Hvala ti što si baš moj tata!
Svaki put kad krenem sa onim, "poslao mi tata" ili "poslaće mi tata", svi misle da si u Njemačkoj , a onda kad shvate da nisi više u svom fizičkom obliku...pogledaju me kao da sam dala žmigavac u krivini.
Hvala ti za svaku ispunjenu želju, čak i mene ostavljaš bez teksta.
Zadnji put mi je logika vrištala da je to nemoguće, ali ti svaki put nađeš način da dopreš do mene.

Lave moj, hvala ti na svakoj lekciji koju si mi dao, hvala ti što si i danas moj učitelj.
Hvala ti za svaki san, hvala ti za svaku misao, hvala ti za svaki znak.

Hvala ti što si me naučio šta je ljubav, hvala ti  što si me podržavao čak i onda kada nisi razumeo poentu mojih postupaka.
Svim srcem se trudim da budem roditelj poput tebe i mame.

Hvala ti što sam danas srećna žena, jer si me ti, tajo moj, učio šta je sreća primajući hemoterapiju.
 Ma koliko težak taj period bio, to je bilo naše vreme, vreme kad sam najviše naučila šta je život i šta je u životu zaista važno.
Beskrajno te volim moja zvezdo vodiljo!
A srešćemo se opet...i naša igra će moći da se nastavi tamo gde je stala pre godinu dana....
  

Kokoške 

Na brdovitom Balkanu postoji jedna mala družina, tri totalno različite žene, tri najbolje drugarice, tri kokoške.

Predugo se družimo da bih se uopšte mogla setiti zašto se između sebe oslovljavamo sa "Kokoško"
Nekom je to uvreda, nama osećaj pripadnosti.

Najstarija je Kvočka.
Naizgled, iz očiju seva vatru, jede malu decu za doručak, urla kad joj nešto nije po volji.
Bučna je i nadrndana, posvađaće se sa samim Đavolom ako treba da odbrani svoj stav.
Ona je glavni kočničar, kod nje je tri puta meri jednom seci.
Naravno, kao i obično, iza te maske se krije jedna divna osoba, požrtvovana majka i iskren prijatelj.
Hvala ti što me nisi baš uvek puštala da poletim, ponekad me trebalo i prizemljiti.

Najmlađa je Jecko.
Ona ima vremena za sve. Kod nje nema žurbe.
Tiha i blaga, ali kad joj staneš na žulj ili povrediš nekog njoj bitnog, bolje ti je da bežiš na drugu planetu.
Kao u crtaćima, iz vile se pretvara u svemogućeg zmaja.
Ona je vetar u leđa, ona koja te, kad ne znaš šta da uradiš i kad se dvoumiš gurne se ivice.
Tu je i kad plačem i kad se smejem, sa istom iskrenošću.
Hvala ti za krila!!

I naravno, srednja koka sam ja.
Koka i po.
Najlepša od svih, plemenita i pametna.
Uf....omaših priču, ovo nije hvalospev o meni.
A dobro, mene već znate...bar onoliko koliko želim da znate.

Kako izgleda druženje tri totalno različite žene?
Savršeno!
Okupimo se na kafi, iz nekog razloga je to uglavnom kod Jecka, i kreće priča.
To je ono što ume da bude najzanimljivije.
Dođu dani kad imaš potrebu da izbaciš sve iz sebe a da ne kukaš i da se tome ne daje preveliki značaj, ali prosto moraš to izbaciti iz sebe.
E, tad uglavnom sve pričamo u glas svoju priču, povremeno klimneš glavom onoj drugoj uz "aha, jeste" i nastaviš dalje svoje.
Iako smo nadimak dale jedna drugoj mnogo pre, ovde on dobija pun smisao.
Verujem da je Darko sa početka našeg druženja dolazeći kući mao osećaj da ulazi u kokošinjac.
Tri kokoške kokodaču, još ako se Kvočka i ja upustimo u raspravu, to izgleda kao da leti perje na sve strane.

Kokoške, hvala vam na podršci iako me često niste razumele.
Hvala vam što ste me hrabrile.
Hvala vam što ste me branile.
Hvala vam što me je jedna dizala a druga spušta, savršen ste spoj.
VOLIM VAS!!!

Ovo je tekst koji je započet 25.01. 2016...i nikad nije završen.
Danas znam i zašto.

Pokušavam da ga završim, ali od suza jedva vidim tastaturu.
Ovih dana me tolika zahvalnost puca, da suze samo piče.



Andrijana, ti si bila jedino svetlo u mom tunelu.
Samo sa tobom sam ja bila ja.
Hvala ti što si ulepšala moje dvadesete, hvala ti za svako "Možeš i vrediš".
Hvala ti za svako "Nemoj da trpiš sranja".
Hvala ti što si imala muda da budeš ono što jesi.
Hvala ti što si mi bila primer.
Strah me i da pomislim gde bih završila da nisi bila uz mene.
I dalje mi je u glavi tvoja rečenica "Trebala si to uraditi još pre pet godina".
Jedina si zaista razumela, beskrajno ti hvala na tome, jer tad mi je zaista bilo neophodno da me bar jedna osoba na svetu razume i podrži.
Hvala ti i za ono danas.
Ponekad forsiram kako sve mogu sama, a onda me ti ošamariš rečenicom i ponudom za pomoć.
Hvala ti što ulepšavaš moj život već skoro 20 godina!
E, da, znam da nam je fotka očajna, ali ti i ja nismo napravile ni jedan selfi za svih 20 godina, jedva iskopah fotku na kojoj smo same, bez propratnih elemenata.
Zovem te sutra da napravimo milion fotografija.
VOLIM TE!!!!

Marija, zbog tebe misle da se drogiram, jer si ti moja droga.
Hvala ti što budiš opaljenu, neozbiljnu i nezrelu tinejdžerku u meni zadnjih 10 godina.
Hvala ti sto si uštogljenu mene opalila po glavi.
Hvala ti za svaku besanu noć u krevetu.
Hvala ti što si u najtežim danima bila moj džojus.
Hvala ti što sam se zbog tebe smejala i na dan kad je deo mene umro.
Hvala ti što rasteruješ sive oblake oko mene.
Znam da sve one dane ne bih pregurala sa osmehom da nisi pored mene.
Shvataš li koliko mi jebe mozak što ne mogu uraditi isto to?
Ju stjupid vumen!
VOLIM TE!!!

Sabina, niko na ovom svetu ne može da me nasmeje kao ti!
Hvala ti što me iz tuge do smeha ispališ za tri sekunde.
Hvala ti što me voliš na takav način da me uvek podsetiš, svojom ljubavlju, koliko vredim.
Hvala ti što se pored tebe osećam posebno i toliko voljeno.
Hvala ti što si prijatelj iz bajke.
Od srca ti želim da se vidiš mojim očima.
Hvala ti što si moj bubreg i desno plućno krilo.
Hvala ti što što si već 30 godina moja izabrana sestra.
VOLIM TE!!!

    

Sanela, hvala ti što si mi pružila oazu mira kad mi je bila napotrebnija.
Hvala ti za svaki Milanovac.
Hvala ti što si me otvarala kad sam pokušala da se zatvorim.
Hvala ti što mi i dan danas pružaš utočište.
Hvala ti što su ti sve moje ideje, ma koliko glupe bile, sjajne.
Hvala ti što me voliš baš ovakvu kakva jesam.
VOLIM TE!!!

Slađo, kokoško...o da, danas znam da si kokoška nad kokoškama.
Šta da ti kažem a da ti to "od gore" već ne vidiš i ne znaš.
Tako mi je žao što nisam došla da te poljubim poslednji put.
Bila sam sebična krmača koja nije mogla da razume zašto se predaješ.
Danas znam.
Oprosti.
Hvala ti na svim lekcijama u poslednje dve godine.
Hvala ti što me tvoja krila podsećaju koliko je život nepredvidiv.
Hvala ti što zadnje dve godine živim hrabrije.
Hvala ti što zadnje dve godine dolaziš da me podsetiš koliko je život dragocen.
Hvala ti što si bila deo mog života.
               

U danima kada sam pomišljala da me Bog napustio, imala sam vas, vi ste bile moj Bog!

Predivne žene, hvala vam što ste me, svaka na svoj način, oblikovale da danas budem ono što jesam.
Hvala vam što moje dane bojite najlepšim bojama.
Hvala vam što ste mi davale snagu da ne odustanem.

Pogledaj drveće na šta trenutno liči.
Deluje kao da u njemu nema života...ogoljenih grana, ružno.
A za mesec dana će biti zeleno i prelepo, puno života.
Gledaš to ružno drvo i misliš da se u njemu ništa ne dešava, da umire.
I u tebi se sad dešava isto što i u drvetu, samo nisi toga svestan.

Dozvoli emocijama da izađu, one su tvoji listovi.
Nisu ti emocije neprijatelji, naprotiv, one ti samo pokazuju ko si.
Po lišću se razlikuje drveće a po emocijama ljudi.
A opet, svako drvo je drvo i svaki čovek je čovek.

Tuga je ok, ona je tu da ti na malo uvrnut način kaže da će sve biti u redu iako sad misliš da se sve raspada.
Strah je ok, govori ti da želiš više od onoga što sad imaš.

Ljubav...e pa ona je najlepša.

Voleti sebe je najbitnije.
Tek onda možeš voleti i neko drugo biće.
Kad se prema sebi ophodiš sa ljubavlju onda ljubav možeš da daš i drugima.
Onda ne kritikuješ, ne osuđuješ...već jednostavno voliš. 
A to se uči, kao i sve drugo u životu.

Volela bih da možeš da se vidiš mojim očima.
Video bi osobu koja ima tople oči, iskren osmeh.
Video bi zašto mi je tako lako voleti te baš takvog kakav jesi.
Ali ti vidiš nekog skroz drugog i ne veruješ da te mogu voleti, zato se i plašiš.

Nisi ti ni tvoja kilaža, ni tvoja brada, ni tvoja kosa...niti si ti novac koji imaš u džepu, niti si posao koji radiš.
Nisi ti ni veze koje si imao, niti si napušteno dete.
Ti si puno više od toga, ti si ona duša nastanjena u telu koje ima i um.
Ali ono što je najbitnije, ti si ono što TI izabereš da budeš.

Imaš svo pravo ovog sveta da izabereš da budeš srećan, a isto tako imaš pravo da životariš ovaj život.
Da ga gaziš dan po dan i da samo čekaš da mučenje završi.
Bog nam je dao slobodnu volju.
Ja ću te voleti šta god da izabereš, kao i ON.

Ljubav nije uslovljena, ljubav je ljubav.

Pomoći ću ti koliko god želiš, ako želiš.
Isto tako ću te pustiti ako je to ono što želiš.

To je ljubav za mene.
ne kažem da je to jedino ispravno, ali je to ono što nazivam ljubavlju.

"Žena koja otvara svoje srce da te voli, kada je ono već slomljeno - jača je od bilo koga, koga si sreo."
~ Steven Benson

                                            Tuga

Svi mi imamo svoje dobre i manje dobre dane, svima nam je dobro poznat osećaj tuge.

Kako se "izboriti" sa tugom?

Moj jučerašnji dan je bio sjeban za medalju.

Misli sa kojima nisam nikako mogla da se izborim.

Pre tačno godinu dana, na jučerašnji dan, ugasila su se dva života.

Preminula je moja drugarica, u svojoj trideset četvrtoj godini i par sati posle nje moj voljeni tata...moj stub oslonac.

Za ovih godinu dana sam baš iz tih događaja puno naučila o sebi, životu i sreći.

Međutim, jučerašnje poruke, uspomene na fejsu kojue su iskakale...samo su me oduvale.

U trenutku te spuca tajfun i pojma nemaš kako da se izboris sa tim....i što se više boriš, on je sve jači.

             "Ono sa čim se boriš, samo još više raste"

Na poslu sam jedva savladavala suze, komuniciram sa ljudima totalno dekoncentrisana, posao obavljam automatski....apsolutno izašla iz sadašnjeg trenutka, samo čekam da se radni dan završi i da odem kući pod ćebence.

Kada se radni dan konačno završio, sedam u auto, ali ga ne palim, pokušavam da pohvatam šta mi se dešava i shvatim da mi se na osećaj nedostajanja njih dvoje, nakačilo još sto drugih misli povređenosti.

Sav moj fokus je na onome sto nemam, na "pogrešnim ljudima" koji su prolazili kroz moj život, na svemu onome što još želim da promenim u svom životu.

Kako se to desilo, da ja koja radim na sebi, dozvolim da mi misli toliko lutaju...pojma nemam, ali se desilo.

Naravno, odmah me spuca osećaj krivice...ali  ovaj put u tišini parkiranog auta odmah primetim tu misao i kažem Egu da odjebe!

Umesto da odem kući pod ćebence, rešim da prigrlim svoju tugu, da se ne borim sa njom.

Ok, Tugo, hoćeš da se družimo...nema problema, vodim te na pivo! 

Pijuckamo to pivo moja Tuga i ja, usput malo čavrljamo, same za stolom naravno.

Šaljem Mariji poruku, znam da ona razume sve moje prenose...ili se bar pravi da ih razume.

"Petak je veče, izvela sam Tugu na pivo".

Ona odgovara

"Pa to je baš lepo"

I krećem da se smejem, onako iz srca, gromoglasno.

 ( Naravno da me sa susednih stolova gledaju kao da sam za ludaru. Petak veče, sama za stolom cirkam pivo i smejem se kao budala)

I gle čuda, moja Tuga naprasno odlučuje da ima pametnijeg posla, da ne može ostati sa mnom više.

Ode ona, a ja baš rešila da budem dobar domaćin.

Sada znam da je bila tu za moje najveće dobro, da naučim još jednu lekciju.

Juče toga nisam bila svesna, samo zato što sam dozvolila mislima da lutaju.

I naravno da mi  danas, svi oni problemi koji su me kuče kidali, izgledaju potpuno drugačije...skinuli su sablasne maske i deluju rešivo...jer danas opet svoje misli biram vrlo svesno. 

"Što žalost više raskopa vaše biće, to u njega može više radosti stati"

Facebook stranica "Moje otrežnjenje"

Pričam malopre sa prijateljicom iz detinjstva o ljubavi i kroz glavu mi prolazi naša priča, moja i njena.

Upoznale smo se kao deca, živele smo u istoj ulici.

Sa njom sam kliknula odmah i vrlo brzo je postala moja najbolja prijateljica.

Međutim, došao je rat.

Razdvojile smo se, moja porodica se preselila u Srbiju, ona je ostala u Rijeci, mom voljenom gradu.

Godinama sam patila i za svojim prijateljima i za svojim gradom.

Sad shvatam svu veličanstvenost ljubavi.

Naravno da kao dete o tome nisam razmišljala na ovaj način, nisam filozofirala...već sam jednostavno volela.

Sad, sa ove tačke gledišta, slobodno mogu reći da sam bila sjebano i tužno dete, ceo moj život se raspao na ulasku u pubertet.

Rat sa sobom nosi mnogo tužnih stvari, između ostalog igubika voljenih osoba.

U tim godinama, prijatelji su ti sve, često deluje da su bitniji i od porodice.

Često sam mislila na Danicu i ptala se da li će moj život ikad više biti normalan.

U to vreme smo pisale pisma jedna drugoj, ali naše zemlje su bile zaraćene i često je postojao problem sa pošiljkama.

Jedno njeno pismo sam dobila otvoreno i iscepano.

Sećam se da sam se tad prilično, u svojoj dečijoj glavi, uplašila za nju, da joj ne stvaraju problem što komunicira sa ljudima iz Srbije i prestala sam da joj pišem.

A bila je bitan deo mog života.

Odgovorno tvrdim da me ta ljubav koju sam osećala prema njoj spasila.

Mogla sam sebi "zabraniti" da mislim na nju, jer je "nikad više neću videti" i živeti, umesto u ljubavi, u patnji.

Ja sam izabrala da je volim, izabrala sam da dozvolim mislima da idu ka njoj, izabrala sam da se često sećam naših ludorija i što je najbitnije, izabrala sam da se nadam da će sva sranja koja nas razdvajaju prestati!

Zaista, sa te tačke gledišta, plašila  sam se da se nikad više nećemo videti. U mojoj glavi, ti silni kilometri su bili nepremostivi, u mojoj glavi se činilo da rat nikad neće stati, u mojoj glavi se tad činilo da će Srbija i Hrvatska biti u večitoj svađi...

A danas, više od 20 godina od početka rata, smo i dalje jebeno dobre prijateljice!

Da li sam ja u svom strahu mogla sagledti širu sliku?

Naravno da nisam.

Naravno da nisam mogla pretpostaviti da će postojati mobilni telefoni i sms poruke, naravno da nisam mogla ni pretpostaviti da ce postojati internet i sve blagodeti koje on nosi.

Danica je i danas bitan deo mog života.

Njeni zagrljaji su neprocenjivi.

Ako nekog voliš, ne daj da ti ni jedan strah skloni fokus sa ljubavi, jer nismo u stanju sagledati širu sliku i nikad ne znamo šta nam sutra nosi sa sobom.

Voli, jednostavno samo voli!

"Nada je najvažnija hrana ljubavi"

Shvatila sam da se ljudi plaše ljubavi.
Neverovatno je čega se sve plašimo.
Na prvu pomisao sigurno ne deluje logično da se iko može plašiti ljubavi, zar ne?

Zašto se toliko uvlačimo u sebe, zašto je problem prepustiti se drugoj osobi?
Zbog predhodnih iskustava?

Neko me je užasno povredio u predhodnoj vezi, ja uvek nalećem na budale, lepak sam za budale....

Kada bi shvatili da za te "promašaje" nisu krivi partneri nego mi sami, sve bi bilo lakše.

Niko nas nije terao da u predhodnim vezama trpimo nepoštovanje, da se pravimo da nismo svesni kada partner laže... 
Kada partner manipuliše sa nama, ne drži nas on tu na silu vezane pa da ne možemo da odemo kada smo svesni da je veza disfunkcionalna.
Mi sami biramo da ostanemo i "spasavamo vezu" po svaku cenu.

Da li ćemo imati kvalitetnu vezu, ne zavisi od našeg partnera nego od toga koliko sami volimo sebe.

Sve počinje od nas i tu se i završava.

Strah od samoće je najčešći uzrok zašto ostajemo u lošim vezama.

Često u veze ulazimo iz pogrešnih razloga. Da ne bi bili sami, da bi preboleli predhodnog partnera...i onda se čudimo "zašto sam lepak za budale, zašto ni u jednoj vezi nisam srećan/srećna".

Osnova svakog odnosa, bilo to prijateljstvo, ljubavna veza ili odnos dece i roditelja, je ljubav prema sebi.

Svako će se prema vama postavljati baš onako kako se vi odnosite prema sebi samima.
Ako vi nemate dovoljno samopoštovanja, zašto mislite da ce vas drugi poštovati?

Tako da svaki partner može biti ili najbolji partner na svetu ili najgori, to zavisi od toga da li ćete mu vi dozvoliti da se na određeni način ponaša prema vama ili ne.

Jedna od najčešćih stvari na koje se ljudi žale su laži.
Lagao me je dve godine.
Ko je tu budala?
Ja, koja sam ostajala uz osobu za koju znam da laže.
Ali ja njega volim i pokušavala sam da spasim tu vezu.
Da spasim šta? Šta tu ima da se spašava? Zaista želim da ostanem ceo život u vezi sa nekim ko me laže?
Ne, naravno da ne želim.
Ako lažov nije prestao da laže zbog sebe, neće sigurno prestati ni zbog mene, jer lažovi ni ne lažu nas...oni smišljaju svoje laži da bi slagali sebe.
Šta treba da uradim?
Ako volim sebe, uvideću koliko je ta veza loša za mene i nastaviću dalje svoj put, ako ne volim sebe, ostaću tu i kriviti njega za svoju tugu, neispunjenost, suze...

Uvek je najlakše svu odgovornost prebaciti na drugu osobu, ali činjenica je da smo samo mi odgovorni za svoj život, jer je naš život skup naših izbora.
Ne tuđih, naših izbora!

I muškarci i žene kukaju na suprotni pol podjednako, zato sam o tome diskutovala sa Dušanom, da vidimo kako sve to izgleda iz muškog ugla.

Dušan je neko ko je prošao kroz svoju metamorfozu.

Kako su izgledale tvoje veze pre spoznaje ko si zaista ti, a kako izgledaju danas?
Šta si mislio da zaslužuješ u vezi kada si imao 130 kilograma i mucao, kada nisi bio zadovoljan sam sobom, a šta misliš da zaslužuješ danas, nakon tolikog rada na svojoj spoljašnjosti i unutrašnjosti?

Pre svega hvala ti na pozivu I prilici da pišem o ovome. Slažem se sa tobom, na prvi pogled se stvarno čini kao da se plašimo ljubavi. Žudimo za njom, a bežimo od nje. Bolje da NAS vole, sigurnije je tako, jer ionako je “ljubav kazna onom ko zavoli više”, “Sa drvetom se ne ide u šumu”, I “ako sam zauzeta nisam oduzeta”..i na kraju zašto da volim kad “ljubav ne pobeđuje” jer je “samo reč”. Mogao bih ja još, ali shvatiš suštinu. Zašto je tako, i zašto danas srećemo sve više nesrećnih I usamljenih (ne samo) mladih ljudi. Zašto mi se sve više njih obraća istim pitanjima “kako da nađem normalnog partnera? I zašto se, kad god izađem, osetim kao da sam ponovo obdaništu ili u drugom razredu osnovne? Znaš onaj period kada devojčice beže od dečaka, zato što ih ovi plaše glistama I čupaju za kosu. Oni su im odvratni I gadni, a one njima dosadne I glupe. Tada se vode nevini ratovi I sve(t) ima smisla. A danas? Kako I u čemu danas tražiti uzrok ili opravdanje za sve veću otuđenost I usamljenost. Ako je nekada on ležao u detinjoj nezrelosti, u čemu danas leži? Dok se one kikoću, slikaju I puće, oni se mršte, pumpaju I poziraju, a jaz postaje sve dublji. Mladi I lepi, zdravi I pravi, a niko nikome ne prilazi. Tužni a sami. Nasmejani a prazni. Žude za dodirom, a beže od bliskosti. Plaše se ishoda I brane se izgovorima. Iako se iza svakog našeg izgovora krije se strah, mislim da to nije strah od ljubavi, već strah od ranjivosti. Ranjivost je ružna reč, ona se ne priznaje, sramota je biti ranjiv. Ahhh, ta sramota, tek o njoj bih svašta rekao, ali neću sada, držaću se ranjivosti. Ranjivost se prezire, od ranjivosti se beži. Bežimo od nje iako je ona srž svih naših osećanja. Zašto? Zato što je neprijatna I ume da zaboli. Kako to znam? Pa I ja sam nekada bežao. Mislio sam da je ranjivost moja najveća slabost, a slabost se ne prašta, zar ne? Vaspitavali su me da – biti ranjiv znači biti slab – učili su me da bežim od nje, da je ne pokazujem nikome I ne priznam nipošto. Sve dok sam im verovao bio sam usamljen, nesrećan, I nesposoban da ostvarim dublju emotivnu vezu. Ne krivim ih jer su mislili da mi čine dobro. Verovali su da će me zaštiti od onih mračnih I bolnih emocija, a nisu znali da su mi oduzeli I one divne. Jer jedno bez drugog ne ide. Nemoguće je. Jer bez ranjivosti nema ni bliskosti, bez ranjivosti nema ni iskrenosti, na kraju, bez ranjivosti nema ljubavi, draga moja. Mislim da je to u korenu problema. Mladi danas beže od ranjivosti, I zato nam se čini da se da se plaše ljubavi. A zapravo se plaše ranjivosti. I na kraju, ako me pitaš šta bih im poručio, bez razmišljanja bih im rekao: otvorite se I prihvatite svoju ranjivost. Svi smo uplašeni I nesavršeni, isto koliko smo svi vredni poštovanja, ljubavi, I one osnovne potrebe da pripadamo, jedni drugima. I umesto da se pretvaramo, zatvaramo I bežimo od sebe, hajde da prihvatimo svoje slabosti. Hajde da gradimo zidove, a ne rušimo mostove, hajde da shvatimo da naša snaga nije u našoj neranjivosti, ne, već da ona leži u našoj apsolutnoj ranjivosti. I da to što smo nesavršeni nije nedostatak, nego podsetnik da smo zajedno u svemu ovome.

Apsolutno se slažem sa tobom.

Toliki strah od toga da nas neko može povrediti dovede do toga da nikad ne dozvolimo da istinski osetimo ljubav.

Naravno da nas kroz život ljudi povređuju, ponekad se osećamo doslovno zgaženo, ali preživeli smo svaki put , zar ne?
Šta više, prilično nas je ojačao taj mali unutrašnji rat.

Toliko često se pitate zašto ste sami da sav svoj fokus stavljate upravo na samoću i nedostatak ljubavi.

Ljudi moji dragi, ljubav je svugde oko nas!
Volite sve što vidite i živećete ljubav!

Koliko se divno može voleti roditelj, kakva je neverovatna ljubav prema detetu, koliko ljubav prema prijatelju ume ispuniti srce, kada dođeš sa posla a pas skače kao kengur od sreće što te vidi posle 8-9 sati...
Sve je to ljubav!
Sve to greje dušu!

Kada naučite da uživate u svemu tome i kada sve to bude nazivali "Imam Ljubav oko sebe", nećete se pitati zašto sam sam/sama, ako nemate partnera.
Jer Ljubav je Ljubav!
Tada ćete znati da u vezu ulazite iz pravih razloga, jer to znači da ne očekujete od druge osobe da se pojavi i ureći vas, nego da ta osoba samo nadogradi ljubav koju već imate i osećate.

"Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE."

Charlie Chaplin 

Facebook stranica- Moje otrežnjenje

Pored lenjosti vrlo često nas koči i prevelika želja za uspehom.
Toliko jako želimo da se izvučemo iz neželjene trenutne situacije, da uspemo u životu,  da sami sebe blokiramo.

Sta je uopšte merilo uspeha?

Dok god mislite da je novac, teško da ćete biti zadovoljni sobom.
Jer, uvek ćemo želeti još....još i još.

Zamislite da ste nezaposleni, nemate novac za hranu i račune.
Tad molite Boga za bilo kakav posao, za minimalac samo da imate šta jesti i platiti račune. Kada se zaposlite za minimalac, normalno vam je da imate hranu u frižideru i da vam neće isključiti struju.
Ubrzo prestajete da se zahvaljujete Bogu na tome i počinjete da ga molite za malo veću platu, da obnovite garderobu...da ponekad možete da izađete...
Kada i to dobijete, opet se osećate srećno, ali samo prvi mesec.
Opet ubrzo krećete da molite Boga za još novca, da možete da kupite automobil, bilo kakav, samo da imate neko prevozno sretstvo...a dobro bi došlo i letovanje, nije bitno gde, samo da posle par godina konačno vidite i osetite more.
Naravno, ova priča se vrti u krug.
Novi, skuplji automobil, skuplje destinacije za letovanje, skuplja garderoba...

 A zamislite, i oni koji imaju novca imaju  trenutno nedostižne želje.

Ako vam je merilo uspeha partner, opet nikad nećete biti zadovoljni, jer ma koliko divnu osobu pronašli, ma koliko ta osoba volela vas, nikad vas neće moći usrećiti jer ćete od nje očekivati da vas usreći.
U početku ćete se zadovoljavati malim stvarima, a onda ćete početi da zahtevate sve više i više.
Na kraju će se svesti na to da treba da vam čita misli.
Vrlo brzo ćete zaboraviti sa kakvim ste sve kretenima bili i da ste u početku tražili samo da vas iskreno voli.
Sve dok vas i ta osoba ne razočara što se nije dovoljno trudila oko vas.

Dok ne naučimo da budemo srećni, ovde i sada, sami sa sobom, ništa izvan nas neće moći da nas usreći.

U najvećem broju ljudi postavljaju novac kao barijeru za sreću.
A zašto mislite da bogati ne plaču?
Zašto mislite da ih skupe destinacije za letovanje usrećuju?
Oni samo imaju novca pa mogu da otputuju, ali to ne znači da su na tom putovanju srećni.

Za ovih mojih 34 godine, prosla sam mnoge materijalne uspone i padove.
Imala sam periode kada mi novac ni na kraj pameti nije bio, jer sam sebi mogla priuštiti ono što volim i želim, a imala sam i periode kada sam po sedam dana jela jaja, jer mi je sve preko toga bio luksuz.

To ne znači niti da sam bila srećna dok sam imala materijalnu sigurnost, niti da sam bila tuzna jedući danima samo jaja.

Kad krenu da mi isplivavaju najsrećniji momenti mog života, verovali ili ne, na 90% od tih momenata nije potrošen novac. Ništa me od toga nije koštalo.

Zašto mislite da morate postati "neko", zvučno ime, da bi vam vaš život bio uspešan?

Ego nas vara!
Ne želite to vi, to želi vaš ego!

Daleko od toga da pričam da treba da rasprodate svu imovinu, razdelite je sirotinji i odete na planinu da živite. ( Naravno, osim ako vas ovo usrećuje)

Prvo sebi odgovorite šta je za vas uspeh i zašto je baš to za vas uspeh?

Zašto ćete baš tada biti srećni?

Zar nije poenta ovog života uživati u svakom danu, a ne uživati kad budem imao nešto što sada nemam.
Uvek će postojati nešto što nemate i uvek ćete težiti za nečim novim i drugačijim, što je "normalno i prirodno" ( Naravno da je za svakog normalno i prirodno nmešto drugo...ovo je moj pogled na normalno), i to je skroz na mestu dok od toga što nemate  ne očekujete da vas usreći.

Zahvaljujući baš periodu mog "nemanja" sam naučila da uživam u trenutku.
Bila sam "prinuđena" da sagledam šta iz ove situacije mogu izvući, jer bih u suprotnom verovatno potonula.
Lako je imati veru u sebe u periodima kada se kockice poklapaju, ali je najbitnije sačuvati je onda kada kola krenu nizbrdo.

Ljudi koje danas nazivate jakima su oni koji svoju sreću ne vezuju ni na šta izvan sebe.

Biti uspešan, za svakog predstavlja nesto drugo.
Za mene je uspeh moj osmeh upkos svemu.
Što mogu da osetim mir i u sred oluje koju mi život donese ponekad, što sam podjednako srećna u dnevnoj sobi gledajući sa sinom film, što sam podjednako srećna sa drugaricom na klupi upkos činjenici da nemamo novca za kafu...kao i dok sedim u skupom restoranu, kao i na moru, kao i kad oblačim skup komad garderobe, što sam podjednako srećna sama kao i dok sam nekog držala za ruku.

Da li će me posmatrač doživeti kao uspešnu osobu mene ne zanima, jer ne živim u tuđim očima nego u svojim.
Nekim se ljudima divite i smatrate ih veoma uspešnima, a oni sebe ne doživljavavaju tako.

Nije bitno šta drugi misle o nama, nego ono što mi znamo o sebi.

Novac i druga osoba mogu samo da nadograde vašu sreću, ako je imate u sebi, ali vas nikako ne mogu usrećiti.

Neki ljudi provedu većinu svog života dokazujući se drugima a da nikad ne spoznaju šta njih zaista ispunjava.

"Nemojte da ciljate na uspeh ako ga želite-radite samo ono što volite i ono u šta verujete, uspeh će doći sam po sebi."

Facebook stranica - Moje otrežnjenje