u životu dešava,  je  posledica naših odluka.

Kada težimo da ostanemo večito dete, to se uglavnom svede na ponašanje..."Ni sam ne znam da li bih da piškim ili kakim".
Hteo bih nešto a ne znam šta.
Malo hoću, malo neću.

Zadržati dete u sebi znači imati balans između zabave i odgovornosti, ne biti opsednut kontrolom koja je svojstvena "odaslima", biti fleksibilan.

Pogledajte decu, njima ne postoji idealno vreme za zabavu, jer je ustvari svako vreme idealno vreme.
Posmatrajući decu puno toga možemo naučiti.
Ko ima malo dete je sigurno često izgovorio " Čoveče, ja padnem sa nogu trčeći za njim a on pun energije".
To je zato što deca uživaju u onome što rade, zato uvek imaju energije za igru, trčanje...

Ako vam je svaki dan iscrpljujuć, zapitajte se zašto je to tako, morate li imati kontrolu baš u svakom momentu svog dana?
Možete li se nekad jednostavno prepustiti i uživati pa šta bude?
A opet, sa druge strane....prepuštate li baš sve odluke životu, pa šta bude?
Ni jedna krajnost nije dobra.
Iza osećaja odgovornosti se često krije strah od neuspeha, zato sve mora biti "pod kontrolom", isti taj strah se krije iza onih koji tvrde da su večita deca, plaše se da sami donose odluke...jer koga će onda okriviti ako ne ispadne onako kako su zamislili?

Svaki dan se pitajte, šta bi dete u vama danas radilo?

"Radite uvek ono što se bojite uraditi" R.W. Emerson

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

Fotografija preuzeta sa sajta: zena.blic.rs

         Kad ode zauvek neko koga obožavaš

Kada nas "zauvek" napuste voljeni, kada fizički više ne postoje u našem okruženju, kako dalje?

Moj divni otac se nedavno pridružio jatu Anđela.

Obožavam ga, oduvek...

Sama pomisao da ga više nikad neću videti, da mu više nikad neću leći na krilo, da on više nikad neće leći na moje da mu mazim sedu kosu...bila je i više nego bolna, razarajuća.

Oduvek je bio moj učitelj, jedan od najvećih.

Tako  me je i  njegova dijagnoza "rak" razdrmala u potpunosti.

Zahvaljujući njegovoj bolesti, zahvaljujući tom, jednom od najvećih kontrasta u mom životu,  počela  sam još učim više da učim i rastem.

Ranije mi je pomisao na to da ću jednog dana, prosto morati "izgubiti" roditelje, bila toliko strašna da se nisam ni usđivala razmišljati o tome.

Izgubiti nekog ko ti je toliko drag, koga toliko voliš, nekog ko ti je stub oslonac u svim olujama koje te zadese...jeza te hvata.

Neko će možda gledati na to što mu je draga osoba umrla od raka kako najžešću tragediju u životu.

Kod mene to nije tako.

Kao što već rekoh, zahvaljujući tome sam izašla iz zone komfora.

Ne zato što sam to htela, nego zato što sam "morala".

Koju drugu opciju sam imala?

Da plačem i pitam se, a zašto baš nama da se to desi?

Ne, to nikad nije bio moj izbor.

Iako smo oduvek imali divan odnos, za godinu i po dana prisutnosti raka u našim životima smo se još više zbližili.

Na svaku terapiju smo išli zajedno, u toku svake terapije sam ga neprestano drzala za ruku, trudila se da oseti koliko ga volim i koliko mi je bitan u životu.

Nakon terapije smo imali svoj ritual odlaska na kafu....

Svakodnevno smo stvarali nove, divne, uspomene.

Na tome sam beskrajno zahvalna jer mi je danas srce puno.

  

Tri nedelje je prošlo od njegovog odlaska.

Osetim ga kad god mi je potreban, osetim njegovo prisustvo u potpunosti.

Možda će neko sad reći, ova je luda,  no naravno da me nije briga kako će se ovo što pišem komentarisati.

Tekst je namenjen ljudima koji su izgubili nekog, onima koji su spremni da odbace svoje sumnje.

Ne, to ne znači da ne zaplačem svaki dan.

Naprotiv, plačem.

Ne želim da zadržavam tugu unutar sebe, želim da sve izbacim napolje suzama.

Nedostaje mi njegov osmeh, nedostaje mi kafa sa njim, nedostaje mi njegovo skrivanje upaljača jer zna da ću mu ga nesvesno maznuti, nedostaje mi njegov zagrljaj, nedostaje mi njegovo tepanje..

Čini me tužnom to što nije završio ono što je započeo, ono zbog čega se i razboleo. 

Žao mi je što nije hteo da me sluša, što je stalno naporno radio, što je sebi uvek bio na zadnjem mestu. 

Neverovatno mi olakšava osećaj njegovog prisustva i dalje.

Kad odbacis sve sumnje i kada ti je vera  toliko jaka, onda počneš da doživljavaš neverovatne stvari.

Stvari koje ne mogu da se dese tek tako, iako sam ja neko ko odavno ne veruje u slučajnosti, doživljavam svakodnevno stvari za koje znam od koga dolaze.

Da, od mog Anđela.

Sami izaberite način na koji želite da testirate.

Nema potrebe da mi verujete.

Imate opciju da se zatvorite i tugujete ili da odbacite sumnju i dozvolite im da dopru do vas.

Isto tako, ne znači da ceo dan sedim i plačem, naprotiv, trudim se da iskoristim svaki dan.

Da se smejem što više,jer sam upravo kroz njegovu bolest najviše i naučila koliko je svaki dan dragocen, koliko nabijene emocije mogu narušiti zdravlje, koliko je bitno da si sam sebi na prvom mestu.

Znam da bi mi on, koji me je obožavao i koji se nervirao što sam mu toliko posvećena i što sam sve ostalo stavila sa strane, rekao, živi!

Nije voleo moje suze dok je bio tu, sad bi ih po najmanje voleo videti na mom licu, zbog njega. 

Nemojte dozvoliti sebi da se krijete iza takvih stvari, da ne živite jer ste "u žalosti".

To je samo još jedan izgovor zašto nešto ne smete. 

Sigurna sam da ljudi koje ste izgubili ne bi želeli da zbog njih krećete u pogrešnom smeru u svom životu i da bi vam baš oni poručili koliko je svaki dan dragocen. 

Upravo tad trebate postati svesni koliko smo svi smrtni, kako to čuveno "sutra ću", može nikad ne osvanuti.

Iskreno se nadam da ovaj tekst čitate dok su osobe koje volite pored vas.
Ne zaboravite svaki dan pokazati im koliko ih volite, koliko su vam bitni.
Da, novac jeste važan...bez njega ne možete ni osnovne stvari imati, ali verujte mi, vreme je najdragocenije što imate u svom životu.
Svaki dan je jedinstven, neponovljiv i vredan da ga iskoristite najbolje što umete.

Upravo vreme koje smo proveli zajedno, sve one reči koje smo jedno drugom izgovorili su mi najveća uteha.

Novac možete izgubiti, ali ga i ponovo steći...
Ne jurite stalno za njim, zastanite malo.
Vreme ne možete vratiti, kada jedan dan prođe...on je otišao zauvek.

Da li ste danas nazvali osobu koju volite da joj to i kažete?
Da li ste imali vremena za svoje dete, da mu kažete koliko ste srećni što ga imate?
Da li ste danas rekli svojim roditeljima koliko ste im zahvalni za sve divne uspomene koje imate?

Moje uverenje je da smrt nije ništa drugo nego ponovno rađanje i ne mislim da je smrt najstrašnija stvar na svetu.
Neproživljen život jeste.
Nema ništa gore nego živeti a ne biti živ, živeti po tuđim pravilima, živeti kroz tuđa mišljenja o sebi.

Nemojte žaliti one koji su otišli, njima je sad dobro.
Zastanite i zapitajte se, a šta je sa mnom? Šta bi bilo da sam to bio ja?
Sigurna sam da bi vaši voljeni mnogo više voleli da iz njihovog odlaska nešto naučite nego da nosite crninu i jadikujete.

"Baš ti lijepo stoje suze, ali nemoj plakati, zašto bisere u blato noćas bacaš ti..."

Beskrajno Lave!

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

      Ja sam jaka jer znam svoje slabosti!

Ko sam ja?

Šta sam ja?

Ja sam niko...ja sam prosek...

Želim da vam  dam primer mog prijatelja Dušana.

Zahvaljujući njegovoj hrabrosti, upornosti i željom da ispliva, puno vas ga već zna.

Da, sjajni Dušan Blagojević.

Čovek koji se kroz odrastanje borio sa mnogim nesigurnostima, strahovima, padovima.

Sa svojih 155 kilograma, mucanjem, totalnim nezadovoljstvom u svom životu, nije video svrhu svog postojanja.

Osećao se, ne prosečno, nego manje vredno od drugih.

Neverovatno, ali taj čovek nije video gomilu svojih talenata!

Kako je to moguće?

Gledamo Dušana danas, kad zapeva, naježi mi se svaka dlaka!

Ima neverovatan talenat za pisanje, žene će se sloziti da je izuzetno lep, inteligentno biće sa izraženom empatijom, rođeni vođa...

U jednom momentu sam mu rekla, čoveče, ne prestaješ da me oduševljavaš koliko si svestran, jedva čekam da otkrijem koji talenat još skrivaš od nas, prosto imam osećaj da tome nema kraja.

Koliko vas se oseća baš tako?

Koliko vas misli da je Bog druge obdario posebnostima, ali eto baš njega nije?

Verovali ili ne, svi smo posebni!

Svako od nas je komadić slagalice u ovom svetu!

Ne vidite jer vas uma vara, ne vidite jer se plašite da zagrebete dalje unutar sebe.

Dušan je prošao ceo jedan proces od tada do danas, ništa to nije "palo sa neba".

Bio je spreman da uči, da radi na sebi i da uloži ogroman trud da skine sa sebe sve slojeve ispod kojih se skrivao.

Koliko vas je spremno na to?

Svi žele da danas krenu na dijetu i da za pet dana izgube deset kilograma.

Svi bi da promene život preko noći.

Moram vas razočarati, ne ide to tako.

Da, moguće je promeniti sve i to drastično, ali sve dok vam je cilj važniji od putovanja...niti vi to istinski želite niti ćete imati rezultate u promeni.

Zaboravite cilj na trenutak.

Šta je ono što želite sada?!

Ne šta ćete raditi kada budete imali deset kolograma manje, ne ono  šta ćete raditi kada budete imali deset hiljada više u novčaniku...

Šta želite da radite sada?!

Shvatite da ne postoji sutra.

Sutra nikad neće doći, postoji samo sad.

Juče je davno prošlo, otišlo u nepovrat, šta će biti sutra ne znate.

Sad je pravi dan, sad je pravo vreme da uradite ono što želite.

Šta čekate?

Idealno vreme, idealne uslove?

To nikad neće doći jer ako tako gledate znači da gledate očima straha, jer svako vreme je pravo vreme!

Jedini način da do promene dođe je da se suprotstavite strahu i da napravite prvi korak!

Jedini način da dođete do vrha stepeništa je da zakoračite na prvu stepenicu.

Nemojte gledati vrh, jer ce vam sa početka stepeništa delovati nedostižno.

Kada stanete na prvu stepenicu, razmišljate o njoj, razmišljajte i radite ono što želite da radite sada.

Naš um je neverovatna stvar, tolike varke nam pravi..

Kada je moj otac preminuo, očigledno nisam ni bila svesna koliko mi je teška činjenica da mi se više nikad neće obratiti da sam ja i dalje videla pomeranje njegovog grudnog koša.

Ilizija...varka uma.

Da, znala sam da je otišao, ali strah od gubitka je bio toliko veliki da mi je um stvarao iluziju.

Sjajna stvar jer kad si svestan da ti um stvara iluziju!

Sjajna stvar je kad si svestan da je to strah, sjajna stvar je kad si svestan svoje slabosti.

Jer jedino tada možeš nešto promeniti, umesto živeti u iluziji.

Da, tog momenta niko ne može da te ubedi da je to iluzija, to možeš samo ti!

Shvati, to je samo iluzija, da si manje vradan od drugih, da si manje bitan u ovom svetu od drugih, da ti ne možeš ono što može osoba kojoj se diviš.

Da, možeš sve to, ali se moraš potruditi da uneseš promene u svoj život.

Izađite iz uloge žrtve, "jadan ja", i preuzmite odgovornost za svoj život!

Možeš biti sve što poželiš, jer ti to već i jesi!

Dušanu se svi njegovi talenti nisu stvorili tek tako, imao ih je od rođenja, samo što ih nije bio svestan zbog iluzije uma.

Da mu je tad neko rekao, imaš savršen glas..pevaj, on bi odmahnuo i rekao...ma ne, nije to dovoljno dobro.

Da mu je neko rekao, imaš neverovatan talenat za pisanje,  piši, on bi rekao, ma ne...nije to dovoljno dobro.

Ko zna u čemus ste sve dobri a vi to omalovažavate zbog nesigurnosti!

Od srca vam preporučujem da pogledate Dušanov profi, sigurna sam da će vam se iluzije raspršiti nakon toga:

Dušan Blagojević

Stranica koju vodi:

Pomozi Blože

Hvala ti dragi moj Dušane na svemu, hvala što si ogolio dušu zarad drugih, hvala ti što si mi večita inspiracija. 

I kad niko ne veruje u tebe, ti veruj, jer nije ni bitno šta drugi misle o tebi, nego ono šta ti znaš o sebi!!!

Facebook stranica- Moje otreženjenje

        

         Ako se derem na tebe, bolje ćeš me čuti

Pišem ovaj tekst na nagovor svog sina.
Hvala ti, Anđele moj, što me ponekad poguraš i što toliko veruješ u mene da mogu dopreti do drugih.

Nedelja, šetamo nas dvoje, predivan dan.
Gomila ljudi oko nas, čavrljamo o svemu i svačemu i upijamo sunce.
Odjednom mi nešto počinje parati uho, okrenem se i shvatam da nas sustiže dvoje ljudi.
Muž i žena sa bebom, od jedno dve godine u kolicima, poprilično žustro se svađaju.
Muž nešto glasniji, kritikuje ženu zašto je krenula po sred puta.
"Sutra će svi moju mamu zaustavljati na ulici i pitati je da li joj je snaja normalna?"
(???)
Žena sve odlučnije i sve glasnije pokušava da mu objasni da je baš briga za to.
Kreće vređanje tipa "Kravo glupa, gusko, majmune, konju"
U jednom momentu nas obiđu i kad su bili ispred nas, shvatim da ih ćerka posmatra iz kolica.
Malo se okreće prema mami, malo prema tati, ne plače...prati situaciju.

Verovatno je naviknuta na to.

Moj sin totalno zbunjen scenom kojoj prisustvujemo.

Komentarišem mu kako će posle reći za svoje dete da je bezobrazno, kako su oni, eto, dali sve od sebe da je vaspitaju ali ona bezobrazna pa to ti je.

Ljudi uporno zaboravljaju da deca uče primerom.

To dete će naučiti da se problemi rešavaju vikanjem i vređanjem.

To dete će sutra u vrtiću udarati drugu decu jer se bes negde mora izbaciti.

Zamislite samo kako je odrastati u takvoj sredini.

Molim vas, naučite već jednom da je svako dečije problematično ponašanje vapaj za pomoć!

Nemojte ih osuđivati i nazivati bezobraznima, pokušajte dopreti do njih i videti šta ih toliko muči da svoje nezadovoljstvo moraju ispoljavati vikanjem i udarcima.

Vrlo često nismo ni svesni koliko  vičemo na njih.

Pre neki dan sam prisustvovala večeri kod prijatelja koji svoje životno nezadovoljstvo sve više iskazuju urlanjem na decu.

Kada je prvi put  tata dreknuo zato što je stavio prevelik zalogaj u usta, toliko je to glasno uradio da sam ja skočila na stolici.

Sledeći put je dreknula mama, zato što je dete uzelo još jedno parče hleba a gojazno je, opet sam odskočila.

Kada sam pokušala skrenuti pažnju na to, dobila sam, ne vičemo mi, to ti se učinilo. Valjda ja znam kako pričam sa svojom decom.

Totalno su nesvesni svog tona jer problem ni nije bio u tome što je dete uzelo previše hrane, očigledno im je pola mozga u "problematičnom području", i taj bes je samo izleteo iz njih, a nažalost izleteo je na dete.

Sad vi zamislite kako će to dete sutra drugaru objasniti da nešto ne radi kako treba?

Urlanjem i agresijom naravno.

Niko on nas ne želi da bude loš roditelj, svi mi svoju decu volimo najviše na svetu i za njih smo sve spremni uraditi, ali da li ste zaista SVESNI svog ponašanja prema njima i pred njima?

Deca su naše ogledalo.

Pogledajte se u to ogledalo i kažite sebi da li vam se dopada to što u njemu vidite?

Ako ste vi srećni i zadovoljni i vaše dete je još srećnije i zadovoljnije.

Ako ste vi nezadovoljni svojim životom, vaše dete je "bezobrazno".

Ne, nije se takvo rodilo, u oba slučaja je to vaša zasluga.

I samo da vam kažem, ako vam sad baš idem za zivce i smatrate da pametujem i pravim se bitna kako ja imam "savršeno dete", e baš vi treba najviše da se zamislite.

Nešto vas je žacnulo tamo gde ne želite, u onaj deo vas koji kaže, možeš ti to bolje od nog što do sad radio/radila.

"Ko želi nešto naučiti naći će način, ko ne želi, naći će izgovor"

Fotografije preuzete sa sajta 
http://zena.ba/clanak/osnovnoskolac/djeca_i_svadanje_sto_djeca_uce_kroz_sukobe/11594

    Rešila sam da mi ovaj April bude najlepši April u životu!

Da, tek tako, rešila sam.
Poenta i jeste da treba samo da rešimo da budemo srećni.
Jednostavno je, videćete.

Ne, nemam ružičaste naočare, imam one sa dioptrijom i sa njima mi je svet ružičast, plav, zelen, narandžast...
Vidim sve boje koje ja želim da vidim.

Hoće neko sa mnom u pohod na April?
Hoće li još neko sa mnom svaki dan da gleda sve dugine boje?

Stiglo je proleće, nemate više izgovor sivila, kiše i hladnoće.
Odbacite sivilo iz sebe zajedno sa kaputom, stavite ga u orman.

Za početak se nasmejte.
Znam da nisam ispričala vic i da ništa nije smešno, ali ipak razvucite osmeh.
(ozbiljna sam, ajde)
Aha, deluje blesavo.
Sami sebi delujete belesavo sa tim kezom.
Držite taj"veštački osmeh" još malo.
Već se osećate drugačije, zar ne?
Od jednom kao da je nešto smešno, a pojma nemate šta.

Ne znam ni ja, al´ je dobro.

Šta ćemo još raditi u ovom Aprilu?
Nećemo se nervirati.
Ma zašto to ne bi bilo moguće??
Stara izreka kaže:

Zašto se nerviras?
Ako je rešivo, rešiće se i bez tvog nerviranja.
Ako nema rešenja, ma koliko se ti nervirao biće onako kako mora biti

Dakle, nerviranjem dobijamo šta?
Ništa.

Ovog Aprila nas neće zanimati tuđe mišljenje.
Ma koliko se mi trudili da ugodimo drugim ljudima, oni će u nama uvek videti ono što oni žele da vide u nama.
Vi tu ne možete ništa.
Ako za nekog niste dovoljno dobri, za tu osobu nikad nećete biti dovoljno dobri ma šta vi uradili ili rekli.
Ta osoba i onako kroz vas gleda sebe, tako leči svoje komplekse i frustracije.
Nema to nikakve veze sa vama.

Takođe, ovog Aprila nećemo tražiti potvrdu od drugih da smo dobri, lepi, pozitivni...
U našem mesecu ćemo biti zadovoljni sami sobom, baš onakvi kakvi jesmo.
Jedinstveni!
Ne zanima nas sta drugi misle o nama, ovo je naš mesec, može nam se!

Umesto da nam fokus bude na drugima, stavićemo ga na sebe.
Ugađajte sebi!
Ovaj mesec niste žrtva i ne radite stvari koje ne želite da radite i tačka!

Ovog Aprila nećemo piti kafu sa onima koji nas nerviraju, sa onima koji nam izvlače živce, ma ko oni bili u našim životima.
Ostavite ih da jutarnje kafe kvare nekom drugom, ovo je vaš April i ne dajte ga nikom!

U ovom našem mesecu ćemo se truditi da više vremena provodimo napolju, ali ne samo da izađemo iz kuće i hodamo.
Počastite sebe posmatranjem sveta oko sebe.
Kad izađete iz zgrade/kuće, prvo duuuuboko udahnite prolećni vazduh.
Budite zaista svesni da ste izašli napolje.
Pogledajte u nebo.
Šta vidite gore?
Ne, nije to samo nebo, videćete kad počnete da ga posmatrate svaki dan.
Posmatrajte ljude.
Videćete kako uglavnom...pa, jednostavno hodaju, odlutali negde u mislima.
Da, tako ste i vi do juče.

Posmatrajte razlistalo i rascvetalo drveće.
Znate onaj osećaj kad od jednom primetite da je sve ozelenilo i procvetalo, kao da se to desilo preko noći?
Ne, nije, priroda se polako budila samo ste vi bili u svojim mislima i niste to primećivali.

Pretpostavljam da su te misli bile brige.
Da li ste promenili išta brinući se?
Niste, samo ste u nepovrat bacili sate i dane svog života.

Zaista želite da živite tako, a da pojma nemate ni da ste živi?
Da jednostavno samo dišete, hodate, jedete...

Zato ovaj April treba da bude i vaš April!

Kad završite sa čitanjem, pustite muziku.
Ne, ne, one srceparajuće balade,pustite nešto veselo, nešto sa dobrim ritmom....a onda zatvorite oči i plešite!
Moje komšije verovatno, ako me uveče posmatraju na svetlu, pomisle da dozivam kišu.
Baš me briga ko šta misli, poenta je da se ja dobro zabavljam.

Probudite se zajedno sa prolećem!
Znam da nije jednostavno menjati se, ali znam da možete.
Ako sam mogla ja, zašto ne bi mogli i vi?

Svako jutro budite svesni da je ovo vas April i tako započnite i završite dan.

 "Misli dobro pa će dobro i biti"

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

            Moj je život moja pesma

Pretpostavljam da će sad oni koji me poznaju reći, jadna ti ako je tvoj život tvoja pesma...pa ti uopšte ne znaš da pevaš.
Istina, ne znam da pevam...al` zato VOLIM da pevam.


Znate onaj osećaj kad uveče razmišljaš da promeniš svet a ujutru te mrzi da skuvaš kafu?
Ooo da, znam ga i ja. Dugo sam jako dobro razumela tu rečenicu.

To su oni momenti kad shvatimo da je naš život samo u našim rukama, kada dobijemo odlučnost i kada shvatimo da sve zavisi od nas samih.
Ujutru više nemamo tu dozu sigurnosti i kreću sumnje...
Mogu li ja to stvarno?


Mnogo nam je lakše kriviti druge za emocije koje imamo.
Pobogu, ko još za sebe želi da misli da je mazohista koji je sam sebi napravio kašu od mozga i zabrljao pola života?
Ali, morate shvatiti dok ne prihvatite da je vaš život samo vaša odgovornost, promena neće biti, živećete isti život kao i do tad.
Ne pričam napamet, o ne, nikako.
Jednom sam i ja stajala na toj raskrsnici i pitala se, a šta sad?

Imala sam opciju da mislim da ja tu ništa ne mogu, da je sve to suviše veliko da bih ja sama išta menjala.
A sa druge strane sam imala nešto što mi je tog trenutka izgledalo kao skakanje sa litice.

Zanimljivo je da će osobe koje su najmanje zadovoljne svojim životom najmanje i čitati tekstove ovog tipa.
Bolno je kad stojiš negde gde ne želiš biti, a još ti neko kaže, sam si kriv što si tu gde jesi.
Lakše je gledati dnevnik pa kriviti državu, čitati crnu hroniku pa kriviti lud svet oko sebe.
Lakše je misliti da su drugi rođeni srećni a mi baksuzni.
Mnogi su čak i svesni svoje odgovornosti a ipak kažu, nije lako menjati se.
Nije lako u poređenju sa čim?
Nije lako u poređenju sa osećajem koji imate sada?
Pa ako mislite da je teško menjati se, onda ostanite tu gde jeste, ali ne krivite nikog drugog za to.

Preuzmite odgovornost da je to bio vaš izbor a ne izbor okoline..
Kojim god segmentom svog života ste zadovoljni ili niste zadovoljni, sami ste i zaslužni ali i krivi za to.

Kada dođete u situaciju da u jednom trenutku imate odlučnost i želju za promenom, a već u sledećem sumnje i strah, zastanite i probajte da razmislite o čemu ste razmišljali u trenutcima odlučnosti, kakve misli ste imali, a kakve u momentima sumnje?
Nažalost, vrlo često uopšte ni nismo svesni svojih misli, nismo ni svesni da razmišljamo.
Većinu obaveza obavljamo automatski, bez i malo svesti o tome šta razmišljamo.

Meditacija!

Ne, meditacija ne uključuje sektaške obrede sa pilećim nogicama i krilima šišmiša.
Meditacija je nešto što će vam pomoći da osvestite svoje misli.
Verujte mi, nismo ni svesni kakvu košnicu u glavi imamo dok ne počnemo da praktikujemo utišavanje istih.
Svest o trenutku u trenutku.
Nije poenta samo isprazniti mozak, već upravo "uhvatiti" misli i prepoznati kakvu emociju nam donose.

Sve kreće iz misli, bukvalno svaka emocija.
Dopada vam se neko, pomisao na tu osobu u vama budi lepu emociju?
To je zato što su vam misli o toj osobi lepe i pozitivne.
Pokušajte neko vreme svesno razmišljati da je ta osoba potencijalni masovni ubica i od jednom vam ta ista osoba više neće buditi iste emocije.

Ljudi često misle da emocija  izaziva misli.
No, upravo je suprotno.
Misao izaziva emociju.

Da bi uopšte mogli da kontrolišete o čemu ćete i kako misliti, morate prvo postati svesni svojih misli.

Internet je prepun informacija, pitanje je samo da li želite da učite, da li želite da  vaš život bude vaša pesma, sa svesno biranim rečima teksta ili ćete pevati tuđu.

Nedavno sam čula najbolju definiciju sreće.

"Biti srećan znači da su vam misli, reči i dela u skladu"

"Naša najveća slabost leži u odustajanju. Najbolji način da postignete uspeh je da pokušate bar još jednom"

Fotografija sa sajta:
http://mondo.rs/a885841/Magazin/Lifestyle/saveti-za-srecniji-zivot-Svetski-dan-srece.html

Odgovornost

Preuzimate li odgovornost za svoj život ili su vam uvek drugi krivi za ono što vam se desava?

Facebook mi je večita inspiracija, šta sve tu možeš da vidiš i pročitaš.
Juče pratim priču o nestaloj devojčici. Post ide ovako:

"Povodom posta o nestaloj devojcici:
Devojcica o kojoj je rec ide u OS Sonja Marinkovic, 8 razred. U pitanju je jedno veoma problematicno dete,koje je pre dva dana po ko zna koji put otislo od kuce (namerno kazem otislo a ne pobeglo,jer razloga za to nema). Kako se vec drugi dan nije javljala nikom na telefon, slucaj je prijavljen policiji i sad se vodi kao nestala. Njeni vrsnjaci predpostavljaju gde je, i policija obavlja razgovore sa njima. 
Zeleci da sacuvam privatnost porodice i deteta, ne zelim da objavim njeno ime niti da sirim njenu sliku. Ako bude potrebe za tim, prva ce majka zatraziti tu vrstu pomoci.
Hvala na paznji."

A na to komentari tipa, trebali su to dete više tući, batina je iz Raja izašla.
Jadni roditelji kad deca tako bez razloga beže od kuće.

Apsolutno prebacivanje odgovornosti sa roditelja na dete.

Zašto je poprilično česta pojava da se roditelji hvale uspesima svoje dece, na način da je to u velikoj meri njihova zasluga, a kada deca urade nešto loše u potpunosti je odgovornost na detetu

Neko vam pohvali dete kako se uvek kulturno javi, kako ne baca smeće po ulici nego u kantu...roditelji cvetaju od ponosa jer znaju da su upravo oni to naučili svojue dete, a ne društvo.
A sa druge strane, kada dete krene stramputicom, tu se sva odgovornost prebacuje na dete kao da to nikakve veze nema sa roditeljima!
Tu je onda krivo društvo, škola koja nije dovoljno uložila napora da prepozna problem...

Pomenuti post je obajvljen u grupi koje sačinjavaju isključivo majke u kojoj ima 9000 članica.
Ono što meni posebno bode oči je da je post zaključan čim se povela rasprava da li je to dete otišlo iz srećnog doma ili ne, da li treba tući decu ili ne.
Zašto se takve rasprave zaključavaju a ima dvesta komentara na onima u kojima se priča koji je najbolji frizer u gradu, koja torta se najbrže pravi?

O vaspitanju dece se ne priča jer sujeta odmah izbije i kreće vređanje onih sa čijim mišljenjem se ne slažu. 

Na moj komentar da sam apsolutni protivnik batina, da je po meni to zlostavljanje bića koje ne može da ti uzvrati. Da sam za to da je bolje detetu objasniti zašto nešto ne treba da radi, da ono zaista razume poentu, nego da mu se batinama uliva strah, dobila sam komentar tipa "puna mi je kapa takvih kao ti koje u prvi plan guraju sebe i svoje savršeno dete".

Majku mu, pa zašto joj nije prošlo kroz glavu, ako je ova glupača mogla pa mogu i ja, ajde da probam!

Ali zašto bi ona prihvatala odgovornost za vaspitanje svog deteta, bolje je ovako naći tri miliona izgovora zašto je dete takvo kakvo jeste.

Najveći hit mi je bio komentar te žene upućen meni, "Da nećeš možda da kažeš da su roditelji krivi što su deca postali lopovi i narkomani??"

Jok, moja baba je kriva.
Mislim, stvarno...

Zašto mislite da su roditelji poput mene izvukli na lutriji decu koja nisu problematična?
Eto, on je takav.
Zašto niko od onih koji tvrde da je batina iz Raja izašla i da bezobrazna deca beže iz doma u kom vladaju mir i harmonija ne pogledaju koliko truda je uloženo u oblikovanje dece razgovorom, trudom?       

Da, ja sam jako ponosna na samu sebe kao roditelja, kao i na svoje dete, ali daleko od toga da za ovih 13 godina nisam pravila greške.
Jesam itekako, ali sam iz tih grešaka učila. Kada sam se nalazila pred zidom tražila sam odgovore u knjigama, u razgovoru sa ljudima koje sam cenila kao roditelje.
Niko od nas se nije naučen rodio, pitanje je samo da li nešto želiš da naučiš.

Srećno dete nikad neće pobeći od kuće, srećno dete se nikad neće tući po školi.
Zašto takvu decu nazivate bezobraznom decom?
A isto tako, kako možete u istoj rečenici reći ja sam srećna žena i tučem svoje dete jer je ono bezobrazno?

U kom paralelnom univerzumu sreća i agresija idu zajedno?
U kom paralelnom univerzumu sreća i ogorčenost, potreba za vređanjem sagovornika, omalovažavanje sagovornika idu zajedno?

Zašto nismo nešto naučili iz primera koji nam je dat nego se rasprava svela na vređanje neistomišljenika?
Zašto je ispalo da stavljam na stub srama ženu čije je dete pobeglo od kuće?
Ja sam sigurna da ta žena daje sve od sebe u vaspitanju, ali činjenica je da ima izazove sa kojima ne zna kako da se izbori.
Zašto je sramota pričati o tome?
Zašto se u prvi plan stavlja sramota a ne preuzimanje odgovornosti?

"Imam problem koji ne znam kako da rešim, dete mi je problematično ne znam šta da uradim da to popravim."
Zar je tako teško ostaviti ego sa strane za dobrobit deteta?

Žašto je toliko teško shvatiti da sve što nam se u životu dešava, dešava se isključivo našom zaslugom.

Shvatite već jednom, nije do dece, do roditelja je.
Vi ste oni koji su ih naučili sve ono što znaju.
Deca uče primerom, posmatrajući vas.

Zašto je u redu da učite dete primerom "Batina je iz Raja izašla" i onda kada oni sutra budu problematični svaljujete krivicu na njih?
Udarcima ih nećete naučiti zašto je nešto pogrešno, naučićete ih da je u redu nezadovoljstvo iskazivati fizičkim nasiljem.
Ako im govorite da je batina iz Raja izašla ( znači da je to nešto dobro čim im to tako predstavljate), zašto se onda čudite tolikom broju nasilja nad ženama.
Pa i njih je neko primerom naučio da je u redu istući nekog kada uradi nešto što ne žele da im se radi.
Koliko puta ste istukli decu zato što nisu spremili sobu?
Koliko puta ste istukli decu jer nisu uradili nešto što ste vi od njih očekivali?
Zašto mislite da oni sutra neće tući svoju ženu iz istog razloga?

Da li ste svesni da ste, do određenog perioda njihovog života, samo vi odgovorni za njihove postupke?
Posle samo ubirete plodove svog rada jer to dete već ima podlogu kada krene da se formira kao ličnost.

Isto tako i dete treba da naučite da ima odgovornost za stvari koje mu se desavaju u životu.
Kada mu date određeni zadatak, jasno mu kažite da ako to ne uradi, da će imati posledice.
Dete treba naučiti da preuzme odgovornost za svoje postupke.
Ako ne završiš svoje obaveze, biće ti uskraćen kompijuter, naprimer.
Ako dođe do toga, ako budete morali da ga kaznite, objasnite mu da su ga njegovi izbori doveli do sankcija. Mogao je da bira.
Uvek postoji izbor i svaka akcija ima svoju reakciju!


Ako detetu primerom ne pokazujete odgovornost, ako svaljujete na druge sve negativne aspekte života, zašto mislite da će ga batine naučiti da bude odgovorno?

I za kraj, ostavite ego sa strane i pogledajte primere oko sebe i jednostavno promenite nešto!

Preuzmite odgovornost za svoj život, za svaku sitnicu koja vam se u toku dana desi, jer ste upravo vi svojim postupcima doveli do takvih događaja.

"Dokle god mislite da je za sve kriv neko drugi, puno ćete patiti"

Fotografija preuzeta sa sajta: http://centarnarativ.blogspot.rs/2014/08/mitovi-i-cinjenice-o-psihoterapiji.html