Strah

Taman kad sam pomislila da sam savladala umetnost života i naučila sve velike lekcije o njemu desilo se ono od čega svi strahujemo i za šta svi mislimo da se dešava tamo negde daleko od nas. Ta čuvena teška i strašna reč je zadesila i moju porodicu, rak.

Moj životni oslonac, moja velika podrška u životu, moj voljeni tata se razboleo.

Nemoć, mislim da ta reč najbolje opisuje stanje mog uma, duha i tela. Tu ustvari na test dolazi sve ono što sam mislila da sam naučila, da sam savladala.
Prve dve nedelje totalno šokirana, izbezumljena. Mislim da su mi u tom momentu od reči "rak" bile strašnije samo"metastaze", a on je imao dve.
Pokušavaš prvo da prihvatiš da se to zaista dešava ali ipak svaku noć moliš Boga da ujutru kad ustaneš shvatis da je to bio samo košmar.
Trebale su mi dobre dve nedelje da shvatim i prihvatim da nam se to zaista dešava.
Očekuješ od lekara neku utehu, ali za njih si samo broj ni ne pogledaju pacijenta kako treba, bitni su im samo snimci, brojevi...
Sa jedne strane ih razumem, jer raditi taj posao a doživljavati pacijenta u potpunosti...pa, verovatno bi uskoro završili na psihijatriji. No, o lekarima i njihovoj savesti ćemo neki drugi put.
Da ne pričam o strahu od te čuvene genetike.
U tim besanim noćima mi je svašta padalo na pamet obzirom da u porodici Jovanovog oca ima dosta članova koji su bolovali od raka. Da, naravno da sam već "videla" da mi je dete bolesno jer sad sa obe strane ima gene za koji će većina lekara reći, ima jako velike šanse da oboli. Kad te strah u toj razmeri obuzme, zaboraviš na sve i krene da te hvata očaj. Tek posle nekog vremena shvatiš da tupo zuriš negde u daljinu a da pojma nemaš koliko vremena je prošlo a još manje si svestan kakve misli su se nizale...samo znaš da se osećaš zgaženo.

Kad prihvatiš šta ti se dešava onda mozak kreće panično da radi i da traži rešenje problema, a tu opet upadaš u zamku okoline jer krećeš da se susrećeš sa pogledima koji ti poručuju "umreće".

Nije mi jasno zašto većina ljudi u tim situacijama navodi baš sve one kojih se sete da su umrli od raka??
Zaboga, zar nije logičnije da slomljenoj ćerki navedete one koji su se izvukli?
A svi znamo i takve, zar ne?
Ljudi se uglavnom pravdaju da neće da ti bude lažnu nadu.

Zar ste  kolektivno odlepili?? Zar ne shvatate koliko je život divan kad imamo nadu?

Zar vi zaista živite po principu, bolje da se ubijam u pojam i plačem mesecima nego da imam tu divnu nadu i mesecima uživam i stvaram nove uspomene koje ću čuvati ako se čak i ne izvuče?Znate li vi šta su opšte i koliko znače nada i vera?
Moraš verovati da bi video, ne obrnuto!
Ono što je meni najviše tog momenta pomoglo su videa žene sa neverovatnom snagom, voljom, energijom...
Svima koji se nađu u sličnoj situaciji od srca toplo preporučujem kanal na You Tube koji se zove Safari duha, kog vodi Ana Bučević.
 Video pod mazivom "Kako smo pobedili "nepobedivi" rak" me je oduvao na sedmo nebo!
Ako su mogli oni...možemo i mi!
Daleko od toga da sam se sutradan probudila rasterećena, bez straha, ali sam opet imala i nadu i veru.
Znala sam šta treba da radim, imala sam plan...nisam vise bila nemoćna i znala sam da sam svaki dan, korak po korak, bliža cilju.
Bilo je dana kada nam je bilo teže, kada smo se svo troje plašili više. Koliko puta sam samo pešačeći do njih gutala suze i čitala viceve sa telefona da bih mogla da ispričam koji da nasmejem njega i mamu.
Ponekad bih jedan te isti morala po deset puta pročitati da ga zapamtim jer mi je mozak bio u rasulu, ali nisam odustajala, nego sam kao kreten čitala i dalje dok ga ne upamtim.
Itekako je vredelo pamtiti ga, verujete mi, oni osmesi su neprocenjivi a smeh je lek za dušu a duša je najbitniji "organ" na putu ka ozdravljenju.
Obzirom da smo mi, što bi moj prijatelj rekao "vezani k`o sitna crevca", sa povećanjem moje vere rasla je i tatina. Svaki dan je, uprkos hemoterapiji, izgledao sve bolje, oči su mu vratile stari sjaj.
Najbitnija stvar koju sam naučila od Ane je da je strah samo misao. Ako je misao, znači da mogu da je promenim, iz negativne u pozitivnu!

WooooW otkrovljenje za mene.

Krenula sam sa vežbom menjanja misli, opet, bilo je i uspona i padova.
A ono zbog čega sam danas presrećna je što sam prestala da se plašim šta ako ga sutra ne bude, nego sam počela da uživam u svakom danu u kom ga imam.
I ne, ne smatram da je to najstrašnija stvar koja nam se desila, zahvalna sam na svakoj lekciji koju sam naučila kroz njegovu bolest, zahvalna sam što smo danas još vezaniji nego ranije, zahvalna sam što danas znam šta su geni, šta je bolest i kako nastaje.
Zahvalna sam što sama biram svoje misli, zahvalna sam što se nikad u životu nisam toliko smejala kao sada dok još uvek gazimo svoj put pobede. Ne čekam potvrdu već je živim.

"Život nije ono što nam se dešava, nego ono kako mi gledamo na to što nam se dešava"- Ana Bučević

 Prijatelji

Imate li prijatelje?
Ne drugare već prijatelje, one ljude pored kojih možete da se osećate šašavo, detinjasto ali i da im se isplačete na ramenu kad dođe žuta minuta.

Ja se moram pohvaliti da ih imam.

Bili su uz mene u najtežim momentima na najbolji mogući način i na tome sam im beskrajno zahvalna.
Pre svega zato što su poštovali moje životne izbore iako se sa mnogim od njih nisu slagali.
Možda je to najbolji test prijateljstva, to što neće biti uz vas samo dok živite po njihovom pojmu "normalnog". Verovatno su zato završena moja prijeteljstva iz prošlosti jer sam u jednom momentu svog života shvatila da ne želim da živim po tuđim pravilima, samo zato što je njima to "normalno".
Prijatelji su porodica koju sami, svesno, biramo i opet po njima možemo da vidimo kakvi smo i mi sami.
Posesivnost nije dobra ni u jednom obliku odnosa pa ni u prijateljskom.
Očekujete od prijatelja da je baš uvek tu kad vam zatreba, flipnete uvek kad ne može da dotrči ako ste u problemu?
Ako ne poštujete vi njegovo vreme, zašto bi on vaše probleme?
Prijateljstvo ne funkcioniše tako, nego kao i sve drugo u životu, koliko daš toliko i dobiješ.
Često čujem onu čuvenu rečenicu "Ja sam ostavljala sve svoje obaveze zbog prijateljice da bih joj bila podrška a eto nje sad nema kad mi treba". Da li ste ostavljali obaveze zbog nje ili sebe? Da li ste trčali kod nje da bi se busali da ste dobar prijatelj ili ste želeli da budete tamo?
Verovatno ovo prvo jer u suprotnom ne bi imali problem sa tim.
Ako sve što u životu radite, radite za sebe nikad nećete imati problem sa tuđim ponašanjem, jer i u ovom slučaju nemate problem što prijateljica nije došla već zato što ste vi uvek trčali kod nje.
Niste radili ono što ste ustvari želeli i na nju prebacujete odgovornost vaših životnih izbora.
Ja sam imala tu sreću u životu da mi drugarica bude Marija, osoba koja se u svemu razlikovala od svih mojih dotadašnjh prijatelja. Upoznale smo se kada sam imala 10 godina, igrale se na ulici i družile manje ili više intenzivno sve dok nije otišla da živi van Srbije. Tih par godina smo se povremeno dopisivale i kako pisma dokazuju, ja sam bila ona lenja buba kojoj je pošta bila predaleko i tad uopšte nisam doživljavala one rečenice na kraju "A zašto ne pišeš?, Piši malo češće...", doživela sam ih tek posle 15 godina kada smo ta pisma čitale zajedno.
Kada se ona vratila u Srbiju, ja sam se udavala i zasnivala porodicu a ona devojka bez obaveza tako da je naše prijateljstvo stajalo na čekanju neko vreme.
Ponovo se baš intenzivno družimo zadnjih pet godina i u tih pet godina me naučila toliko bitnih životnih lekcija.
Na prvi pogled dve totalno različite osobe, ja ufurana u ozbilju a ona razmaženo derište koje radi isključivo ono što želi. Naravno da sam pokušala da joj objasnim da je krajnje vreme da se uozbilji i odraste, ali na svu sreću ona je uspela mene da ubedi da pustim devojčicu u sebi da se razmaše i češće izlazi na površinu.
Izluđivala me što je bila u stanju da se danima ne javlja na telefon, što se dogovorimo za kafu pa me ispali...
Međutim ono dete u meni je vremenom počelo sve više da shvata zašto to radi.

Sloboda je nešto nalepše na svetu, kad radiš samo ono što želiš.

Najbolje od svega je što sam to počela primenjivati i u ostalim segmentima svog života.
Prestala sam da trpim ljude samo zato što su rod ili zato što bih to trebala, išla sam po principu "kako ti meni, tako ja tebi". Naravno da su tako "stradala" ona prijateljstva sa početka priče, no nisu sva, neka su i opstala.
Pogledajte ljude sa kojima ste okruženi, oni su vaše ogledalo.
Imate li ih uopšte, šta vidite u onima koje vidite?

Hvala ti na slobodi, hvala ti što si mi pokazala da mogu biti odraslo dete, i detinjasta i odgovorna u isto vreme.

                                                

Uverenja

Moj sin je od druge godine imao problem sa sinusima.
Jake glavobolje, plač a mi naravno u panici; jer nam negde nije bilo logično da tako malo dete ima glavobolju.
 Naravno, kao i svaka moderna majka i ja sam poletela na internet da saznam šta bi moglo biti.
E a na internetu te koraci vode uvek do raka.i ostalih teških oboljenja. Koliko nam ovaj internet pomaze, toliko nam i odmaže.
Srećom, doktorica je potvrdila da su "samo sinusi".
Glavobolje su bile prilicno česte a plač zaglušujući. Počinjem da shvatam, ako ovako nastavi, dete će mi ziveti na Brufenu i rešim da pokušam sa malim trikom.
Kada sam rodila Jovana, pomalo uplašeno sam pitala mamu kako ću se ja sad u svemu tome snaći. Bez obzira koliko sam uživala u ulozi majke, bila sam mlada i bez ikakvog znanja o deci.

 Ona mi je tad dala možda i najbolji savet u životu," ne brini znaćeš sve, majke jednostavno znaju".

Zaista se ceo život trudim da slušam intuiciju, onaj tihi glasić koji te vodi.

Rešila sam, bez bilo kakvog ozbiljnijeg predzanja o tome, osim naslova iz novina "lečila sam svoje dete bombonicama", da pokušam da eksperimentišem jer sam u dubini duše verovala da će uspeti.

Kada je sledeći put počeo da se žali na bol i da plače, umesto brufena sam mu dala kašičicu biljnog sirupa za kašalj koji sam tog momenta imala u frižideru.
 Stavila ga na krilo, opet uverena da deci to ušuškavanje kod roditelja znaci više nego i sam lek. Mazeći ga, opisivala sam mu sta se  sad u organizmu dešava.
Obzirom da je u to vreme obožavao nindža kornjače, odlučila sam se za tu priču.
Ispričala sam mu kako je sirup jak kao kornjače a bol je Šreder. Deca su izuzetno maštovita i sigurna sam da je on u tom momentu zamisljao tok celog crtaća unutar sebe.
Naravno da nije odmah prestao sa plakanjem, ali ja nisam odustajala sa pričanjem.
 Prepricavala sam ustvari neku epizodu koja mi je ostala u glavi, ali sam svaki put izgovarala Šreder-bol i kornjače-sirup.
Posle deset minuta se potpuno smirio i iako sam tako nešto i očekivala ipak sam bila šokirana.
Isto to sam ponovila i svaki naredni put kada se bol javljao i svaki put je funkcionisalo
Par meseci kasnije je dobio temperaturu i pokušala sam da uradim isto, no ovaj put nisam imala tako jako uverenje jer sam se posle predhodne temperature od 40 jako plasila.
Ipak sam se odlucila za sirp koji skida temeraturu umesto "čarobnog lekića", kako smo ga nazvali.

Opet sam došla do istog zaključka da je sve u uverenju a ne u logici.

Tada o placebo efektu nisam znala zaista nista. Tek par godina kasnije sam kroz razne knjige shvatila kolika je zaista moć našeg uma, kako može i da nas razboli a i da nas izleči.

Do deste godine je uvek uzimao taj posebi sirup a onda sam shvatila da je dovoljno sazreo da mu ispričam priču o "čarobnom lekiću", jer sam osam godina kasnije imala dovoljno znanja da mu objasnim svu čarobnost koju je sadržavao.

Sada, sa 12 godina se leči meditacijom, jer u nju veruje mnogo više nego u bilo koji lek. Od kad je počeo da meditira nije se ni jednom razboleo, ni jedan virus pokupio, ni jednom imao temperaturu, opet zato što je uveren da se to njemu ne može desiti.
Sinusi su i dalje povremen problem, sigurna sam da je razlog to što i dalje o njima priča kao o eventualnom problemju.

Naravno da sam ovo isto pokušala i sama sa sobom, međutim, za razliku od dece mi imamo gomilu uverenja koja su nam godinama usađivana u glavu i kojih nismo ni svesni pa se trebalo prvo toga rešiti.
Nije to nešto što se rešava preko noći jer ko zna koliko puta smo izgovorili da je ovo vreme ludih bolesti, mutiranih virusa i bakterija.

Deca su savršen beli papir na koji treba dobro da pazimo šta upisujemo, jer će oni sutra živeti svoja uverenja.

Kroz decu možemo jako lepo da spoznamo sebe, ko smo i sta smo.
Na nekom radiju ima zanimljiva emisija, mislim da se zove "Veliki misle mali govore". Petogodišnjake-šestogodišnjake pitaju o raznim temama i tačno kroz njih čuješ reči roditelja jer deca u tom uzrastu zaista nemaju pojma o, naprimer, gradskom zelenilu Beograda ili zimskoj službi, ali eto, puni su odgovora.
Da, dete baš obraća pažnju kako su očišćene ulice, dete vidi samo belinu snega, sankanje i grudvanje.
Često nismo ni svesni šta sve pred njima pričamo i unosimo im bespotreban nemir i prenosimo naša pogrešna uverenja.

Deca su jednostavna, tačno znaju šta žele a šta ne, nema kod njih moram...red je, zato i jesu uvek nasmejani, razigrani i oduševljeni svetom.
Pokušajte danas da ne učite vi svoju decu nego da oni danas vas nauče nešto.
Da, znam...sve je to super ALI...
To ali je opet zbpg uverenja da nešto ne možete. Uverenja da život nije igra nego opasna džungla u kojoj treba preživeti.
Da, to sam nekad i ja mislila a onda počela da učim kako biti odraslo dete.

Moj sin me naučio više lekcija nego sveukupno školovanje.


"Ne prestajemo mi da budemo deca zato što odrastemo, nego odrastemo zato što prestanemo da budemo deca"

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

Zašto sam se odlučila za pisanje bloga?

Ako samo jedno dete kroz moja iskustva dobije srećnu, nasmejanu i ispunjenu mamu onda se isplate sva nepoželjna zabadanja nosa, onih radoznalih, u moj život.

Ja sam poentu roditeljstva, ni manje ni vise, spoznala u avionu.
Nikad ne bih rekla da ce me stjuardesa naučiti šta znači biti dobra majka.
I to stjuardesa koja, po godinama bih rekla, ni nema decu...ali eto, znala je bolje od mene koja sam se busala da sam "prava majka".

Elem, moj prvi let avionom, ja uzbuđena kao malo dete i pomalo uplašena, pomno slušam uputstva koja nam daje stujardesa pre poletanja.

Na samom početku se pitam zašto me od starta traumiraju pricama o padu aviona a još ni poleteli nismo, kao da mi nije dosta i onih fobija koje sam imala pre ulaska u avion.
Unela se ona da nam slikovito objasni šta da radimo ako padnemo u more, šta ako se zapalimo a meni se sve manje ide u tu Tursku i pitam se koji me đavo uopšte terao da letujem tako daleko.
Čini mi se da ona priča čitavu večnost dok stežem ruku svog petogodišnjaka i molim se Bogu da se nista od toga ne desi.

Ponovo mi stjuardesa privlači pažnju uzimajući masku u ruke i kreće sa novim scenarijem:
Ako ostanemo bez kiseonika iskočiće vam ove maske koje se nalaze iznad vaše glave.
U mom mozgu kreće nalet misli, o majko mila, kojom brzinom kiseonik nestaje? Šta ako moj sin krene da paniči pa ne uspem da mu je stavim na vreme?

Nastavlja stjuardesa, "molim roditelje sa malom decom da masku prvo stave sebi pa tek onda svom detetu"

Ma sta lupa ova budala??
 Vidi se da nema dece, jer da ima ovakvu budalastinu ne bi mogla izgovoriti. Bas su bajni roditelji koji prvo sebi turaju masku, jadna njihova deca sa takvim samoživim roditeljima.
Završava ona svoje izlaganje sa:

"jer ako ne pomognu prvo sebi, neće biti u stanju pomoći svom detetu".

O *ebote, šta????
Narednih petnaest minuta zurim u sedište ispred svog.
Da li je moguće da sam tako glupa??? Pa ja sve radim naopako!
Kreću munjevito misli da mi lete po glavi, jedva uspevam da ih pohvatam.

Nas žene na Balkanu od rođenja uče da se trebamo žrtvovati za decu. Loš brak, ma nije bitno, ćuti i trpi zbog deteta.
Hoćeš da budeš ostvarena u poslu koji voliš, kakva si ti to majka, stavljaš svoje potrebe iznad detetovih. Ti bi negde sa prijateljicama, naravno da je to ok ako vodiš i dete inace bez dece idu samo loše majke.
I šta u svemu tome dobijemo?
Dobijemo isfrustrirane ženetine koje postoje samo kao majke; koje od svoje dece naprave ono sto nikako u osnovi ne bi želele, kao dobre majke.
Posle bude, ti bi dete moje da ideš svojim putem? E pa neće moći, mamica se žrtvovala za tebe, ceo život predodredila tebi, sad je red da mi to vratiš
.
Neverovatno sam zahvalna stjuardesi sto me je otreznila na vreme, jer sam sigurna da sam bila na putu da postanem baš takva isfrustrirana ženetina.

Mi ustvari svoj kukavičluk pravdamo decom, lakse je reći, neću ja tu ništa menjati zbog deteta, nego zaista preuzeti odgovornost za svoj život.

Nije se moja promena desila preko noći, trebalo mi je dve godine kvalitetnog otrežnjivanja, brisanja programa koje nam usađuju u glavu  od rođenja i ozbiljnog rada na sebi da promenim neke stvari.

Kako ja svoje dete da ubedim da se sve može ako to dovoljno jako želiš, ako na mom primeru ne vidi?
Kako da mu dokažem da je život bajka koju sam piše, ako mu to na svom primeru ne pokažem?

Deca ne slušaju, deca gledaju i tako uče.

Par godina posle tog leta; imao je jedanaest godina u tom momentu, mi je rekao nesto najdivnije na svetu.

Znaš mama, ja sve više mislim da si ti Jamajčanka. Em si tako tamnoputa, em si uvek nasmejana. Nema tog problema koji ti se desi a da se ti ne osmehneš, ja ne znam nikog na svetu da ima toliko problema a da je tako nasmejan i srećan.

E tad sam sa najvećom sigurnošću znala da će izrasti u jakog; srećnog i ispunjenog čoveka.

Potrebno je samo naći balans između vremena koje odvajaš za sebe i vremena koje posvećuješ detetu.
Posle svega toga, naše zajedničko vreme je bilo mnogo kvalitetnije, ispunjenije.
Nije bitno koliko sati ćeš posvetiti detetu, nego kako će to vreme biti ispunjeno.
Poznajem gomilu žena koje su maksimalno posvećene kući i deci a to zajedničko vreme provode urlajući i mlateći decu. Nikako da shvate da ih tuku zbog sopstvenog nezadovoljstva.

"Budite ono što želite da vaša deca budu kad porastu"


Stranica na facebooku - Moje otrežnjenje