Shvatila sam da se ljudi plaše ljubavi.
Neverovatno je čega se sve plašimo.
Na prvu pomisao sigurno ne deluje logično da se iko može plašiti ljubavi, zar ne?

Zašto se toliko uvlačimo u sebe, zašto je problem prepustiti se drugoj osobi?
Zbog predhodnih iskustava?

Neko me je užasno povredio u predhodnoj vezi, ja uvek nalećem na budale, lepak sam za budale....

Kada bi shvatili da za te "promašaje" nisu krivi partneri nego mi sami, sve bi bilo lakše.

Niko nas nije terao da u predhodnim vezama trpimo nepoštovanje, da se pravimo da nismo svesni kada partner laže... 
Kada partner manipuliše sa nama, ne drži nas on tu na silu vezane pa da ne možemo da odemo kada smo svesni da je veza disfunkcionalna.
Mi sami biramo da ostanemo i "spasavamo vezu" po svaku cenu.

Da li ćemo imati kvalitetnu vezu, ne zavisi od našeg partnera nego od toga koliko sami volimo sebe.

Sve počinje od nas i tu se i završava.

Strah od samoće je najčešći uzrok zašto ostajemo u lošim vezama.

Često u veze ulazimo iz pogrešnih razloga. Da ne bi bili sami, da bi preboleli predhodnog partnera...i onda se čudimo "zašto sam lepak za budale, zašto ni u jednoj vezi nisam srećan/srećna".

Osnova svakog odnosa, bilo to prijateljstvo, ljubavna veza ili odnos dece i roditelja, je ljubav prema sebi.

Svako će se prema vama postavljati baš onako kako se vi odnosite prema sebi samima.
Ako vi nemate dovoljno samopoštovanja, zašto mislite da ce vas drugi poštovati?

Tako da svaki partner može biti ili najbolji partner na svetu ili najgori, to zavisi od toga da li ćete mu vi dozvoliti da se na određeni način ponaša prema vama ili ne.

Jedna od najčešćih stvari na koje se ljudi žale su laži.
Lagao me je dve godine.
Ko je tu budala?
Ja, koja sam ostajala uz osobu za koju znam da laže.
Ali ja njega volim i pokušavala sam da spasim tu vezu.
Da spasim šta? Šta tu ima da se spašava? Zaista želim da ostanem ceo život u vezi sa nekim ko me laže?
Ne, naravno da ne želim.
Ako lažov nije prestao da laže zbog sebe, neće sigurno prestati ni zbog mene, jer lažovi ni ne lažu nas...oni smišljaju svoje laži da bi slagali sebe.
Šta treba da uradim?
Ako volim sebe, uvideću koliko je ta veza loša za mene i nastaviću dalje svoj put, ako ne volim sebe, ostaću tu i kriviti njega za svoju tugu, neispunjenost, suze...

Uvek je najlakše svu odgovornost prebaciti na drugu osobu, ali činjenica je da smo samo mi odgovorni za svoj život, jer je naš život skup naših izbora.
Ne tuđih, naših izbora!

I muškarci i žene kukaju na suprotni pol podjednako, zato sam o tome diskutovala sa Dušanom, da vidimo kako sve to izgleda iz muškog ugla.

Dušan je neko ko je prošao kroz svoju metamorfozu.

Kako su izgledale tvoje veze pre spoznaje ko si zaista ti, a kako izgledaju danas?
Šta si mislio da zaslužuješ u vezi kada si imao 130 kilograma i mucao, kada nisi bio zadovoljan sam sobom, a šta misliš da zaslužuješ danas, nakon tolikog rada na svojoj spoljašnjosti i unutrašnjosti?

Pre svega hvala ti na pozivu I prilici da pišem o ovome. Slažem se sa tobom, na prvi pogled se stvarno čini kao da se plašimo ljubavi. Žudimo za njom, a bežimo od nje. Bolje da NAS vole, sigurnije je tako, jer ionako je “ljubav kazna onom ko zavoli više”, “Sa drvetom se ne ide u šumu”, I “ako sam zauzeta nisam oduzeta”..i na kraju zašto da volim kad “ljubav ne pobeđuje” jer je “samo reč”. Mogao bih ja još, ali shvatiš suštinu. Zašto je tako, i zašto danas srećemo sve više nesrećnih I usamljenih (ne samo) mladih ljudi. Zašto mi se sve više njih obraća istim pitanjima “kako da nađem normalnog partnera? I zašto se, kad god izađem, osetim kao da sam ponovo obdaništu ili u drugom razredu osnovne? Znaš onaj period kada devojčice beže od dečaka, zato što ih ovi plaše glistama I čupaju za kosu. Oni su im odvratni I gadni, a one njima dosadne I glupe. Tada se vode nevini ratovi I sve(t) ima smisla. A danas? Kako I u čemu danas tražiti uzrok ili opravdanje za sve veću otuđenost I usamljenost. Ako je nekada on ležao u detinjoj nezrelosti, u čemu danas leži? Dok se one kikoću, slikaju I puće, oni se mršte, pumpaju I poziraju, a jaz postaje sve dublji. Mladi I lepi, zdravi I pravi, a niko nikome ne prilazi. Tužni a sami. Nasmejani a prazni. Žude za dodirom, a beže od bliskosti. Plaše se ishoda I brane se izgovorima. Iako se iza svakog našeg izgovora krije se strah, mislim da to nije strah od ljubavi, već strah od ranjivosti. Ranjivost je ružna reč, ona se ne priznaje, sramota je biti ranjiv. Ahhh, ta sramota, tek o njoj bih svašta rekao, ali neću sada, držaću se ranjivosti. Ranjivost se prezire, od ranjivosti se beži. Bežimo od nje iako je ona srž svih naših osećanja. Zašto? Zato što je neprijatna I ume da zaboli. Kako to znam? Pa I ja sam nekada bežao. Mislio sam da je ranjivost moja najveća slabost, a slabost se ne prašta, zar ne? Vaspitavali su me da – biti ranjiv znači biti slab – učili su me da bežim od nje, da je ne pokazujem nikome I ne priznam nipošto. Sve dok sam im verovao bio sam usamljen, nesrećan, I nesposoban da ostvarim dublju emotivnu vezu. Ne krivim ih jer su mislili da mi čine dobro. Verovali su da će me zaštiti od onih mračnih I bolnih emocija, a nisu znali da su mi oduzeli I one divne. Jer jedno bez drugog ne ide. Nemoguće je. Jer bez ranjivosti nema ni bliskosti, bez ranjivosti nema ni iskrenosti, na kraju, bez ranjivosti nema ljubavi, draga moja. Mislim da je to u korenu problema. Mladi danas beže od ranjivosti, I zato nam se čini da se da se plaše ljubavi. A zapravo se plaše ranjivosti. I na kraju, ako me pitaš šta bih im poručio, bez razmišljanja bih im rekao: otvorite se I prihvatite svoju ranjivost. Svi smo uplašeni I nesavršeni, isto koliko smo svi vredni poštovanja, ljubavi, I one osnovne potrebe da pripadamo, jedni drugima. I umesto da se pretvaramo, zatvaramo I bežimo od sebe, hajde da prihvatimo svoje slabosti. Hajde da gradimo zidove, a ne rušimo mostove, hajde da shvatimo da naša snaga nije u našoj neranjivosti, ne, već da ona leži u našoj apsolutnoj ranjivosti. I da to što smo nesavršeni nije nedostatak, nego podsetnik da smo zajedno u svemu ovome.

Apsolutno se slažem sa tobom.

Toliki strah od toga da nas neko može povrediti dovede do toga da nikad ne dozvolimo da istinski osetimo ljubav.

Naravno da nas kroz život ljudi povređuju, ponekad se osećamo doslovno zgaženo, ali preživeli smo svaki put , zar ne?
Šta više, prilično nas je ojačao taj mali unutrašnji rat.

Toliko često se pitate zašto ste sami da sav svoj fokus stavljate upravo na samoću i nedostatak ljubavi.

Ljudi moji dragi, ljubav je svugde oko nas!
Volite sve što vidite i živećete ljubav!

Koliko se divno može voleti roditelj, kakva je neverovatna ljubav prema detetu, koliko ljubav prema prijatelju ume ispuniti srce, kada dođeš sa posla a pas skače kao kengur od sreće što te vidi posle 8-9 sati...
Sve je to ljubav!
Sve to greje dušu!

Kada naučite da uživate u svemu tome i kada sve to bude nazivali "Imam Ljubav oko sebe", nećete se pitati zašto sam sam/sama, ako nemate partnera.
Jer Ljubav je Ljubav!
Tada ćete znati da u vezu ulazite iz pravih razloga, jer to znači da ne očekujete od druge osobe da se pojavi i ureći vas, nego da ta osoba samo nadogradi ljubav koju već imate i osećate.

"Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE."

Charlie Chaplin 

Facebook stranica- Moje otrežnjenje