Odgovornost

Preuzimate li odgovornost za svoj život ili su vam uvek drugi krivi za ono što vam se desava?

Facebook mi je večita inspiracija, šta sve tu možeš da vidiš i pročitaš.
Juče pratim priču o nestaloj devojčici. Post ide ovako:

"Povodom posta o nestaloj devojcici:
Devojcica o kojoj je rec ide u OS Sonja Marinkovic, 8 razred. U pitanju je jedno veoma problematicno dete,koje je pre dva dana po ko zna koji put otislo od kuce (namerno kazem otislo a ne pobeglo,jer razloga za to nema). Kako se vec drugi dan nije javljala nikom na telefon, slucaj je prijavljen policiji i sad se vodi kao nestala. Njeni vrsnjaci predpostavljaju gde je, i policija obavlja razgovore sa njima. 
Zeleci da sacuvam privatnost porodice i deteta, ne zelim da objavim njeno ime niti da sirim njenu sliku. Ako bude potrebe za tim, prva ce majka zatraziti tu vrstu pomoci.
Hvala na paznji."

A na to komentari tipa, trebali su to dete više tući, batina je iz Raja izašla.
Jadni roditelji kad deca tako bez razloga beže od kuće.

Apsolutno prebacivanje odgovornosti sa roditelja na dete.

Zašto je poprilično česta pojava da se roditelji hvale uspesima svoje dece, na način da je to u velikoj meri njihova zasluga, a kada deca urade nešto loše u potpunosti je odgovornost na detetu

Neko vam pohvali dete kako se uvek kulturno javi, kako ne baca smeće po ulici nego u kantu...roditelji cvetaju od ponosa jer znaju da su upravo oni to naučili svojue dete, a ne društvo.
A sa druge strane, kada dete krene stramputicom, tu se sva odgovornost prebacuje na dete kao da to nikakve veze nema sa roditeljima!
Tu je onda krivo društvo, škola koja nije dovoljno uložila napora da prepozna problem...

Pomenuti post je obajvljen u grupi koje sačinjavaju isključivo majke u kojoj ima 9000 članica.
Ono što meni posebno bode oči je da je post zaključan čim se povela rasprava da li je to dete otišlo iz srećnog doma ili ne, da li treba tući decu ili ne.
Zašto se takve rasprave zaključavaju a ima dvesta komentara na onima u kojima se priča koji je najbolji frizer u gradu, koja torta se najbrže pravi?

O vaspitanju dece se ne priča jer sujeta odmah izbije i kreće vređanje onih sa čijim mišljenjem se ne slažu. 

Na moj komentar da sam apsolutni protivnik batina, da je po meni to zlostavljanje bića koje ne može da ti uzvrati. Da sam za to da je bolje detetu objasniti zašto nešto ne treba da radi, da ono zaista razume poentu, nego da mu se batinama uliva strah, dobila sam komentar tipa "puna mi je kapa takvih kao ti koje u prvi plan guraju sebe i svoje savršeno dete".

Majku mu, pa zašto joj nije prošlo kroz glavu, ako je ova glupača mogla pa mogu i ja, ajde da probam!

Ali zašto bi ona prihvatala odgovornost za vaspitanje svog deteta, bolje je ovako naći tri miliona izgovora zašto je dete takvo kakvo jeste.

Najveći hit mi je bio komentar te žene upućen meni, "Da nećeš možda da kažeš da su roditelji krivi što su deca postali lopovi i narkomani??"

Jok, moja baba je kriva.
Mislim, stvarno...

Zašto mislite da su roditelji poput mene izvukli na lutriji decu koja nisu problematična?
Eto, on je takav.
Zašto niko od onih koji tvrde da je batina iz Raja izašla i da bezobrazna deca beže iz doma u kom vladaju mir i harmonija ne pogledaju koliko truda je uloženo u oblikovanje dece razgovorom, trudom?       

Da, ja sam jako ponosna na samu sebe kao roditelja, kao i na svoje dete, ali daleko od toga da za ovih 13 godina nisam pravila greške.
Jesam itekako, ali sam iz tih grešaka učila. Kada sam se nalazila pred zidom tražila sam odgovore u knjigama, u razgovoru sa ljudima koje sam cenila kao roditelje.
Niko od nas se nije naučen rodio, pitanje je samo da li nešto želiš da naučiš.

Srećno dete nikad neće pobeći od kuće, srećno dete se nikad neće tući po školi.
Zašto takvu decu nazivate bezobraznom decom?
A isto tako, kako možete u istoj rečenici reći ja sam srećna žena i tučem svoje dete jer je ono bezobrazno?

U kom paralelnom univerzumu sreća i agresija idu zajedno?
U kom paralelnom univerzumu sreća i ogorčenost, potreba za vređanjem sagovornika, omalovažavanje sagovornika idu zajedno?

Zašto nismo nešto naučili iz primera koji nam je dat nego se rasprava svela na vređanje neistomišljenika?
Zašto je ispalo da stavljam na stub srama ženu čije je dete pobeglo od kuće?
Ja sam sigurna da ta žena daje sve od sebe u vaspitanju, ali činjenica je da ima izazove sa kojima ne zna kako da se izbori.
Zašto je sramota pričati o tome?
Zašto se u prvi plan stavlja sramota a ne preuzimanje odgovornosti?

"Imam problem koji ne znam kako da rešim, dete mi je problematično ne znam šta da uradim da to popravim."
Zar je tako teško ostaviti ego sa strane za dobrobit deteta?

Žašto je toliko teško shvatiti da sve što nam se u životu dešava, dešava se isključivo našom zaslugom.

Shvatite već jednom, nije do dece, do roditelja je.
Vi ste oni koji su ih naučili sve ono što znaju.
Deca uče primerom, posmatrajući vas.

Zašto je u redu da učite dete primerom "Batina je iz Raja izašla" i onda kada oni sutra budu problematični svaljujete krivicu na njih?
Udarcima ih nećete naučiti zašto je nešto pogrešno, naučićete ih da je u redu nezadovoljstvo iskazivati fizičkim nasiljem.
Ako im govorite da je batina iz Raja izašla ( znači da je to nešto dobro čim im to tako predstavljate), zašto se onda čudite tolikom broju nasilja nad ženama.
Pa i njih je neko primerom naučio da je u redu istući nekog kada uradi nešto što ne žele da im se radi.
Koliko puta ste istukli decu zato što nisu spremili sobu?
Koliko puta ste istukli decu jer nisu uradili nešto što ste vi od njih očekivali?
Zašto mislite da oni sutra neće tući svoju ženu iz istog razloga?

Da li ste svesni da ste, do određenog perioda njihovog života, samo vi odgovorni za njihove postupke?
Posle samo ubirete plodove svog rada jer to dete već ima podlogu kada krene da se formira kao ličnost.

Isto tako i dete treba da naučite da ima odgovornost za stvari koje mu se desavaju u životu.
Kada mu date određeni zadatak, jasno mu kažite da ako to ne uradi, da će imati posledice.
Dete treba naučiti da preuzme odgovornost za svoje postupke.
Ako ne završiš svoje obaveze, biće ti uskraćen kompijuter, naprimer.
Ako dođe do toga, ako budete morali da ga kaznite, objasnite mu da su ga njegovi izbori doveli do sankcija. Mogao je da bira.
Uvek postoji izbor i svaka akcija ima svoju reakciju!


Ako detetu primerom ne pokazujete odgovornost, ako svaljujete na druge sve negativne aspekte života, zašto mislite da će ga batine naučiti da bude odgovorno?

I za kraj, ostavite ego sa strane i pogledajte primere oko sebe i jednostavno promenite nešto!

Preuzmite odgovornost za svoj život, za svaku sitnicu koja vam se u toku dana desi, jer ste upravo vi svojim postupcima doveli do takvih događaja.

"Dokle god mislite da je za sve kriv neko drugi, puno ćete patiti"

Fotografija preuzeta sa sajta: http://centarnarativ.blogspot.rs/2014/08/mitovi-i-cinjenice-o-psihoterapiji.html

Pozitiva VS Negativa

 

Da li su sve one priče "Budi pozitivan" pomodarstvo?

Da li je izvodljivo uvek biti pozitivan, čak i onda kada nam se učini da je to "realno nemoguće"?

Mnogi još uvek ne mogu da shvate da su "realno i normalno" isljučivo njihov izbor šta će im biti realno i normalno.

Pratila sam jednu zanimljivu raspravu na Facebooku. Post je izgledao ovakako:

"Kupujem u jednoj zdravoj hrani uvek. Znači, stalna sam mušterijija.
Danas ulazim sa svojom devojčicom,  koja ima tri godine, i pita me "Mama da li smem da uzmem jednu bombonu?" Ja joj odgovaram, "pitaj tetu".
A prodavačica kaže, "Znate gospođo, merimo najmanje 50 grama"
Ne bi joj duša ispala za jednu bombonu. Nije meni problem bio da kupim bomboe, da me neko ne shvfati pogrešno.  Način na koji je to ona rekla...ju ju ju.
Užas, makar znam da nikad više neću otići tamo"

Komentari su bili različiti.

• Sram je bilo, kako može biti tako neljubazna
• Kao da bi propala za jednu bombonu
• Zašto se bavi takvim poslom kad nije u stanju da bude ljubazna
• Da sam joj ja gazda, otpustila bih je

Bilo je i onih sa drugačijim viđenjem

• Uopšte nije neljubazna, vi ste nju uvalili u neugodan položaj jer ste detetu rekli da pita tetu
• Koliko slatke dece dnevno uđe, kad bi svakom dala samo po jednu bombonu, otišla bi joj plata
• Nije vas uopšte neljubazno odbila, naprotiv, "izvukla" se na vrlo ljubazan način.
• Vi treba svom detetu da objasnite da se u prodavnici kupuje a ne poklanja

Dakle, ista priča a totalno različiti uglovi gledanja.
Zašto?
Zato što svako gleda iz svog ugla "realnog i normalnog".

Moj komentar je bio da sam se i ja prva do skoro uvek žalila na "šalteruše" i trgovce zbog njihovih ispada, ali da sam shvatila da su i oni samo ljudi pre svega. Kako ja imam svoje trenutke kad bih nekog ujela, imaju i oni. Niko od nas ne zna da li je nekoj od njih možda dete bolesno, možda je neko tužan jer je izgubio roditelja, blisku osobu... Od kad sam naučila da ničiji komentar ne doživljavam "lično", to je prestalo da mi kvari raspoloženje. I zaista, ne sećam se kada sam poslednji put naletela na neljubaznog službenika, možda i jesam, ali tome nisam dala pažnju pa mi samim tim nije ni ostalo u sećanju.
Na taj moj komentar se nadovezala žena koja radi kao trgovac, koja kaže.
"Ja obavljam taj posao i uvek sam ljubazna sa mušterijama, ja svoj privatni život ostavljam kući, nema opravdanja za bezobrazluk sa mušterijama"
Pa, gospođo draga, sigurna sam da će mnogi reći da ste divni i ljubazni, ali će biti i onih koji će reći da niste.
To nam i dokazuje priča sa početka.
Svako vas gleda svojim očima.
Neke oči vide ljubaznost a neki iz tog istog vašeg postupka bezobrazluk.

Sve ide isključivo iz nas, ništa ne zavisi od druge osobe.

Naravno da se priča proširila na "gde ide ovaj svet sve je manje ljubaznih i dragih ljudi".
Naravno da je u vašoj realnosti tako, jer značaj pridajete upravo takvim stvarima.
Na to se nadovezala žena koja je i postavila post i rekla
"Nisam ja negativna, naprotiv, neki dan sam imala divno iskustvo. Srela sam neku tako milu baku, imala je tako lep i mio pogled i baš mi je ulepšala dan"
Pitala sam je
" A zašto taj dan nisi, kad si došla kući, sela i napisala to. Zašto to nisi podelila sa nama? Zašto fokus stavljaš na negativne stvari?

Poslednjih par nedelja pratim objave i članke na Facebooku.
Neverovatno mi je da svaki naslov koji počinje sa "Užas, tragedija..." ima troduplo više komentara od onih pozitivnih.
Jako puno ljudi komentariše takve priče, a najviše se i dele upravo te.
Valjda je ljudima lakše da se poistovete sa "užasom". Neretko dođe i do prave svađe između onih koji komentarišu jer se rasprava uvek odalji od teme.
Svi sve shvataju lično.

Nažalost, mnogi imaju masku osmeha na licu a nisu ni svesni koliko nezadovoljstvo kriju unutar sebe i upravo takvi  i čitaju "teške teme".
Ovih dana imam pravi izazov da jednoj meni jako bitnoj osobi pokažem koliko je negtivna.
O čemu god pričamo.".neće uspeti, to se neće desiti, nije to tako jednostavno..."
Kad pokušam da skrenem pažnju na količinu negative, dobijem, "ma ne brinem se ja, ja sam pozitivan, biće to sve kako treba".
No, nesvesne reči koje izlaze ipak pokazuju potpuno drugačije stranje.
Danas sam došla na jednu ideju.
Uzela sam blokčić i hemijsku. Kad god je rekao negativnu rečenicu, ja sam udarila recku.
Kad smo došli do pete ( u roku od deset minuta) iznervirano mi je rekao da neće više da priča sa mnom, ali mislim da mu je koačno malo doprlo do svesti koliko je negativan.

Kada bi samo mogli shvatiti da je svet lep onoliko koliko vi želite da bude lep!

Svi živimo u istoj državi, ali sa različitim stanjem svesti.
Jedni kukaju kako je teško, kako je život borba, kako nemaju razlog za osmeh ili sreću.
Biće srećniji kada se zaposle, biće srećniji kada ih voljena osoba primeti....
Svi stavljaju svoju sreću u ruke toj čuvenoj Sudbini, kao da ni ne primećuju da život prolazi pored njih.
Čekajući bolje sutra ne primete milion i jednu lepu stvar koja im se desila u životu....to ode negde u zaborav.
Dok drugi u ovoj istoj državi žive živote kakve žele, jer su svesni da sami biraju svoje izbore, ne radi to Sudbina umesto njih.
Ne, ne pričam o onima za koje mislite da su im "mamica i tatica sve stekli umesto njih".
Nedavno me oduševila devojka čiji sam video gledala na YT. Možete je naći pod nazivom "Svesni kreatori".
Hendikepirana i bolesna, a opet srećna i nasmejana.
Ona je čak sigurna da će se izlečiti svojim pozitvnim stavom.

Dobro negativci i "realisti", znam da ne verujete u izlečenje poztivnim stavom.( inače ne biste bili negativci)
Kažite mi, da li je bolje biti "realan" i verovati kako nikad neće imati normlan žvot, što sa sobom nosi patnju, bol, depresju,suze...ili je bolje verovati i prepustiti se maštanju što sa sobom nosi sreću, ushićenje, uživanje u svakom danu dok radosno iščekuje svoje isceljenje?
A sigurno neće uspeti samo onaj koji nije ni probao.
Ona je rešila da sebi da šansu da ima život kakav želi i srećnija je i nasmejanija od dobrog dela zdravih ljudi.

Probajte samo sedam dana da ne pročitate ni jednu tragičnu vest, probajte samo sedam dana da vas ne nerviraju nebitni ljudi, da vam ne dižu pritisak oni koje čak ni ne poznajte koji po Fejsu pišu "gluposti" na koje ste do sad nasedali i ulazili u raspravu.
Probajte da pričate samo o onim lepim stvarima koje su vam se taj dan desile.
Prebacite fokus sa negativnih stvari na pozitivne, samo sedam dana, i osetićete razliku unutar sebe.
Dok čitate sve te "užas i tragedija" članke svom telu priuštite neverovatan stres, kao da i sami upravo prolazite kroz tu situaciju. Kao da vam nije dosta što čitate nego još neko vreme pratite komentare, pa komentarišete i sami i samo produžavate agoniju.
Vaše telo ne zna razliku da li ste to pročitali ili vam se desilo, vaše telo samo oseti vibraciju kojom tog momenta vibrirate.

Još ste u fazi " ali oko mene se nista lepo ne dešava?"
Maštajte!
Ni tad vaše telo ne oseti razliku da li ste to upravo proživeli ili izmaštali, oseti samo divnu vibraciju kao najlepšu melodiju koja se razliva vašim telom.

Kako post sa početka priče pokazuje, nije "problem" u prodavačici nego u posmatračima.
Ako pola ljudi vidi jednu stranu medalje a druga polovina drugu stranu te iste medalje, nikako ne može biti do prodavačice nego do onih koji je posmatraju.

Isključivo na vama je izbor da li ćete gledati pozitivnu ili negativnu stranu života, da li će vam dani biti stresni ili nasmejani.

"Kada biste znali koju moć imaju vaše misli, nikad ne biste pomislili nešto negativno"

Izvor fotografija:
http://www.mudremisli.com/2015/09/sreca-5/
http://oblozavanje.me

                     

                                        Hrabrost

Ja jednostavno ne razumem ljude.
Nije da se ne trudim...al` ne kontam ih čoveče.
Današnja situacija me opet bacila na razmišljanja.

Neki dečko mi uporno, već skoro dve godine, šalje zahtev na fejsu.
Jedno pet puta do sad.
Nikad ni slova.
Ni muuu ni beee!
Samo zahtev.

Obzirom da imamo neke zajedničke prijatelje, ako sam sa njima na fotki...on lajkuje.
Opet ni muuu ni beeee!

Pitam ja malopre Dečaka, kog zaista smatram odličnim sagovornikom za ove teme, u čemu je fora?!
Kaže on meni, "nema taj muda za poruku"
Jebote, pa za ove dve godine me mogao oženiti da je imao muda!

Šta se desilo sa muškarcima, ko ih je kastrirao zadnjih 15 godina?!

Da se razumemo, ne generalizujem, itekako znam da ima onih sa lopticama koje imaju svrhu.

Osećam se kao baba zbog rečenice koju ću napisati, ali tako je.
Ne razumem današnju mladež!

Letos smo izašle u neki popularni Novosadski klub, sve krcato...svi skockani, ma melem za oči.
Posmatram ja oko sebe, ne znaš ko se više napucao devojke ili momci.
ali...da, da, jedno veliko ALI
Ne gledaju oni jedni u druge, nego svako u svoj telefon!
Šta je koji moj tražiš po fejsu da vidiš kakve su joj fotke, eto je pored tebe...bleji uživo!

Žale se momci kako su ribe nafurane, nepristpačne, posebno one lepe.
Nije bre ona nadrndana zbog tebe što si joj prišao nego je ubiše noge od onolikih štikli!
Treba izdržati celu noć u tome!
A i važi da možeš da joj zaista vidiš izraz lica ispod onolike šminke, veštačkih trepavica i Boga oca.
Biće pre da je nesigurna, nego nafurana, čim joj treba cela ratna oprema za izlazak...da se maskira što bolje.

Uzmu svi telefone, selfi sa kezom od uveta do uveta, sto pun skupog pića....a ustvari smoreni k`o krastavci u tegli. Pa izađite iz te tegle više.

Ako ikad otvorim kafanu, zabraniću unošenje mobilnih telefona, majke mi.

Čega se bojite?
Šta je problem kod "korpe" ?
( Ne znam kako se to kaže u ovo moderno doba)
Pa bar ćeš znati da si probao i idemo dalje.

Ako ne pitaš, odgovor će uvek biti ne.
Ako ne iskoračiš, uvek ćeš stajati na istom mestu.
A nekad, zamisli, možda je i zbariš...al` nećeš znati dok ne probaš.

Tako i ovi  moji "obožavaoci".
Možda bih ja flipnula za  nekim njih..možda bi neki shvatio da sam dosadna i ne zanimljiva....možda...
A ovako im ostaje da još neko vreme šalju zahteve, dok ne nađu novi izvor želje, pa ajde sve iz početka.

Plaše li se uspeha ili neuspeha?
Kako je moguće da je ta opcija nekom bolja nego probati pa šta bude?

Posle se žalite kako su devojke postale predatori, obrnule se uloge, bla bla
Pa kako neće kad se potrude da se napirlitaju za izlazak a vi stojite k`o bedevije i piljite u mobilni.
Pilje i one, daleko od toga da ne pilje i ne potroše pola izlaska na selfije.
Smoreni vi, smorene one.
Zar rešenje nije očigledno i jednostavno?

           "Ako nikad ne kreneš za svojim snovima, nikad ih nećeš ni ostvariti"

                

                Svi za jednog-jedan za sve!

Ima li toga danas još uvek?
Da li danas važi pravilo "da komšiji crkne krava"?

                                                                                                     

Da li je do vremena ili do ljudi?             

"Nisu loša vremena, loši su ljudi"

Iz nekog razloga su nam prošla vremena uvek bila bolja.

Od stanja u državi, do svesti ljudi. Stalno se priča kako je nekad bilo lepše i lakše, ali ja se sećam da su ljudi isto ovo pričali i pre petnaest godina..

U "vreme Slobe" svi su pričali o "vremenu Tita". 

U Jugi se živelo lepo, više se družilo, prijateljstva su bila snažnija.

Zašto bi se to promenilo, ako smo mi ostali isti, samo zato što se država drugačije zove?

Rođena sam posle Titove smrti i o tom vremenu znam samo iz tuđih priča.

Recimo da sam u "Slobino vreme" postala zaista svesna sveta oko sebe, tamo negde u tinejdžerskim danima.

Tad sam počela da zasnivam svoja prva "prava" prijateljstva.

Država u rasulu, rat...ja došla u tuđu državu.

Mučim muku da se izrazim na ekavici, patim za voljenim Kvarnerom i pitam se da li ću ikad više videti ljude koje volim i grad u kom sam odrastala.

Ovi novi ljudi oko mene su mi totalni stranci, različit mentalitet, kao sa Marsa pala krećem da se formiram kao ličnost. Sve upoređujem sa životom u Rijeci.

Momentalno upala u zamku uma.

Neuporedivo je.

Prijateljstva koja sam sticala sam upoređivala sa onima koje sam imala "u proslom životu".

Svaki dan čeznula za pismom moje Mesečeve kćeri, moje najbolje prijateljice.

Mislim da u početku ni nisam želela da se previše zbližavam jer sam u svom dečijem srcu mislila da bi to bila izdaja prema njoj. 

Nikad neću zaboraviti dan kada je stiglo prvo pismo!

Vukla sam ga sa sobom svugde, uvek je bilo uz mene, kao neki podsetnik da postoji još neko poput mene, teško je u tom periodu života biti drugačiji.

Ubrzo sam shvatila da je suludo čekati da se sranja smire i da treba da prihvatim život tu gde jesam.

Ali kako ga ne upoređivati sa onim prošlim, u mojim uspomenama predivnim?

Tako je došlo i vreme da se Sloba smeni i priče kako će nam svima biti bolje.

Smeniše Slobu ali sve ostade isto.

Niko se oko mene nije promenio osim predsednika države.

Tako počeše, u toku mog odrastanja, da se smenjuju razne vlasti ali ljudi ostadoše isti.

Nedavno čuh nekog kako komentariše kako nikad gore nismo živeli, treba pod hitno menjati vlast.

"Slobo, vrati se, sve ti je oprošteno"

( Odjednom nekim čudom najomrženiji predsednik postade dobar, verovatno jer je iz prošlog vremena)

Ja sam u međuvremenu postala totalno apolitična, shvatih odavno da moj život ne određuje ni država ni vlast, a vala ni svi ljudi kojima sam okružena, nego samo oni koje ja odaberem.

Uvek nam je neko drugi kriv, uvek je prošlost bila lepša i uvek težimo ka budućnosti jer je ono neizvesno zanimljivije.

I tako u tim razmišljanjima prolaze godine a mi nikako da dočekamo tu svetlu budućnost koju će nam neki čudotvorni predsednik izrežirati.

Ljudi nikako da shvate da ne postoji čarobni štapić za promenu, jer promena nikad ne zavisi od nekog drugog nego od nas samih.

U svakom vremenu su postojali i srećni i tužni. Nisu svi ni u Titino vreme išli na zimovanja i letovanja, ali eto, čak i oni čeznu da se vrate u prošlost.

Nije problem u vremenima, nego u ljudima.

Ko vas koči da se družite, da pravite roštilje i kotliće.

U prirodu idemo samo za prvi Maj i svaki put sebi postavimo isto pitanje

"Zašto ovo radimo samo za prvi Maj, zašto to ne radimo češće?"

No, opet dočekamo sledeći praznik rada sa istim pitanjem.

Došlo vreme novih izbora i novih pitanja, koga zaokružiti?

Ko će ispuniti predizborna obećanja?

Jebote, kad ćete već jednom shvatiti da je to šarena, izborna, laža?

Sve i da hoće, oni ne mogu da vam promene život dok vi ne promenite svoje životne navike.

Jedino da dođe neki vanzemaljac koji će vam narediti da se opet družite, koji će vam objasniti  da vam ne treba odmor na Baliju, da isti efekat dobijate i na proplanku Fruške Gore!

Čini mi se da je za Balkan specifično da najbolje reagujemo kad je nateže.

To je pokazalo bombardovanje i ona katastrofalna poplava, 2013, ako se ne varam.

Ljudi su se tad najviše družili, zbližili, nesebično pomagali jedni drugima.

Za vreme bombardovanja je u našoj ulici bilo najveselije. Nama,deci, roditelji nisu dozvoljavali da idemo daleko od kuće, nije se znalo kad će uzbuna. Družili smo se svi zajedno, uzrast nije bio važan.

Obzirom da  tad nismo imali struje ljudi su skontali da će propasti ono što imaju po zamrzivačima, peklo se i kuvalo i na ulici. 

Nije bilo ni cigara, nesebično se ispomagalo sa duvanom.

Ljudi su svojim telima, držeći se za ruke i uz pesmu branili mostove.

Za vreme poplave se nisu gledale granice, kao da ih je bujica izbrisala.

U pograničnim područjima se nije gledalo ko je Hrvat, ko Srbin, ko Bosanac...spašavaj šta se spasti da!

Svaki život je bio važan, zaboravilo se na veru i pripadnost.

Svi za jednog jedan za sve

Kako se strasti smire, sve se vraća na staro.
Majku mu, pa zar treba opet neka katastrofa da nas oplete da bi vi shvatili da je sve do vašeg pogleda na svet oko sebe?

Družite se ljudi! Najgore mi je kad čujem, nisam bila kod drugarice da vidim dete a sad će napuniti godinu dana, nemam para.
Pa šta je gore, otići sa jednom portiklom ili ne otići uopste?
Postali smo užasni materijalisti, sve se vrti oko novca.
Ko će imati više, ko će imati bolje.
Do koga je to?
Do države, predsednika, vremena...ili do nas?

"Kao ljudskim bićima, naša veličina ne leži toliko u mogućnosti da promenimo svet-jer to je mit atomskog doba-već u mogućnosti da promenimo sebe"

                                                                                                                                                                       

   

           

              Starlete, pozerke i ostala čudna zanimanja

Da, većina vas će kliknuti baš zbog naslova.
Ma koliko vam sve one idu na živce, uvek vas privlače ovakvi naslovi.
Muški će kliknuti zbog slike...jer sise su sise, a starlete ih vala imaju.

Zašto se svaki dan priča o starletama?
Deca u školi, mame na kafi, penzioneri na klupi....

Moje lično viđenje je, što nam je država u većoj banani sve više i više rijalitija imamo.
Da li je to skretanje pažnje narodu sa stvarnih problema?
Gde god krenem slušam o Kristijanu i Staniji.
Kod mene u kući se to ne gleda, generalno ne pratim tv program jer sam ga odavno prerasla. Turske i Indijske serije, milion puta repriziran Bolji život, Farma...
Imam osećaj da nas svesno zaglupljuju, ono, glupanima je lakše vladati.

A šta mi radimo? Samo o tome i pričamo.
Mislimo da ćemo protestima nešto učiniti.  A dešava se upravo suprotno.
"Ono sa čim se boriš samo još vise raste"
Majka Tereza nije htela da ide ni na jedan skup "Protiv rata".
Rekla je, kad budete imali skup "Za mir" ja ću rado doći.

Da li ste svesni da svaki put kad kliknete na naslov o nekoj starleti da pročitate tekst , da ih posle ismevate, vi im ustvari stavljate novac u džep. Svaki klik pokazuje interesovanje za njih, uopšte nije važno da li ih volite ili ne, pratite ih.
I "hejteri" su pratioci.

Meni se jako nameće pitanje, ko je tu glup, starlete ili "intelektualci"?

Jedna prosečna žena u Srbiji je ugradila silikone svugde gde se ugraditi moglo, ne bi li privukla pažnju okoline, pojavila se u dva-tri poznata kluba i polako počinje da se priča o njoj.
Što je više "intelektualci" spominju, što se više bave njenim životom ona ima sve veću popularnost.
Dogura do rijalitija i  njoj je to super život.
Zašto bismo diskutovali o tome?
 Kako ne razumem ovo tako ne razumem ni činjenicu da postoje ljudi koji ne vole beli deo eurokrema pa ne pričam o njima svaki dan.

Što se vi više borite protiv starleta, one sve više zarađuju vašom borbom.

Po meni su one veoma pametne, našle su način da minimalnim naporom zarade puno para.
Ti dođeš sa pola, radiš za minimalac, rikneš k`o budala, nemaš snage ni za šta, upališ tv...a ono "glupi likovi", umesto da uzmeš da čitaš knjigu, da radiš na sebi...ne, ti ostavljas na tom programu pa pljuješ i glupane i državu...a tvoja gledanost se broji.
Da, doprinosiš njihovoj gledanosti.
Ko je sad tu pametan a ko glup? Ti što "pošteno radiš za crkavicu" ili ona koja radi nešto što voli?

Realno, da ti je život zanimljiv, ne bi ni imala potrebu opterećivati se tuđim.

Protiv nehumanosti se borimo pričanjem o ne humanosti!
Pa budi human i promeni to, pričaj o humanosti, svojim primerom inspiriši druge.
Stalno se borimo protiv nečega, pa uradi to prvi, nemoj pričati kako drugi to ne rade.

Internet je danas dostupan svima, kad ga već koristite, iskoristite ga pametno.
Šta dobijate time što pratite vesti i starlete koje vam dižu pritisak a spuštaju vibru?
Imate izbor šta ćete gledati, slušati, čitati.
U krajnjem slučaju, sedite i maštajte, kreirajte.
Što više mislite na ono šta ne želite u svom životu, sve više toga dobijate, svakodnevno.

"Budi promena koju želiš da vidiš u svetu" - Gandi

Drage mame

Nama smeju reći da smo debe, ružne, glupe, ali reći nam da nešto kao majke ne radimo kako treba, e tu već vadimo oči.
Svoju decu volimo najviše na svetu  i sama pomisao da nešto ne radimo dobro, nam je toliko strašna da od straha ne želimo dalje ni da razmišljamo na tu temu.
Često smo toliko zaštitnički nastrojene ka deci da ih tolika ljubav guši.

Ovo što pišem je samo moje razmišljanje i put kojim sam ja kao majka išla, naravno da je normalno da svi imamo različite poglede na roditeljstvo jer smo svi različiti i različito gledamo na našu decu.

Moj sin je rođen sa rascepom mekog nepca, u Betaniji su nam od toga napravili horor.
Po rođenju su ga prebacili na poluintenzivnu negu i odvojili ga od mene, nisam znala šta se dešava.
Sutra ujutru je došla veštica na metli koja sebe naziva doktorkom i ispričala mi da je mom sinu život ugrožen, da mora na operaciju, da će to biti samo jedna od operacija u nizu koje ga čekaju kroz život i rekla mi doslovno "Morate biti svesni da će vam dete biti mutavo".
Molim?!?!
Kako od jedne savrsene trudnoće bez bilo kakvih trzavica, UZ svakog meseca normalan, svaki nalaz krvi uredan, svaki nalaz urina uredan...porođaj trajao dugo, ali prošao bez ikakvih komplikacija, kako od jednom da mu je život ugorožen i šta je uopšte rascep mekog nepca?!

Pre 13 godina nismo imali pametne telefone, nismo imali pristup čika Googlu.

Imaš samo ono što ti doktori kažu, a kažu da nipošto ne sme da sisa, u bolnici su ga hranili sondom.
Dan po dan u bolnici a ja sve manje znam i sve manje mi govore.
Sedam dana nakon porođaja naletim na Anđela od doktorice ( LJ.D. ) koja me šokirano gleda kada sam je upitala kada moje dete vode na operaciju?
"Dete drago, kakva operacija, pa on ima samo rascep mekog nepca, operacija se obavlja tek posle prve godine"

Njoj je to samo rascep??

Ispostavilo se na kraju da je ona u pravu, da smo bespotrebno čamili u bolnici, jer tu nemamo šta da radimo dok ne dođe vreme za operaciju.
(Ja naravno imam svoju teoriju zašto ali to danas nije tema)

Dođem kući sa bebom od sedam dana koja ne sme da sisa, za koju su rekli da može da se uguši od sopstvene pljuvačke.
Panika je najblaža reč koja opisuje stanje mog uma.

Godinu i po, do zakazane operacije,  nisam spavala, on je konstantno bio na rukama, spavao je na meni a i kad bih ga spustila u krevetac ja bih "spavala" u sedećem položaju naslonjena na ogradicu.
Naravno, svima je jasno da je izrastao u razmaženo derište.
Ako tome dodamo da nije sisao, da su sa svih strana pritisci kako dete bez sisanja ne oseća povezanost sa majkom, moje traume su iz dana u dan bile sve veće, takođe da je jedinac roditeljima, jedinac babama i dedama, njegova razmaženost je uzimala maha.

                       To nije roditeljstvo, to je mučenje!

Posle operacije sam odlučila da to menjam, naravno da je bilo užasno teško i mučno, jer je on naviklao da je na rukama po ceo dan, navikao je da je neko uvek pored njega, nije navikao da je sam u prostoriji, ali još veće mučenje bi bilo da to tako i ostane.
Iz dana u dana u dan sam se trudila da budem istrajna u svojoj nameri, on je plakao i plakao.
Naravno da nisam mogla slušati plač pa sam i odustajala, opet popuštala...
Ali nisam odustajala od sveukupne namere, tako su se mic po mic stvari menjale. Puževim koracima, ali su se menjale.

Sa tri godine je i dalje bio prilično razmažen, kad drugo dete priđe i pokuša da mu otme igračku kod njega nije bilo borbe nego vrištanje.
Zamisli, neko hoće njegovu igračku!
Međutim, nije hteo sam za nju da se izbori nego je očekivao da ja to uradim za njega, nije hteo ni da deli..."sve je moje, samo moje".
Tad sam rešila da ga upišem u vrtić!
Tamo nema mame od koje će očekivati da se bori umesto njega, tamo to mora da uradi sam.
Naravno da je opet bilo krokodilskih suza koje su trebale da izazovu osećaj krivice kod mene, ali nisu, ma koliko mi je to bilo teško znala sam da radim za njegovu dobit.
Znala sam da dodđem kući nakon što ga odvedem i da plačem još gore nego on jer me u nekom određenom procentu lupalo pitanje da li zaista radim pravu stvar, no njemu to nikad nisam pokazala.

Prve dve nedelje je bio tužan, najtužniji.
Ovaj me udario, onaj mi pojeo užinu...
Treće nedelje su me vaspitačice dočekivale sa "Vaše dete je udarilo, pojelo užinu...."
Četvrte nedelje su sve stvari legle na svoje mesto. Svako od njih se izborio za svoje mesto u grupi i prava igra je mogla početi.
Tek tad sam odahnula i prestala da brinem kad ga odvedem da li radim ispravnu stvar.

U našem odnosu, sreća u nesreći su bile reči veštice na metli da će biti mutav ceo život, pa sam ja bukvalno od rođenja naučila da komuniciram sa njim. Čvrsto uverena da će mu moje pričanje pomoći da i sam propriča.
Šta god da sam radila, ja sam mu o tome pričala. Ako nije na rukama, bio je u nosiljci i sedeo na kuhinjskom stolu dok seckam povrće za ručak...pa bih mu o tom povrću i pričala, ako širim veš pričala bih mu o tome.
Danas  znam da je baš ta komunikacija ono što je odredilo naš odnos.

Vrlo je bitno pričati sa decom jer često podcenimo njihov um, mislimo mali su, šta oni znaju.
Deca često ne razumeju zašto su kažnjena.
Nakon što im saopštite da su nešto loše uradili, obavezno im kažite zašto je to nešto loše i koji drugi izbor su imali. A kad im sve to kažete, neka ponove za vama, u početku ćete shvatiti da uopste pojma nemaju o čemu pričate. Ponavljajte dok god ne shvate.
Ja sam sa ovim počela posle druge godine, kada je počeo da priča.

Takođe, kažnjavamo decu na osnovu našeg raspoloženja.
( Draga mama, sad si sama sa sobom pa budi i iskrena prema sebi )
Koliko puta deca nešto urade kada smo raspoloženi i na to uopšte ne obratimo pažnju ili kažemo samo "nemoj", a kada to urade u toku napornog i stresnog dana vrlo često dobiju čak i batine.
Zar nije bolje objasniti detetu zašto nešto ne treba da radi nego ga tući?
Kako dete da shvati da je nešto loše ako mu nekad progledate koz prste a posle ga zbog istog postupka istučete?

Ja sam oduvek protivnik bilo kog vida nasilja.
( Da, to je nasilje, tučeš nemoćno biće koje ne može da se odbrani)
Međutim, moj problem je visina tona. Kada "normalno" pričam zvučim kao sa megafona a mogu da zamislim kako to izgleda kada se proderem. Takođe, postajala sam svesna da u tom momentu iznerviranosti dajem sulude kazne.
Naprimer, oduzeću ti sve igračke!
Koja je poenta kazniti dete nečim što neću uraditi?
U kaznama treba biti dosledan da bi one imale svrhu.
Ono što je meni jako pomagalo je da ga tog momenta, kada uradi nešto loše i kada shvatim da mi je pritisak otišao previsoko, pošaljem u sobu sa rečima "Razmisli o tome i dođi kada te pozovem da razgovaramo".
( Naravno da je posle vremenom bilo dovoljno reci samo "u sobu")
Tako dobijam vreme da se smirim i da razmislim da li je do njega ili do mog lošeg dana.
Da razmislim o svemu i o adekvatnoj kazni.
Razgovorom im takođe dajete i osećaj odgovornosti, da shvate da smi biraju  da li će biti kažnjeni ili ne.
Da od njihovog ponašanja sve zavisi, a ne od nas.

Samopouzdanje je jedan od najlepših darova koji možete dati svojoj deci.
Nemojte biti njihove bitke i tako im davati do znanja, "ne možeš ti to sam, mama će to rešiti".
Ohrabrujte ih da sve mogu sami, ohrabrujte ih da su sposobni, pametni.
Pohvala ima izuzetno veliki uticaj kod dece, setite se sami kako se osećate kada vas neko pohvali.
Puni ste poleta i daje vam još veću želju za radom.

Iz najveće ljubavi imamo želju da ih prezaštitimo.

Vaspitavajmo našu decu da ih se ne tiče tuđe mišljenje,da im ne bude bitno da li će im u školi reći da su "peško, štreber, debeli".
Mi ne možemo biti uz njih 24 sata, a i ne trebamo.
Moj sin sada ima 13 godina i vaspitavala sam ga sa parolom "šta ako me sutra ne bude".
Daleko od toga da sam pesimista, naprotiv, planiram da živim kao kornjača sa Galapagosa.

Gradimo im samopouzdanje, pohvaljujmo ih svaki dan, da znaju koliko su nam važni, jačajmo ih.
Nećemo ništa dobiti ako bijemo njihove bitke, znate to i sami iz svog odrastanja.
Danas su to nasilnici iz vrtića već sutra sa posla.
Naučimo ih da veruju u sebe, a ne, "čekaj da te kažem svojoj mami".
Samopouzdanje je jako bitno i gradi se od pelena.
Ako dovoljno veruju u sebe, neće im biti bitno kako ih drugi vide.
Pobogu pa danas deca zbog ovakvih vređanja u školi izvršavaju samoubistva.

Kada smo mi u prvom osnovne imali problem sa par nasilnika, nisam isla u skolu da im očitam lekciju nego sam ga upisala na karate. Neće on posle par treninga znati fizički da se odbrani, ali mu je samopouzdanje itekako skočilo.
Ja treniram karate, aha!
Već posle par dana je sam rešio problem sa tim dečacima, pre svega svojim stavom.

Previše smo zaštitnički nastrojene i ne damo ni kap kiše da padne na njih i onda oni sami, bez nas, ne znaju ni gde je levo a kamoli da se izbore "u ovom surovom svetu".

Naučimo ih da ništa ne znaju sami pa onda opet svaljujemo krivicu na njih kako nemamo ni malo vremena za sebe.
Tu je opet nervoza zbog tog manjka vremena, nervozu prati urlanje, batine...

Čujem da mnoge mame kažu, ma on je takav rođen, šta ja tu mogu.
Ne, nije on takav rođen, takvog si ga ti stvorila svojim postupcima.
Prvo budi iskrena sama sa sobom koliko si zaista truda uložila u njegovo vaspitanje pa onda tek pričaj da je rođen sa takvim karakterom, da to sve zavisi kakvo dete dobiješ...
Neka ti moj primer uvek stoji u glavi...od razmaženog derišta do najdivnijeg deteta na svetu, velikim trudom.
Ali zato danas itekako uživam u plodu svog rada, imam jedno malo biće sa itekako izraženim karakterom, ali ne i bezobrazno i neposlušno dete.
Da, često nije bilo lako donositi neke odluke, bivši muž mi je zbog doslednosti često govorio da sam Hitler, ali sam bila ubeđena da je baš to ono što je najbitnije.

"Neka vaše reči budu jače, ne vaš glas. Cveće raste od kiše, ne od oluje"

Budim se jutros okrenuta ka prozoru i prvo što ugledam je sneg.
Obožavan sneg.
Posmatram ga sa oduševljenjem.
Te pahulje su tako slobodne, lepršaju i lete kao da ništa drugo na ovom svetu nije važno.
Taj osećaj je zarazan, ni meni ništa više nije važno osim beline koju vidim.
Pripijena uz prozor upijam prizor.

Ma može li dan lepše početi?
Tek je jutro a meni je već savršen.
Kako se odmiče sve je bolji.

Drugarica me zove da me "rezerviše" za šetnju kad popijem jutarnju kafu. Ako ima išta lepse od samog snega, to je sneg sa njom. Godinama imamo tradiciju uzivanja u pahuljama.
"Odrasle" osobe ne vole sneg, fokusiraju se na hladnoću i ne shvataju ga kao nas dve.
Dok uzivam u jutarnjoj kafi palim svoju raspalu kantu zvanu računar da pokupim novosti.
O ne, danas me posebno ne može iznervirati njegovo trokiranje i neposlušnost, jer ovo je snežni dan.

Kad se moje čudo pokrene, shvatam da ovaj svaršeni dan postaje još savršeniji.
Nalećem na konkurs za blogere.
Da se razumemo, pojma ja nemam da li mogu da se ubrojim u tu kategoriju, što uopšte ni nije bitno, bitno je da mogu da učestvujem.

Crnogorska kompanija organizuje konferenciju na kojoj okuplja lidere iz sveta tehnologije, inovacija, marketinga...
Kako sami kažu:
"Reč je o interaktivnoj konferenciji koja je dizajnirana da podstakne kreativnost učesnika, da im omogući da unaprede svoje znanje zahvaljujući međunarodno priznatim govornicima,da im pomogne da unaprede svoje poslovanje,kao i da sami osmisle i započnu nove poslovne poduhvate."

Davno sam čula savet jedne uspešne osobe, uspeh nije izmišljanje tople vode i filozofiranje, samo gledaj kako su uspeli oni pre tebe i prati njihove stepenice.

Mnogima je uspeh čista sreća, do te mere da i odgajanje dece stavljaju u istu kategoriju.
Čista sreća, zavisi kakvo dete dobiješ.
Nikako da shvate da je sve čist trud i upornost.

Oduševljava me ideja da budem u prostoriji gde svi misle da uspeh zavisi od nas samih, oduševljava me što sam sve svesnija da uspešni ljudi zaista dele savete i smernice kako ići njihovim stepenicama.
A da ne pričam koliko me oduševljava činjenica da zvanični bloger događaja dobija besplatne karte za konferenciju, besplatan smeštaj, krstarenje...
Čoveče, dobijaš besplatno znanje i još ti neko plati i uživanje.
wooow
Sve vise  ovakvih stvari se pojavljuje u mojoj realnosti, sto više ja menjam svoju svest, to je manje oko mene onih koji kukaju a sve više onih koji zaista znaju šta je uspeh.
Biti okružen takvim ljudima a ne pokupiti ništa od njihovog znanja i iskustva, zaista je nemoguće.

Što se mene tiče, ja sam u svom vortexu na konferenciji pa zaboravite na mene krajem maja.
Idem da učim i da pišem, idem da pozajmim znanje i da od njega napravim sopstveno svojim radom.
Idem da upoznam gomilu istomišljenika, da se družim okružena sličnima, da širim svoje vidike.

"Uspeh je zbir malih napora ponavljanih iz dana u dan"