Kad ode zauvek neko koga obožavaš

Kada nas "zauvek" napuste voljeni, kada fizički više ne postoje u našem okruženju, kako dalje?

Moj divni otac se nedavno pridružio jatu Anđela.

Obožavam ga, oduvek...

Sama pomisao da ga više nikad neću videti, da mu više nikad neću leći na krilo, da on više nikad neće leći na moje da mu mazim sedu kosu...bila je i više nego bolna, razarajuća.

Oduvek je bio moj učitelj, jedan od najvećih.

Tako  me je i  njegova dijagnoza "rak" razdrmala u potpunosti.

Zahvaljujući njegovoj bolesti, zahvaljujući tom, jednom od najvećih kontrasta u mom životu,  počela  sam još učim više da učim i rastem.

Ranije mi je pomisao na to da ću jednog dana, prosto morati "izgubiti" roditelje, bila toliko strašna da se nisam ni usđivala razmišljati o tome.

Izgubiti nekog ko ti je toliko drag, koga toliko voliš, nekog ko ti je stub oslonac u svim olujama koje te zadese...jeza te hvata.

Neko će možda gledati na to što mu je draga osoba umrla od raka kako najžešću tragediju u životu.

Kod mene to nije tako.

Kao što već rekoh, zahvaljujući tome sam izašla iz zone komfora.

Ne zato što sam to htela, nego zato što sam "morala".

Koju drugu opciju sam imala?

Da plačem i pitam se, a zašto baš nama da se to desi?

Ne, to nikad nije bio moj izbor.

Iako smo oduvek imali divan odnos, za godinu i po dana prisutnosti raka u našim životima smo se još više zbližili.

Na svaku terapiju smo išli zajedno, u toku svake terapije sam ga neprestano drzala za ruku, trudila se da oseti koliko ga volim i koliko mi je bitan u životu.

Nakon terapije smo imali svoj ritual odlaska na kafu....

Svakodnevno smo stvarali nove, divne, uspomene.

Na tome sam beskrajno zahvalna jer mi je danas srce puno.

  

Tri nedelje je prošlo od njegovog odlaska.

Osetim ga kad god mi je potreban, osetim njegovo prisustvo u potpunosti.

Možda će neko sad reći, ova je luda,  no naravno da me nije briga kako će se ovo što pišem komentarisati.

Tekst je namenjen ljudima koji su izgubili nekog, onima koji su spremni da odbace svoje sumnje.

Ne, to ne znači da ne zaplačem svaki dan.

Naprotiv, plačem.

Ne želim da zadržavam tugu unutar sebe, želim da sve izbacim napolje suzama.

Nedostaje mi njegov osmeh, nedostaje mi kafa sa njim, nedostaje mi njegovo skrivanje upaljača jer zna da ću mu ga nesvesno maznuti, nedostaje mi njegov zagrljaj, nedostaje mi njegovo tepanje..

Čini me tužnom to što nije završio ono što je započeo, ono zbog čega se i razboleo. 

Žao mi je što nije hteo da me sluša, što je stalno naporno radio, što je sebi uvek bio na zadnjem mestu. 

Neverovatno mi olakšava osećaj njegovog prisustva i dalje.

Kad odbacis sve sumnje i kada ti je vera  toliko jaka, onda počneš da doživljavaš neverovatne stvari.

Stvari koje ne mogu da se dese tek tako, iako sam ja neko ko odavno ne veruje u slučajnosti, doživljavam svakodnevno stvari za koje znam od koga dolaze.

Da, od mog Anđela.

Sami izaberite način na koji želite da testirate.

Nema potrebe da mi verujete.

Imate opciju da se zatvorite i tugujete ili da odbacite sumnju i dozvolite im da dopru do vas.

Isto tako, ne znači da ceo dan sedim i plačem, naprotiv, trudim se da iskoristim svaki dan.

Da se smejem što više,jer sam upravo kroz njegovu bolest najviše i naučila koliko je svaki dan dragocen, koliko nabijene emocije mogu narušiti zdravlje, koliko je bitno da si sam sebi na prvom mestu.

Znam da bi mi on, koji me je obožavao i koji se nervirao što sam mu toliko posvećena i što sam sve ostalo stavila sa strane, rekao, živi!

Nije voleo moje suze dok je bio tu, sad bi ih po najmanje voleo videti na mom licu, zbog njega. 

Nemojte dozvoliti sebi da se krijete iza takvih stvari, da ne živite jer ste "u žalosti".

To je samo još jedan izgovor zašto nešto ne smete. 

Sigurna sam da ljudi koje ste izgubili ne bi želeli da zbog njih krećete u pogrešnom smeru u svom životu i da bi vam baš oni poručili koliko je svaki dan dragocen. 

Upravo tad trebate postati svesni koliko smo svi smrtni, kako to čuveno "sutra ću", može nikad ne osvanuti.

Iskreno se nadam da ovaj tekst čitate dok su osobe koje volite pored vas.
Ne zaboravite svaki dan pokazati im koliko ih volite, koliko su vam bitni.
Da, novac jeste važan...bez njega ne možete ni osnovne stvari imati, ali verujte mi, vreme je najdragocenije što imate u svom životu.
Svaki dan je jedinstven, neponovljiv i vredan da ga iskoristite najbolje što umete.

Upravo vreme koje smo proveli zajedno, sve one reči koje smo jedno drugom izgovorili su mi najveća uteha.

Novac možete izgubiti, ali ga i ponovo steći...
Ne jurite stalno za njim, zastanite malo.
Vreme ne možete vratiti, kada jedan dan prođe...on je otišao zauvek.

Da li ste danas nazvali osobu koju volite da joj to i kažete?
Da li ste imali vremena za svoje dete, da mu kažete koliko ste srećni što ga imate?
Da li ste danas rekli svojim roditeljima koliko ste im zahvalni za sve divne uspomene koje imate?

Moje uverenje je da smrt nije ništa drugo nego ponovno rađanje i ne mislim da je smrt najstrašnija stvar na svetu.
Neproživljen život jeste.
Nema ništa gore nego živeti a ne biti živ, živeti po tuđim pravilima, živeti kroz tuđa mišljenja o sebi.

Nemojte žaliti one koji su otišli, njima je sad dobro.
Zastanite i zapitajte se, a šta je sa mnom? Šta bi bilo da sam to bio ja?
Sigurna sam da bi vaši voljeni mnogo više voleli da iz njihovog odlaska nešto naučite nego da nosite crninu i jadikujete.

"Baš ti lijepo stoje suze, ali nemoj plakati, zašto bisere u blato noćas bacaš ti..."

Beskrajno Lave!

Facebook stranica- Moje otrežnjenje